Sin nezgodnog oca

Kolin Grant je proveo čitav svoj život krećući se emotivnim pejzažima između života svog oca i sopstvenog života. Rođen u Engleskoj od roditelja Jamajčana, Grant crpi priče zajedničkog iskustva u okviru svoje imigrantske zajednice - i priča o tome kako je pronašao oproštaj za oca koji ga je odbacio.

Ovo je fotografija

čoveka koga sam godinama

planirao da ubijem.

Ovo je moj otac,

Klinton Džordž "Podočnjak" Grant.

Nazvan je Podočnjak zato što ima

trajne podočnjake.

Kao desetogodišnjak,
zajedno sa svojom braćom i sestrama,

sanjao sam da stružem otrov

sa papira za ubijanje muva u njegovu kafu,

mrvim čašu i posipam je

po njegovom doručku,

podešavam tepih na stepenicama

tako da bi se on okliznuo i polomio vrat.

Ali kada bi došao taj dan,

on bi uvek preskočio taj klimavi korak,

on bi se uvek povukao iz kuće

bez čak i gutljaja kafe

ili zalogaja jela.

I tako mnogo godina,

bojao sam se da će moj otac umreti

pre nego što dobijem šansu da ga ubijem.

(Smeh)

Sve dok ga naša majka
nije zamolila da ode

i ne vraća se,

Podočnjak je bio zastrašujuće čudovište.

Stalno je bio na granici besa,

baš kao ja, kao što vidite.

Radio je noću u Voksal motorima u Lutonu

i zahtevao je potpunu tišinu u celoj kući,

tako da kada bismo se
vratili kući iz škole

u 3:30 popodne, zbili bismo se

pokraj TV-a, i poput obijača sefova,

vrteli bismo dugme za jačinu tona

na TV-u tako da bude skoro nečujan.

I ponekad, kad smo bili takvi,

toliko se puta "Pssst"

čulo po kući

da sam zamišljao da smo kao

nemačka posada u podmornici

koja se šunja duž ivice okeana

dok gore, na površini,

patrolira brod HMS Podočnjak

spreman da donese smrtnu presudu

na prvi zvuk bilo kakvog uznemiravanja.

Ta lekcija je bila lekcija da

"Ne privlači pažnju na sebe

kako u kući tako i van kuće."

Možda je to lekcija migranata.

Trebalo je da budemo ispod radara,

pa nije bilo nikakve komunikacije,
zapravo,

između Podočnjaka i nas
i nas i Podočnjaka,

i zvuk kome smo se najviše radovali,

znate kada ste dete i želite

da vaš otac dođe kući i bićete srećni

i čekate zvuk vrata koja se otvaraju.

Pa, zvuk kome smo se mi radovali

je klik vrata koja se zatvaraju,

što je značilo da je on otišao
i da se neće vraćati.

Tako tri decenije,

nikada nisam pogledao svog oca,
niti on mene.

Nijednom nismo govorili jedan sa drugim
tri decenije

i zatim pre par godina, odlučio sam

da obratim pažnju na njega.

"Pod prismotrom ste.

Zaista, jeste.

Pod prismotrom ste."

To je bila njegova mantra nama,
njegovoj deci.

Iznova i iznova bi nam to rekao.

Bile su to 1970-e godine, bio je to Luton,

gde je radio u Voksal motorima,

i bio je Jamajčanin.

Ono što je mislio bilo je:

ti kao dete jamajkanskog imigranta

si pod prismotrom
da bi se videlo kako ćeš ispasti,

da li ćeš se konformirati
svom stereotipu u zemlji domaćinu,

nesposobnog, lenjog,

osuđenog na život kriminalca.

Pod prismotrom ste,

tako da treba da zbunite
njihova očekivanja od vas.

Iz tog razloga,
Podočnjak i njegovi prijatelji,

većinom Jamajčani,

prikazivali su neku vrstu
jamajčanske bella figure:

okreni svoju najbolju stranu svetu,

pokaži svoje najbolje lice svetu.

Ako ste videli neke od slika

ljudi sa Kariba koji pristižu

'40-ih i '50-ih godina,

možda ste primetili da dosta muškaraca
nosi trilbi šešire.

Nije postojala tradicija
nošenja trilbija na Jamajci.

Izmislili su tu tradiciju
za svoj dolazak ovde.

Želeli su da osmisle sebe

kako su uvek želeli da budu opaženi,

pa su ih način na koji su izgledali

i imena koja su davali sebi definisali.

Tako je Podočnjak ćelav i ima podočnjake.

Uredno Stopalo je veoma nervozan
po pitanju svoje obuće.

Zabrinuti je uvek uznemiren.

Sat ima jednu ruku dužu od druge.

(Smeh)

I moj omiljeni lik svih vremena je bio tip
koga su zvali Letnje Odelo.

Kada je Letnje Odelo došao u ovu zemlju

iz Jamajke ranih '60-ih, insistirao je

na nošenju laganih letnjih odela,

bez obzira na vreme,

i istražujući njihove živote,

pitao sam mamu:
"Šta se desilo sa Letnjim Odelom?"

A ona je rekla: "Prehladio se i umro."
(Smeh)

Ali ljudi kao što je Letnje Odelo

su nas naučili važnosti stila.

Možda su prenaglasili svoj stil

jer su mislili da ih
ne smatraju civilizovanim,

i preneli su taj generacijski stav

zabrinutosti na nas, sledeću generaciju,

toliko da, dok sam odrastao,

ako bi ikada na televizijskim vestima
ili na radiju

reporter razotkrio crnu osobu

koja je počinila neki zločin -

pljačku, ubistvo, provalu -

mi bismo se trgli
zajedno sa našim roditeljima,

jer bi izneverili svoju stranu.

Jednostavno nisi zastupao sebe.

Zastupao si grupu,

i bila je zastrašujuća stvar
pomiriti se sa,

na neki način, time da ćete možda

biti posmatrani u istom svetlu.

To je trebalo da bude opovrgnuto.

Naš otac i mnoge njegove kolege

su ispoljavali neku vrstu prenosa
ali ne i prijema.

Stvoreni su da prenesu
ali ne i da primaju.

Na nama je bilo da budemo tihi.

Kada bi nam se otac obratio,

to je bilo sa propovedaonice
njegovog uma.

Držali su se sigurnosti verovanja

da će im sumnja naškoditi.

Ali kada radim kod kuće i pišem,

nakon dana provedenog u pisanju,
pojurim niz stepenice

i veoma sam uzbuđen da govorim
o Markusu Garviju ili Bobu Marliju

i reči izleću iz mojih usta kao leptiri

i toliko sam uzbuđen
da me moja deca zaustave,

i kažu: "Tata, tata, nikoga nije briga."

(Smeh)

Ali briga ih je, u stvari.

Približe se oni.

Nekako nađu svoj put do vas.

Oblikuju svoje živote
prema narativu vašeg života,

kao što sam i ja
sa mojim ocem i majkom, možda,

i možda je Podočnjak sa svojim ocem.

To mi je postajalo jasnije

tokom posmatranja njegovog života

i razumevanja, kako kažu,
Indijanci kažu,

"Nemoj kritikovati čoveka
dok ne budeš mogao da hodaš

u njegovim mokasinama."

Ali pri dočaravanju njegovog života,

bilo je u redu
i veoma iskreno prikazati

karipski život u Engleskoj 1970-ih godina

sa činijama plastičnog voća,

plafonskim pločama od stiropora,

sofama trajno obloženim

providnim navlakama
u kojima su dostavljene.

Ali bilo je teže kretati se

emocionalnim pejzažom

između generacija.

A stara izreka
da sa godinama dolazi mudrost

nije istinita.

Sa godinama dolazi privid poštovanosti

i privid neprijatnih istina.

Ali ono što je bila istina
jeste da su moji roditelji,

moja majka, i moj otac, to prihvatali,

nisu imali poverenja
da će me država obrazovati.

Slušajte kako zvučim.

Odlučili su da će me poslati
u privatnu školu,

ali moj otac je radio u Voksal motorima.

Prilično je teško finansirati
obrazovanje u privatnoj školi

i nahraniti svoju vojsku dece.

Sećam se da sam išao u školu

na prijemni ispit, i moj otac je rekao

svešteniku - to je bila katolička škola -

želeo je bolju "hedukaciju" za dečaka,

ali takođe, on, moj otac,

nikada nije uspeo da prođe kroz zeleno,

a kamoli na prijemnom ispitu.

Ali kako bi finansirao moje obrazovanje,

morao je da obavlja neke sumnjive stvari,

tako da je moj otac
finansirao moje školovanje

trgujući nelegalnom robom
iz gepeka svog auta,

a to je bilo još nezgodnije jer

moj otac, to nije njegov auto, uzgred,

moj otac je žudeo da ima takav auto,

ali je imao razbijeni Mini,

i nikada nije, pošto je Jamajčanin
koji je došao u ovu zemlju,

nikada nije imao vozačku dozvolu,

nikada nije imao nikakvo osiguranje niti
putarinu niti obavljen tehnički pregled.

Razmišljao je: "Znam da vozim,

šta će mi potvrda od države?"

Ali postajalo je malo nezgodno
kada bi nas zaustavila policija,

a dosta nas je zaustavljala policija,

i bio sam impresioniran načinom

na koji je moj otac
izlazio na kraj sa policijom.

Odmah bi unapredio policajca,

pa bi tako policajac Blogs
postao detektiv inspektor Blogs

za vreme razgovora
i veselo bismo se pozdravili.

Moj otac je demonstrirao ono što mi

na Jamajci zovemo "praviti se budalom
da bi prevario pametnog".

Ali me je takođe navelo da pomislim

da su ga policajci ponižavali

ili omalovažavali -
kao dečak od 10 godina, video sam to -

ali takođe je tu bila prisutna
ambivalencija prema autoritetu.

Tako da je sa jedne strane, tu bilo
ismevanja autoriteta,

ali sa druge strane,
tu je bilo pokoravanje autoritetu,

i ti ljudi sa Kariba

su posedovali
nepodnošljivu pokornost autoritetu,

što je veoma iznenađujuće,
vrlo čudno na neki način,

jer su migranti vrlo hrabri ljudi.

Ostavljaju svoje domove.
Moj otac i moja majka

su napustili Jamajku i putovali 6500 km

a ipak su podetinjili usled putovanja.

Bili su plašljivi,

i negde usput,

prirodni poredak se preokrenuo.

Deca su postala roditelji roditelju.

Karipski narod je došao u ovu zemlju
sa planom za pet godina:

radili bi, stekli nešto novca
i zatim se vratili,

ali je pet godina postalo 10,
10 je postalo 15,

i dok trepneš, menjaš tapete,

i u tom trenutku znaš da ostaješ.

Iako je još uvek bila prisutna
nekakva privremenost

koju su naši roditelji osećali
u vezi s boravkom ovde,

mi deca smo znali da je igra gotova.

Mislim da je postojao osećaj da

neće moći da nastave sa idealima

života kakvog su očekivali.

Stvarnost je bila mnogo drugačija.

I takođe, to je bila stvarnost

pokušavanja da me obrazuju.

Započevši proces, moj otac nije nastavio.

Ostavljeno je mojoj majci da me obrazuje,

a kao što bi Džordž Leming rekao,

moja majka je bila moj otac.

Čak i u njegovom odsustvu,
ta stara mantra je ostala:

pod prismotrom ste.

Ali takav revnosni oprez
može dovesti do anksioznosti,

toliko da godinama kasnije,
kada sam istraživao

zašto je tolikim crnim mladićima
dijagnostikovana šizofrenija,

šest puta više nego što bi trebalo biti,

nije me iznenadilo da čujem od psihijatra:

"Crnci su školovani u paranoji."

Pitam se šta bi Podočnjak mislio o tome.

Ja sam takođe imao sina od 10 godina,

usmerio sam svoju pažnju na Podočnjaka

i krenuo u potragu za njim.

Bio je u Lutonu, imao je 82 godine,

i nisam ga video 30-ak godina,

a kada je otvorio vrata,

video sam sićušnog čoveka
sa sjajnim, nasmejanim očima,

smejao se, a nikad ga nisam video
da se smeje.

Bio sam vrlo uznemiren time.

Ali smo seli,
bio je tu karipski prijatelj sa njim,

ćaskali su o nekim starim temama,

i moj otac me je pogledao,

pogledao me je kao da bih

čudesno nestao kako sam se i pojavio.

Okrenuo se ka svom prijatelju, i rekao je:

"Ovaj dečak i ja imamo duboku,
duboku povezanost,

duboku, duboku povezanost."

Ali ja nikada nisam osetio tu povezanost.

Ako je tu bilo pulsa, bio je veoma slab

ili jedva da ga je bilo.

I skoro da sam osetio
tokom tog ponovnog susreta

da sam na audiciji
da budem sin svog oca.

Kada je knjiga izašla,

dobila je korektne kritike
u domaćoj štampi,

ali odabrani časopis u Lutonu
nije Gardijan,

već Vesti Lutona,

a Vesti Lutona su objavile
naslov u vezi sa knjigom:

"Knjiga koja može zaceliti
32 godine razdora."

Shvatio sam da to takođe
može predstavljati

jaz između jedne generacije
i one sledeće,

između ljudi kao što sam ja
i generacije mog oca,

ali u karipskom životu nema tradicije

memoara ili biografija.

Bila je tradicija da se ne priča
o svom životu u javnosti.

Ali sam dobro primio taj naslov,
i zapravo sam pomislio, da,

postoji mogućnost da će ovo

otvoriti razgovore
koje nismo ranije imali.

To će zatvoriti generacijski jaz, možda.

Ovo bi mogao biti alat za popravku.

I čak sam počeo da osećam
da bi ovu knjigu

moj otac mogao videti

kao čin sinovljeve odanosti.

Sirota budala u zabludi.

Podočnjaka je razdražilo
ono što je video kao

javno prikazivanje njegovih nedostataka.

Bio je uvređen mojom izdajom,

i čak je otišao u novine sutradan

i zahtevao pravo na odgovor,

i dobio ga je sa naslovom

"Podočnjak uzvraća udarac."

To je bio iskričavi obračun moje izdaje.

Nisam bio njegov sin.

Prepoznao je u svom umu
da je njegovo ime osramoćeno,

i to nije mogao da dopusti.

Morao je da povrati svoje dostojanstvo,
i to je i učinio,

i najpre, iako sam bio razočaran,

počeo sam da se divim tom stavu.

Još je bilo vatre koja je ključala
kroz njegove vene,

iako je imao 82 godine.

Ako je to značilo da ćemo se sada vratiti

na 30 godina tišine,

moj otac bi rekao:
"Ako je tako, onda je tako."

Jamajčani će vam reći da nema činjenica,

ima samo verzija.

Svi mi govorimo sebi verzije priče

sa kojom najbolje možemo da živimo.

Svaka generacija gradi strukturu

koju nevoljno ruše
ili nisu u stanju da to učine

ali u knjizi, moja verzija priče

počela je da se menja,

i odvojila se od mene.

Izgubio sam mržnju prema svom ocu.

Nisam više želeo da umre
ili da ga ubijem,

i osetio sam se slobodno,

mnogo slobodnije
nego što sam se ikada ranije osećao.

I pitam se da li se ta sloboda

može preneti na njega.

Pri tom prvom susretu,

bio sam iznenađen idejom da sam imao

veoma malo svojih fotografija

kao malog deteta.

Ovo je moja fotografija

sa devet meseci.

Na originalnoj fotografiji,

drži me moj otac, Podočnjak,

ali kada su se moji roditelji razdvojili,

moja majka ga je izrezala
iz svih aspekata naših života.

Uzela je makaze
i odsekla ga sa svake fotografije,

i godinama sam govorio sebi
da je istina ovih fotografija

da si sam,

bez podrške.

Ali postoji drugi način
sagledavanja ove fotografije.

Ovo je fotografija koja ima potencijal

ponovnog ujedinjenja,

potencijal da se ponovo sretnem
sa svojim ocem,

i u mojoj žudnji da me drži otac,

ja ga podižem ka svetlosti.

Pri tom prvom susretu,

bilo je vrlo neprijatnih
i napetih trenutaka,

i da bismo umanjili napetost,

odlučili smo da prošetamo.

Dok smo šetali, bio sam zapanjen

da sam ponovo postao dete

iako sam se sada uzdizao
nad svojim ocem.

Bio sam skoro za glavu viši od svog oca.

On je još uvek bio veliki čovek,

i pokušao sam
da se uskladim sa njegovim korakom.

I shvatio sam da je hodao

kao da je još uvek pod prismotrom,

ali sam se divio njegovom hodu.

Hodao je kao čovek

na strani koja gubi u finalu FA kupa

podešavajući korake da preuzme
svoju medalju sažaljenja.

Postojalo je dostojanstvo u porazu.

Hvala vam.

(Aplauz)