Како нас боља технологија може заштитити од ометања | Тристан Харис (Tristan Harris) | TEDxBrussels

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Колико нас често технологија омета у ономе што смо заиста планирали да урадимо? На послу и у току игре проводимо запањујућу количину времена док нас ометају звукови обавештења и поруке које искачу. Уместо да нам помогну да проведемо своје време на добар начин, често се чини да нам технологија краде то исто време. Тристан Харис, дизајнер и мислилац, нуди пажљиво осмишљене нове идеје везане за технологију која ствара смисленију интеракцију. Он поставља питање: „Како ће изгледати будућност технологије када дизајнирате за најдубље људске вредности?“

Добро јутро.

Шта значи добро провођење времена?

Проводим пуно времена

размишљајући како да проводим време.

Вероватно и превише;
вероватно сам опседнут тиме.

Моји пријатељи мисле да јесам.

Међутим, некако осећам да морам,

јер ми се ових дана чини
да ми делићи времена некако беже,

а када се то деси,

имам осећај као да ми беже делови живота.

Посебно,

имам осећај да ми делићи времена оду

на различите ствари као што је ово,

као што је технологија; проверавам ствари.

Даћу вам пример.

Ако се појави овај имејл -

колико вас је добило овакав имејл, зар не?

Означен сам на фотографији.

Када се ово појави,

не могу а да не кликнем
истог тренутка на то.

Зар не? Јер, шта ако је фотографија лоша?

Тако морам да кликнем одмах.

Међутим, нећу само кликнути
на „види слику“,

већ ћу заправо провести ту
следећих 20 минута.

(Смех)

Најгори део је, ипак, то што знам
да ће се ово десити,

али ме чак ни то што знам шта ће се десити

не спречава да то опет учиним следећи пут.

Или се нађем у оваквој ситуацији

када проверавам своју пошту
и повучем наниже да освежим страницу,

али ствар је у томе да ћу за 60 секунди

поново повући наниже да је освежим.

Зашто ово радим?

То нема никаквог смисла.

Међутим, даћу вам наговештај
о томе зашто се ово дешава.

Шта мислите да ствара више новца
у Сједињеним Државама

од филмова, забавних паркова
и бејзбола заједно?

Аутомати за коцкање.

Како могу аутомати за коцкање
да зарађују сав овај новац

када играмо са тако малим сумама?

Играмо са новчићима.

Како је ово могуће?

Па, ствар је у томе...

мој телефон је апарат за коцкање.

Сваки пут када проверим свој телефон,

покрећем машину за коцкање да бих видео

шта ћу добити.

Шта ћу добити?

Сваки пут када проверим свој имејл,

покрећем машину за коцкање

и кажем: „Шта ћу добити?“

Сваки пут док прегледам нове вести,

покрећем машину за коцкање да видим

шта ћу следеће добити.

Зар не?

А ствар је у томе да,

поново, знајући тачно како ово ради,
а ја сам дизајнер,

знам тачно психологију иза овога,

знам тачно шта се дешава,

али ми не оставља никакав избор,

ипак ме усисава.

Па, шта ћемо да урадимо?

Јер нас ово поставља у однос
„све или ништа“

са технологијом, зар не?

Или сте активни,

повезани и ометају вас све време,

или нисте прикључени,

али се питате:

„Да ли пропуштам нешто важно?“

Другим речима,

или вас ометају

или се бојите да нешто пропуштате.

Зар не?

Дакле, треба да повратимо избор.

Желимо да имамо однос према технологији

који нам враћа избор везан за начин
на који проводимо време са њом,

а требаће нам помоћ дизајнера,

јер сазнање о овоме не помаже.

Треба нам помоћ дизајна.

Па, како би то изгледало?

Узмимо пример са којим се сви сусрећемо -

четовање, дописивање порукама.

Рецимо, има двоје људи.

Ненси је на левој страни
и ради на документу,

а Џон је на десној.

Џон се изненада сети:

„Морам да затражим од Ненси
тај документ пре него што заборавим.“

Тако, када јој пошаље поруку,

она јој потпуно уништи концентрацију.

То радимо све време; пролазимо
кроз међусобну пажњу као булдожером,

лево-десно,

а ово има озбиљне последице,

јер сваки пут када прекинемо једни друге,

потребно је око 23 минута у просеку

да опет повратимо пажњу.

Заправо кружимо
кроз два различита пројекта

пре него што се вратимо
на првобитну ствар коју смо радили.

Ово је истраживање Глорије Марк

у комбинацији
са Мајкрософтовим истраживањем,

које је показало ово.

Њено истраживање такође показује
да ово заправо подржава лоше навике.

Што нас више прекидају споља,

више смо условљени и истренирани
да сами себе прекидамо.

Заправо сами себе прекидамо
сваких три и по минута.

Ово је лудо.

Па, како да ово поправимо?

Пошто су Ненси и Џон
у односу „све или ништа“,

Ненси ће можда желети да се искључи,

али ће онда бити забринута:

„Шта ако пропуштам нешто битно?“

Дизајн може да среди овај проблем.

Рецимо, поново имате Ненси са леве стране,

Џона на десној страни, и Џон се сети:

„Морам да пошаљем Ненси онај документ.“

Овога пута, међутим,

Ненси може да означи да је усредсређена.

Рецимо, повуче мишем и каже:

„Желим бити усредсређена
наредних 30 минута“

и, бам, усредсређена је.

Сада када Џон пожели да јој пошаље поруку,

може да се отресе ове мисли,

јер му то треба, копка га ова мисао

и мора да је се отараси
пре него што је заборави.

Овога пута, међутим,

ово задржава поруку да би Ненси
и даље могла да буде усредсређена,

али Џон може да престане
да мисли о томе.

Ово, међутим, функционише
само ако важи једна ствар,

а то је да је Ненси потребно да зна
да ће, ако је нешто заиста важно,

Џон ипак моћи да је прекине.

Ипак, уместо сталних, случајних
или непромишљених прекидања,

сада стварамо само свесна прекидања.

Тако чинимо две ствари овде.

Стварамо нови избор за Ненси и Џона,

али постоји и друга, суптилна ствар
коју овде такође радимо,

а то је да мењамо
питање на које одговарамо.

Уместо да циљ дописивања буде

„дизајнирамо тако да буде лако
послати поруку“,

а то је циљ дописивања,

треба да је заиста лако
послати некоме поруку,

мењамо циљ у нешто дубље,
као и људску вредност,

која гласи: „Хајде да створимо
комуникацију најбољег могућег квалитета

у односу двоје људи.“

Тако смо побољшали циљ.

Да ли је дизајнерима
заиста стало до овога?

Да ли желимо да разговарамо о томе
какви су ово дубљи људски циљеви?

Па, испричаћу вам једну причу,

од пре око годину дана,

нешто мало више од пре годину дана.

Требало је да организујем састанак
између водећих технолошких дизајнера

и Тик Нат Хана.

Тик Нат Кан је интернационални заговорник
медитације потпуне свесности.

Био је то невероватан састанак.

Морате да замислите - замислите собу,

на једној страни собе имате гомилу
залуђеника за технологијом,

на другој страни собе

имате гомилу дугих браон одора,
обријаних глава, будистичких монаха.

Питања су се тицала
најдубљих људских вредности,

рецимо како изгледају будућност
или технологија

када дизајнирате у складу
са најдубљим питањима

и најважнијим људским вредностима.

Наш разговор је био усредсређен
на боље ослушкивање тога

које би то вредности могле бити.

Он се шалио током нашег разговора

у вези са тим шта би било
да уместо провере правописа

имамо проверу саосећања,

у смислу да бисте можда могли
да подвучете ненамерно грубу реч,

коју би други видели као грубу.

Па, да ли се овакви разговори
дешавају у стварном свету,

а не само на оваквим састанцима дизајнера?

Па, одговор је потврдан,

а један од мојих омиљених
је „Каучсурфинг“.

Ако нисте знали, „Каучсурфинг“ је веб-сајт

који повезује људе
којима треба место за боравак

са слободним каучем
који неко покушава да понуди.

Дакле, сјајна услуга;

шта би био циљ њиховог дизајна?

За шта дизајнирате
ако радите у „Каучсурфингу“?

Па, помислили бисте да је то
повезивање гостију и домаћина.

Зар не?

То је прилично добар циљ.

Међутим, то би било помало налик
нашем циљу са порукама пре овога,

при чему само покушавамо
да пошаљемо поруку.

Шта је дубљи, људски циљ?

Па, они постављају циљ

као потребу да створе трајна,
позитивна искуства и односе

између људи који се никада
пре тога нису срели.

Најбоља ствар у вези са овим
десила се 2007. године,

када су представили начин да измере ово,

што је невероватно.

Рећи ћу вам како функционише.

За сваки дизајнерски циљ који имате,

морате да имате одговарајућу меру

да бисте знали како вам иде -

начин да се измери успех.

Тако они чине следећу ствар.

Рецимо да узмете двоје људи
који су се срели

и узму број дана
које су ови људи провели заједно,

а онда процене колико је часова
у току ових дана -

колико је часова ово двоје људи
провело заједно.

Затим, након што проведу то време заједно,

питају обе особе:

„Колико вам је позитивно било искуство?

Да ли сте имали добро искуство
са особом коју сте срели?“

Затим одузму од ових позитивних сати

количину времена
коју људи проведу на веб-сајту,

јер је то трошак у људским животима.

Зашто бисмо то вредновали као успех?

Оно што вам остане

је нешто што називају
„нето постигнута дружељубивост“

или, заиста, само нето вредност
створеног „доброг времена“.

Ти нето часови никада не би постојали
да „Каучсурфинг“ не постоји.

Да ли можете да замислите
колико би било инспиративно

да долазите на посао свакодневно

и мерите свој успех

кроз стварни нето нови допринос
сатима у људским животима

који су позитивни,
који никада не би постојали

да данас не радите оно
што ћете управо урадити на послу?

Да ли можете да замислите читав свет
који ради на овај начин?

Да ли можете да замислите
друштвену мрежу која -

рецимо да вам је стало до кувања,

а да она свој успех мери
према вечерима организованим ради кувања

и куварским чланцима
за које вам је драго што сте их прочитали

и да то одузима од чланака
за које вам није драго

или од времена које сте провели
у тражењу по онима који вам се не свиђају?

Замислите професионалну друштвену мрежу

која, уместо да мери успех
кроз створене контакте

или послате поруке,

мери свој успех преко понуда за посао
које су људи добили,

а због којих су били узбуђени.

Затим би одузели количину времена
коју су људи провели на веб-сајту.

Или, замислите услуге упознавања,

као што је Тиндер или слично,

где уместо мерења броја превлачења
улево или удесно које људи чине,

што је начин на који данас мере успех,

да уместо тога мере дубоке,
романтичне везе које су људи остварили.

Шта год то значило за њих, узгред.

Ипак, да ли можете да замислите
да цели свет функционише овако,

да вам помаже да своје време
добро проведете?

Да бисте ово учинили,
треба вам нови систем,

јер вероватно мислите

да се данашња економија интернета,

данашња економија уопште,

мери проведеним временом.

Што више корисника имате,

више коришћења имате,

што више времена људи потроше,

на тај начин меримо успех.

Међутим, овај проблем смо решили раније.

Решили смо га органским производима,

када смо рекли да треба
да вреднујемо ствари другачије.

Рекли смо да је ово другачија врста хране.

Значи, не можемо је упоредити
само на основу цене;

ово је другачија категорија хране.

Решили смо то сертификатом LEED,

при чему смо рекли
да је ово другачији тип зграде

који представља другачије вредности
одрживости животне средине.

Шта ако бисмо имали
нешто налик томе за технологију?

Шта ако бисмо имали нешто
чија су целокупна сврха и циљ

помоћ при стварању нето нових,
позитивних доприноса људском животу?

Шта ако бисмо могли да то вреднујемо
на другачији начин,

тако да заиста функционише?

Замислите да сте овоме дали другачија,
главна места у продавницама апликација.

Замислите да имате претраживаче
који би вас усмерили

на овако дизајниране производе.

Да ли можете да замислите
колико би било узбудљиво

живети и стварати такав свет?

Такав свет можемо створити данас.

Предводници компанија,
све што треба да урадите -

само ви можете да одредите
као приоритет нове стандарде,

што су ваши стандарди за нето
позитиван допринос људском животу.

Разговарајте искрено о томе.

Можда вам, за почетак, не иде тако добро,

али покренимо тај разговор.

Дизајнери, можете изнова дефинисати успех;
можете изнова дефинисати дизајн.

Вероватно имате већу моћ
од многих људи у вашој организацији

да створите изборе
које сви користимо у животу.

Можда налик ономе у медицини,

где постоји Хипократова заклетва

да би се препознала одговорност
и ова виша вредност коју имамо

да лечимо пацијенте.

Шта ако би дизајнери имали
нешто слично томе,

у смислу ове нове врсте дизајна?

Корисници, за све нас -

можемо захтевати технологију
која функционише овако.

Сада то може деловати тешко,

али Мекдоналдс није имао салате
док се није појавио захтев потрошача.

Волмарт није имао органску храну
док се није појавио захтев потрошача.

Морамо да захтевамо
ову нову врсту технологије

и ми то можемо учинити,

а ако то учинимо,

то би довело до промене света
којег потпуно покреће и води

проведено време

у свет којег покреће време
које је добро проведено.

Желим да живим у овом свету

и желим да се овај разговор деси.

Покренимо тај разговор сада.

Хвала вам.

(Аплауз)