Kako razotkriti korumpirane | Peter Ajgen (Peter Eigen) | TEDxBerlin

Neke od svetskih socijalnih problema koji najviše zbunjuju, tvrdi Peter Ajgen, moguće je pripisati sistematskoj, pervazivnoj vladinoj korupciji, koja ide ruku pod ruku sa korupcijom globalnih kompanija. Ejgen opisuje uzbudljivi kontranapad njegove organizacije Transparency International.

Teško je nastupiti posle ovog!

Pošto govorim posle ručka,
plašio sam se da ćete biti pospani,

i smoreni, ali on nas je sve razbudio.

Divno.

Pa, kad su me pozvali da ovde govorim,

dali su mi temu - mikro i makro.

I mislio sam da govorim o maloj korupciji

i velikoj korupciji.

Jer, uvek govorim o korupciji.

Ali pošto sam video ovdašnju publiku,

pošto su me stimulisali i podstakli

mnogi zanimljivi ljudi ovde,

želim da promenim malo svoju temu.

Govoriću o korupciji,

ali bih voleo da, u isto vreme,

govorim o dve različite stvari.

Jedna je globalna ekonomija,

ogromna globalizovana ekonomija,

a druga je mali, veoma ograničeni

kapacitet naših tradicionalnih vlada

i internacionalnih institucija

da vode, oblikuju, pomenutu ekonomiju.

Zbog postojanja ove asimetrije,

dolazi do, u suštini,

neuspeha upravljanja.

Neuspeh upravljanja ogleda se
u mnogim oblastima:

u oblasti korupcije,
uništavanja životne sredine

u oblasti eksploatacije žena i dece,

u oblasti klimatskih promena,

u svim onim oblastima
u kojima nam zaista treba

kapacitet za ponovnim uvođenjem

primarnosti politike

u ekonomiju

koja pokreće svet.

Mislim da je korupcija

i borba protiv korupcije,

kao i uticaj korupcije,

jedan od najinteresantnijih načina

da ilustrujem ono na šta mislim

kada kažem neuspeh upravljanja.

Jer, tvrdim da je u pitanju
nedostatak globalnog uticaja

državnih aparata, državnih institucija
i međunarodnih organizcija.

Nemaju dugoročni plan

za zadovoljavanje kratkoročnih interesa
svojih birača,

i kratkoročnih izbornih perioda.

Zato je teško očekivati
od trenutne paradigme vlasti

da nam pomogne u stvaranju boljeg sveta.

Opet, korupcija je verovatno oblast

koja najbolje ilustruje ono što mislim

kada govorim o inherentnom
neuspešnom upravljanju

sa kojim smo suočeni
u globalizovanoj ekonomiji.

Dozvolite mi da govorim
o sopstvenom iskustvu.

Radio sam kao direktor

kancelarije Svetske banke u Najrobiju

za istočnu Afriku.

U to vreme sam primetio

da korupcija, ona velika korupcija,

sistematska korupcija

potkopava sve naše napore.

I stoga sam započeo

ne samo zaštitu

rada Svetske banke,

naših projekata
i sopstvenih programa protiv korupcije,

nego sam pomislio: "Treba nam sistem

koji bi zaštitio ljude

u ovom delu sveta

od pustošenja korupcije".

Čim sam započeo ovaj posao

stigao mi je memorandum Svetske banke,

prvo iz pravne službe,

u kom su mi rekli
"Nemaš dozvolu da to radiš.

Mešaš se u unutrašnje
poslove zemalja partnera.

To zabranjuje povelja Svetske banke,

tako da prestani sa tim radnjama".

U međuvremenu, predsedavao sam

donatorskim skupovima, na primer,

na kojima su različiti donatori,

a mnogi od njih su voleli
da budu u Najrobiju -

istina je, to je jedan
od najnebezbednijih gradova na svetu,

ali su voleli da budu tu,
jer su drugi gradovi

bili još neugodniji.

I na ovim donatorskim
sastancima, primetio sam

da mnogo loših projekata -

koje su u prvi plan gurali

naši klijenti, vlade,

promoteri,

od kojih su mnogi bili

dobavljači sa severa -

dakle najgori projekti

bili su prvi realizovani.

Dozvolite da vam dam primer:

ogroman projekat elektrane,

300 miliona dolara,

da se izgradi upravo

jednoj od najranjivijih i najlepših,

oblasti zapadne Kenije.

I svi smo odmah zapazili

da ovaj projekat nema
nikakvu ekonomsku dobit:

nije bilo klijenata,
niko ne bi kupovao struju tu,

nikoga nisu zanimali irigacioni projekti.

Naprotiv, znali smo da će ovaj projekat

uništiti životnu sredinu:

uništiće obalske šume,

koje su osnov za preživljavanje
nomadskih grupa,

u ovoj oblasti, grupa Samburu i Turkana.

Svi smo znali da je ovo,
ne beskoristan projekat,

već potpuno štetan i užasan projekat -

da ne govorim o budućoj
prezaduženosti zemlje

za ove stotine miliona dolara,

i krađi

oskudnih ekonomskih izvora

namenjenih mnogo bitnijim aktivnostima

kao što su škole, bolnice i slično.

Dakle, svi smo odbili taj projekat,

ni jedan od donatora nije bio voljan

da mu se ime poveže sa tim projektom,

a to je, ujedno, bio i prvi
projekat koji je implementiran.

Dobri projekti, koje bismo
mi kao zajednica donatora,

uzeli pod naše okrilje,

tim projektima su bile
potrebne godine, znate,

bilo je previše izveštaja,

i vrlo često nisu uspevali.

Ali ovi loši projekti,

koji su bili apsolutno
upropašćavajući - za ekonomiju

za mnoge generacije, za životnu sredinu,

za hiljade porodica
koje je trebalo raseliti -

odjednom su ih odobrili

konzorcijumi banaka,

agencija dobavljača,

osiguravajućih društava -

kao u Nemačkoj, Hermes i slični -

i ponovo su se pojavljivali,
vrlo, vrlo brzo,

na čelu sa mračnim savezom

između jakih elita,

u tim zemljama,

i dobavljača sa severa.

Dakle, ti dobavljači

bili su naše velike kompanije.

To su bili igrači globalnog tržišta,

koje sam pomenuo na početku.

To su bili Simensi ovog sveta

koji su dolazili iz Francuske,
Ujedinjenog Kraljevstva, Japana,

iz Kanade, iz Nemačke,

i sistematski su vođeni,

sveobuhvatnom korupcijom
na svim nivoima.

Ne govorimo o 50 000 dolara ovde,

ili 100 000 dolara onde
ili milion dolara tamo.

Ne, govorimo o 10, 20 miliona dolara

na bankovnim računima švajcarskih banaka,

na bankovnim računima u Lihtenštajnu,

na računima predsednikovih ministara,

visokih zvaničnika
u para-vladinim sektorima.

Ovo je bila realnost koju sam video,

i ne samo jedan takav projekat:

video sam, rekao bih,

za sve one godine koliko
sam radio u Africi,

video sam na stotine takvih projekata.

I tako, postao sam ubeđen

da je ovakva sistemska korupcija

koja onemogućava stvaranje ekonomske
politike u ovim zemljama,

glavni razlog

bede, siromaštva,

konflikata, nasilja,

očaja

u mnogim od ovih zemalja.

Danas imamo

više od milijardu ljudi
ispod granice apsolutnog siromaštva,

više od milijardu ljudi

bez ispravne pijaće vode na svetu,

duplo veći broj,

više od dve milijarde ljudi

bez sanitetskog čvora i sličnog,

i bolestima koje su posledice svega,

bolesti majki i dece

smrtnost dece je veća,

od 10 miliona svake godine,

deca koja umiru pre navršene pete godine:

uzrok ovome, u ogromnoj meri,

jeste sistemska korupcija.

Dakle, zašto mi Svetska banka

nije dozvolila da radim ovaj posao?

Saznao sam kasnije

kada sam napustio Svetsku banku,
usled velikog sukoba.

Razlog je što su članice Svetske banke

smatrale da je inostrani mito u redu,

uključujući i Nemačku.

U Nemačkoj, inostrani mito je dozvoljen.

Čak se odbija i od poreza.

Nije ni čudo da je većina od najvažnijih

međunarodnih poduhvata u Nemačkoj,

ali i u Francuskoj
i Ujedinjenom Kraljevstvu

i Skandinaviji, svuda,
bila sistematski korumpirano.

Ne svi, ali većina.

I ovo je fenomen

koji ja nazivam neuspehom vlade,

jer kada sam, onda, došao u Nemačku

i započeo malu NVO

ovde u Berlinu, u vili Borsig,

rečeno mi je: "Ne možeš zaustaviti

naše nemačke izvoznike u davanju mita,

jer ćemo izgubiti naše ugovore.

Dobiće ih Francuzi,

dobiće ih Šveđani, Japanci".

I stoga, zaista je postojala
zatvorenička dilema,

što je veoma otežalo

pojedinačnim kompanijama

i pojedinačnim zemljama izvoznicama

da kažu: "Mi nećemo

nastaviti ovu smrtonosnu, katastrofalnu

naviku velikih kompanija, da podmićuju".

Dakle, evo šta ja mislim

pod strukturom vlade koja je podbacila,

jer i snažna vlada

koju imamo u Nemačkoj, relativno,

nije u mogućnosti da kaže:

"Nećemo dozvoliti našim kompanijama
da daju mito u inostranstvu".

Bila im je potrebna pomoć,

i same velike kompanije

imaju ovu dilemu.

Mnoge od njih nisu želele da nude mito.

Mnoge od nemačkih kompanija, na primer,

veruju da zaista

proizvode visokokvalitetni proizvod

po dobroj ceni,
tako da su vrlo kompetitivne.

One nisu toliko dobre u podmićivanju

kao što su suparničke
međunarodne kompanije

ali nije im dozvoljeno

da pokažu svoje snage

zato što je svet izjeden

sistemskom korupcijom.

I zato vam sve ovo pričam:

građansko društvo je podiglo svoj glas.

Imali smo ovu malu NVO

Transparency International.

A oni su počeli da razmišljaju

o razrešavanju zatvoreničke dileme,

i mi smo razvili koncepte

grupne akcije,

u suštini privlačeći različite nadmetače

na jedno mesto,

i objašnjavajući im

koliko je zaista u njihovom interesu

da u isto vreme prestanu sa podmićivanjem,

i da skratim priču,

uspeli smo da napokon

pridobijemo Nemačku da potpiše,

zajedno sa ostalim OECD zemljama

i nekoliko drugih izvoznika,

1997. godine, konvenciju pod nadzorom

Organizacije za ekonomsku
saradnju i razvoj,

koja obavezuje sve

da promene svoje zakone

i kriminaliziju inostrano podmićivanje.

(Aplauz)

Hvala vam, vidite interesantno je,

dok smo radili ovo

morali smo da radimo zajedno
sa kompanijama.

Imali smo ovde u Berlinu,
na Institutu Aspen u Vanzeju,

sastanke sa oko 20 glavešina u industriji,

i sa njima smo diskutovali

šta raditi po pitanju
međunarodnog podmićivanja.

Na prvom sastanku - a imali smo ih tri

u periodu od dve godine.

Predsednik fon Vajczeker je, uzgred,

predsedavao prvim sastankom,

da bi otklonio strah

preduzetnicima,

koji nisu navikli da rade

sa nevladinim organizacijama.

I na prvom sastanku su svi oni rekli,

"Ovo nije mito, ovo što mi radimo.
To je tamošnji običaj.

To je ono što kulture
zemalja domaćina zahtevaju.

Oni to čak i podstiču."

Zapravo i danas se to govori.

Dakle, i dalje je mnogo ljudi

koji nisu ubeđeni da je neophodno
zaustaviti podmićivanje.

Ali na drugom sastanku,

priznali su da to što rade
u drugim zemljama,

ne bi radili ovde,

niti u Nemačkoj, ni u Ujedinjenom
Kraljevstvu, ni drugde.

Kabinetski ministri su ovo izjavili.

A na poslednjem sastanku
u Institutu Aspen,

svi su potpisali otvoreno pismo

vladi premijera Kola,
premijera u tom periodu,

zahtevajući da učestvuju
u OECD konvenciji.

I ovo je, po mom mišljenju,

primer "meke" snage,

jer smo uspeli da ih ubedimo

da moraju da se slože sa nama,

U vidu smo imali dugoročnu perspektivu.

Imali smo širi, geografski mnogo širi,

ustavni poredak koji smo
pokušavali da odbranimo.

I zato je zakon promenjen.

Zbog toga je Simens danas
u problemu u kom jeste

i zbog toga je i MIN u problemu.

U nekim drugim zemljama, OECD konvencija

još uvek nije u potpunosti primenjena.

I opet, građansko društvo

stoji za vratom vladama.

U Londonu, na primer,

BAE je uspela da se izvuče

iz ogromnog korupcijskog slučaja,

koji je gonila Kancelarija
protiv ozbiljnih prevara,

100 miliona funti,

svake godine, proteklih deset godina,

davano je jednom određenom funkcioneru
jedne određene prijateljske zemlje

koji je od tog novca kupio

vojnu opremu vrednu 44 milijarde funti.

Ovaj slučaj se ne tereti
u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Zašto? Zato što ovo smatraju

suprotno bezbednosnim interesima

naroda Ujedinjenog Kraljevstva.

Građansko društvo
je uporno, građansko društvo

pokušava da nađe rešenje ovog problema,

kako u Ujedinjenom Kraljevstvu,

tako i u Japanu,
a to nije dovoljno dobro podržano,

i tako dalje.

U Nemačkoj, trudimo se

da ratifikujemo konvenciju UN,

a to je konvencija koja je usledila.

Mi, u Nemačkoj, je nismo ratifikovali.

Zašto? Zato što bi nas to obavezalo

da kriminalizujemo korupciju poslanika.

U Nemačkoj, imamo sistem

koji ne dozvoljava da podmitiš
državnog službenika,

ali smeš da podmitiš poslanika.

Ovo je dozvoljeno
u nemačkom zakonodavstvu,

i članovi našeg Parlamenta
ne žele da to menjaju,

i to je razlog zašto ne potpisuju

konvenciju UN protiv
inostranog podmićivanja -

jedna smo od vrlo retkih zemalja

koje zagovaraju poštene
i dobre vlade širom sveta,

ali ne ratifikuju konvenciju,

koju smo uspeli da uvedemo u zakonodavstvo

sa preko 160 zemalja širom sveta.

Vidim da mi vreme ističe.

Dozvolite da samo pokušam

da izvedem neke zaključke
iz ovoga što se zbilo.

Verujem da smo uspeli da postignemo

u borbi protiv korupcije,

ono što se može postići

u drugim oblastima neuspelih vlada.

Do sada, Ujedinjene nacije

u potpunosti su na našoj strani.

Svetska banka se pretvorila
iz Savla u Pavla,

pod Volfensonom, postali su, rekao bih,

najjača anti-korupcijska agencija
na svetu.

Većina velikih kompanija

sada su potpuno ubeđene

da moraju primeniti

veoma jaka pravila

protiv podmićivanja i sličnog.

A ovo je moguće, jer građansko društvo

zajedno sa kompanijama

i vladama

analizira problem

i pronalazi rešenja,

implementira reforme

i kasnije, prati delovanje reformi.

Naravno, ukoliko organizacije
građanskog društva

žele da imaju ovu ulogu,

moraju dorasti ovakvoj odgovornosti.

Nisu sve organizacije
civilnog društva dobre.

Kju kluks klan je nevladina organizacija.

Dakle, moramo biti obazrivi

da građansko društvo

mora samo sebe oblikovati.

Moraju imati mnogo

transparentnije finansijsko poslovanje.

Moraju imati participatorno upravljanje

u mnogim organizacijama civilnog društva.

Lideri građanskih inicijativa
moraju imati dosta kompetencija.

Zato smo napravili školu upravljanja

i Centar za građansko društvo,
ovde u Berlinu,

zato što verujemo
da većina naših obrazovnih

i istraživačkih institucija u Nemačkoj

i kontinentalnoj oblasti Evrope,

još uvek ne obraća dovoljno pažnje

na osnaživanje građanskog društva

i edukovanje lidera građanskog društva.

Ali ono što vam govorim iz ličnog
i veoma praktičnog, iskustva:

ukoliko građansko društvo
dobro obavi svoj posao

i uključi druge aktere -

posebno vlade,

vlade i njihove međunarodne institucije,

ali i velike međunarodne igrače,

posebno one koji su se već posvetili

korporativnoj društvenoj odgovornosti -

onda u ovom magičnom trouglu

između građanskog društva,

vlade i privatnog sektora,

postoji ogromna šansa

za sve nas, da kreiramo bolji svet.

Hvala vam.
(Aplauz)