Kako da unapredimo demokratiju za internet doba

Pija Mansini i njene kolege žele da unaprede demokratiju u Argentini i šire. Preko svoje mobilne platforme, otvorene za javnost, žele da uvedu građane unutar zakonskih procesa i tako izaberu kandidate koji će da slušaju šta im se govori.

Imam osećaj da se svi slažemo

oko toga da se krećemo ka novom

modelu države i društva.

Ali apsolutno pojma nemamo
koji je to model

ili koji bi trebalo da bude.

Čini se da bi trebalo

da razgovaramo o demokratiji

naše današnjice i našeg doba.

Razmišljajmo o tome ovako:

mi smo građani 21. veka, koji se trude

najbolje što mogu, da sarađuju
s institucijama osmišljenim u 19. veku,

koje se baziraju na informacionim
tehnologijama iz 15. veka.

Pogledajmo neke osobine ovog sistema.

Pre svega, prilagođen je
informacionoj tehnologiji

koja je stara preko 500 godina.

A najbolji mogući sistem

koji bi joj odgovarao

je onaj gde nekolicina,
na dnevnoj bazi odlučuje

u ime većine.

A većina dobije pravo glasa
jednom na svakih nekoliko godina.

Pod dva,

cena za učestvovanje u ovom sistemu

je neverovatno visoka.

Ili morate da imate
popriličnu sumu novca i uticaj,

ili morate da posvetite
ceo svoj život politici.

Morate da postanete član partije

i da polako napredujete na lestvici,

sve dok, možda, jednoga dana
ne sednete za sto

gde se donose odluke.

I poslednje, ali ne i manje važno,

jezik sistema -

je neverovatno enigmatičan.

Napravili su ga advokati,
za advokate

i niko drugi ne može da ga razume.

Dakle, to je sistem u kome možemo

da biramo naše organe vlasti,

ali mi uopšte ne znamo
kako ovi organi vlasti

donose odluke.

U vremenu u kojem nam
nova informaciona tehnologija

omogućuje da učestvujemo
u bilo kom razgovoru na globalnom nivou,

informacione barijere su skroz spuštene

i možemo, kao nikad pre,

da izražavamo svoje želje i brige.

Naš politički sistem je ostao isti

u poslednjih 200 godina

i očekuje da budemo zadovoljni time
što smo puki pasivni slušaoci

monologa.

Zato ne čudi

što je ovakav sistem
jedino u stanju da proizvede

dva moguća rezultata:

tišinu ili buku.

Tišinu,
u smislu građanske neangažovanosti,

građani prosto neće da učestvuju.

Postoji opšte mesto
koje uistinu, uistinu ne volim,

a to je ideja da smo mi građani
po prirodi apatični.

Da bežimo od obaveza.

Ali možete li da nas krivite

što ne pohitamo
čim nam se ukaže prilika i pođemo

u centar grada,

u sred radnog vremena
kako bismo prisustvovali, fizički,

javnom saslušanju
koje nema nikakav značaj,

ali baš nikakav?

Sukob je neizbežan između sistema

koji više nije reprezentativan,
niti je sposoban za dijalog,

i građana koji se sve više navikavaju

na to da predstavljaju sami sebe.

A potom stižemo do buke:

Čile, Argentina, Brazil, Meksiko,
Italija, Francuska, Španija, SAD,

sve su ovo demokratije.

Njihovi građani imaju pristup
glasačkim kutijama,

ali i dalje osećaju potrebu,

potrebu da izađu na ulice,
kako bi ih čuli.

Meni to liči na slogan iz 18. veka

koji je bio osnov za izgradnju

naše savremene demokratije:
"Nema oporezivanja

bez predstavnika",

danas bi mogao da glasi: "Nema
predstavljanja bez dogovaranja."

Želimo naše mesto za stolom.

Imamo pravo na to.

Ali, kako bismo bili deo dogovaranja,

moramo da znamo
šta želimo dalje da uradimo

jer političko delanje mora biti u stanju

da se pomeri od nezadovoljstva

do konstruktivnog delanja.

Moja generacija je bila izuzetno dobra

u korišćenju novih mreža i tehnologije

pri organizovanju protesta,

protesta pomoću kojih su

uspešno nametnute tačke dnevnog reda,

koji su poništili opake zakone,

pa čak i svrgnuli autoritarne vlade.

I trebalo bi da smo
beskrajno ponosni na to.

Ali takođe moramo da priznamo

da nismo bili dobri u korišćenju

tih istih mreža i tehnologija

da uspešno artikulišemo alternativu
onome što vidimo

i da nađemo konsenzus i izgradimo
saveze koji su neophodni

da bi se to ostvarilo.

Zato je rizik s kojim smo suočeni

u tome da možemo da stvorimo
ogromne vakuume moći

koje veoma brzo mogu

de facto ispuniti snage, poput vojne

ili krajnje motivisane
i već organizovane grupe

koje uglavnom počivaju na ekstremima.

Ali naša demokratija se ne svodi

na glasanje jednom na svakih

nekoliko godina.

No ne svodi se ni na mogućnost
da se milioni okupe na ulicama.

Zato bih volela da ovde postavim pitanje,

i verujem da je na to pitanje
najvažnije da odgovorimo,

a ono glasi:

ako je internet nova štamparska presa,

onda šta je demokratija u internet eri?

Kakve institucije želimo da izgradimo

za društvo u 21. veku?

Ja nemam odgovor, čisto da se zna.

Mislim da niko nema.

Ali iskreno verujem da ne možemo
više da ignorišemo ovo pitanje.

Zato ću sa vama da podelim naše iskustvo

i ono što smo zasad naučili

i nadam se da ćemo iole doprineti

ovoj diskusiji.

Pre dve godine,
sa grupom prijatelja iz Argentine,

počeli smo da razmišljamo:
"Kako da navedemo naše predstavnike,

naše izabrane predstavnike,

da predstavljaju nas?"

Maršal Mekluan je jednom rekao
da je politika

rešavanje današnjih problema
jučerašnjim oruđem.

Pitanje koje nas je motivisalo bilo je

da li možemo da rešimo
neke od današnjih problema

uz pomoć oruđa koje koristimo svakodnevno?

Naš prvi pristup je bio
osmišljavanje i razvoj softvera,

koji smo nazvali DemocracyOS.

DemocracyOS je aplikacija
dostupna za javnost,

koja je osmišljena kako bi bila most

između građana
i njihovih izabranih predstavnika,

kako bi nam omogućila lakše učešće
iz ugla svakodnevice.

Pre svega, možete biti obavešteni

svaki put kada se novi projekat
predstavi u kongresu,

on se odmah prevodi, uz pojašnjenja

prostim jezikom na ovoj platformi.

Ali svi znamo da do društvenih promena

neće doći prosto znanjem

više informacija,

već njihovim raspolaganjem.

Zato bi bolji pristup informacijama

trebalo da dovede do razgovora

o tome šta želimo sledeće da uradimo,

a DemocracyOS nam to omogućava.

Jer mi verujemo da demokratija

nije prosto gomilanje prioriteta,

jednog na drugi,

već da bi zdrava i snažna javna rasprava

trebalo, ponovo, da bude
jedna od njenih osnovnih vrednosti.

DemocracyOS se bavi ubeđivanjem
i kako biti ubeđen.

Radi se o postizanju dogovora,

kao i o pronalaženju pravog načina

da kanališemo naše neslaganje.

I konačno, možete da glasate

o tome na koji način želite
da vaši predstavnici glasaju.

A ako vam nije prijatno

da glasate o određenim pitanjima,

uvek možete da poverite svoj glas

nekome drugom,

obezbeđujući tako dinamično
i prepoznatljivo društveno rukovodstvo.

Odjednom je postalo lako

da prosto uporedimo ove rezultate

s tim kako su naši predstavnici

glasali u parlamentu.

Ali je takođe postalo očigledno

da tehnologija
ne može da izvede željeni trik.

Bilo je potrebno da nađemo

aktere koji bi mogli

da prikupe ovo raspršeno znanje u društvu

i da ga koriste
kako bi donosili bolje i poštenije odluke.

Zato smo se okrenuli
tradicionalnim političkim strankama

i ponudili smo im DemocracyOS.

Rekli smo: "Vidite, ovde imate platformu
uz čiju pomoć možete da izgradite

dvosmernu konverzaciju
s vašim glasačkim telom."

I da, nije nam prošlo.

Debelo smo omanuli.

Izbacili su nas napolje
da se igramo, kao malu decu.

Između ostalog,
rekli su nam da smo naivni.

I moram da budem iskrena:
sada kad se osvrnem, mislim da smo i bili.

Jer izazovi s kojima se suočavamo,

nisu tehnološki, već kulturološki.

Političke stranke nikada nisu bile spremne

da promene način na koji donose odluke.

Zato je iznenada postalo očito da,

ako želimo da razvijemo ovu ideju,

prepušteni smo sami sebi.

I tako smo skočili u nepoznato

i u avgustu prošle godine smo osnovali

sopstvenu političku stranku.

El partido de la red,

iliti Mreža partija, u Buenos Ajresu.

I skačući u još veću nepoznanicu,

kandidovali smo se na izborima
u oktobru prošle godine

sa sledećom zamisli:

ako želimo mesto u parlamentu,

naš kandidat, naši predstavnici

će uvek da glasaju u skladu sa tim

šta su građani odlučili na DemocracyOS-u.

Za svaki projekat
koji bude predstavljen u parlamentu,

mi ćemo da glasamo

u skladu sa time kako su naši građani
odlučili na internet platformi.

Tako smo hakovali politički sistem.

Shvatili smo da, ako želimo

da postanemo deo razgovora,

da imamo mesto za stolom,

moramo da postanemo važeći akteri,

a jedini način da to ostvarimo
bio je da igramo po pravilima sistema.

Ali smo ga i hakovali,

u smislu da smo radikalno menjali
način na koji političke stranke

donose odluke.

Novina je da smo donosili odluke

zajedno sa onima kojih se
te odluke direktno tiču.

Bio je to veoma, veoma hrabar potez
za stranku staru dva meseca

u Buenos Ajresu.

Ali privukli smo pažnju.

Dobili smo 22.000 glasova,
to je 1.2 procenta ukupnih glasova,

i bili smo drugi na lokalnim izborima.

Pa, iako to nije bilo dovoljno
da nam obezbedi mesto u kongresu,

bilo je dovoljno
da postanemo učesnici u razgovoru,

do te mere da kongres,
kao institucija, narednog meseca pokreće,

prvi put u istoriji Argentine,

DemocracyOS kako bi raspravljali

s građanima tri legislativne tačke:

dve o gradskom saobraćaju

i jednu o korišćenju javnog prostora.

Naravno da naši izabrani predstavnici
ne govore:

"Da, glasaćemo

onako kako građani odluče",

ali su spremni da se potrude.

Spremni su da obezbede novi prostor

za građanski angažman i nadamo se

da će biti spremni i da slušaju.

Naš politički sistem može da se izmeni,

i to ne njegovim rušenjem, uništavanjem,

već njegovim ponovnim povezivajem
s oruđima

koje nam internet danas nudi.

Ali istinski izazov je pronaći, osmisliti,

stvoriti, osnažiti one veze

koje su u mogućnosti da uvedu novine,

da transformišu buku i tišinu u signal

i da konačno uvedemo našu demokratiju

u 21. vek.

Ne kažem da je lako.

Ali iz našeg iskustva, zapravo imamo šansu

da u tome uspemo.

Ja duboko osećam, da je definitivno

vredno truda.

Hvala vam.

(Aplauz)