Мистериозни свет подводних пећина

Пећински ронилац, Џил Хајнерт, истражује подземне водене путеве који воде кроз нашу планету. Док ради са биолозима, климатолозима и археолозима, Хајнертова открива мистерије различитих облика живота који насељавају неке од најудаљенијих места и помажу истраживачима да расветле историју климатских промена. У овом кратком говору, зароните испод таласа и истражите чуда унутрашњег света.

Ја сам подводни истраживач,

или, прецизније, пећински ронилац.

Желела сам да будем астронаут
док сам била дете,

али због тога што сам одрасла у Канади,
то ми није било доступно.

Међутим, како се испоставило,
знамо много више о свемиру

него о подземним воденим путевима
који воде кроз нашу планету

и који су права животна снага мајке Земље.

Тако сам одлучила да урадим
нешто што је још изванредније.

Уместо истраживања свемира,

пожелела сам да истражим чуда
унутрашњег света.

Пуно људи ће вам рећи

да је пећинско роњење
можда један од најопаснијих подухвата.

Замислите да сте у овој просторији,

да сте изненада уронили у таму,

са јединим задатком да нађете излаз,

некада пливајући кроз овај велики простор,

а некада пузећи испод седишта,

пратећи штуре смернице,

само чекајући да вам опрема
обезбеди следећи дах.

Па, то је моје радно место.

Оно чему желим да вас научим данас

је да наш свет није
један велики чврст камен.

Много је више налик сунђеру.

Могу да пливам кроз много пора
нашег земаљског сунђера,

али тамо где не могу,

други облици живота и материјали
могу да путују без мене.

Мој глас ће вас научити стварима

о унутрашњости мајке Земље.

Није постојао доступан приручник
када сам одлучила да будем прва особа

која ће ронити у пећинама
унутар антарктичких санти леда.

Године 2000, ово је био
највећи покретни објекат на планети.

Одвалио се са Росове ледене плоче

и спустили смо се доле
да истражимо екологију леденог руба

и да тражимо облике живота испод леда.

Користимо технологију
апарата за обнављање кисеоника,

Ужасно личи на исту технологију
која се користи за свемирске шетње.

Ова технологија нам омогућава
да одемо дубље

него што смо могли замислити
чак и пре 10 година.

Користимо егзотичне гасове

и можемо постићи да нам мисија траје
чак и до 20 часова испод воде.

Радим са биолозима.

Испоставило се да су пећине
складишта невероватних облика живота,

врста за које раније
нисмо знали да постоје.

Многи од ових животних облика
живе неуобичајено.

Немају пигменте, а ни очи
у многим случајевима,

а ове животиње су, такође,
изузетно дуговечне.

Заправо, животиње које пливају
по овим пећинама данас

су идентичне, према подацима о фосилима,

онима кофе су претходиле
изумирању диносауруса.

Замислите то; оне су налик
малим диносаурусима који пливају.

Чему нас оне могу научити
о еволуцији и опстанку?

Ако погледамо у животињу
као што је овај рачић који плива у тегли,

он има огромне зубе који садрже отров.

Заправо, може напасти некога
ко је 40 пута већи од њега и усмртити га.

Да је величине мачке,

био би најопаснија ствар на нашој планети.

Ове животиње живе
на изузетно лепим местима,

а у неким случајевима, у пећинама
као што је ова, које су веома младе,

а ипак, ове животиње су прастаре.

Како су доспеле тамо?

Такође радим и са физичарима,

а њих често интересују
глобалне климатске промене.

Они могу да узму камен из пећина,

да га исеку и посматрају слојеве у њему,

што је прилично слично годовима дрвећа,

а онда могу израчунати старост

и разумети климу наше планете
кроз различите временске периоде.

Црвена боја коју видите
на овој фотографији

заправо је прашина из пустиње Сахара.

Покупио ју је ветар
и разнео широм Атлантског океана.

У овом случају ју је донела киша
на острво Абако на Бахамима.

Упија је тло

и складишти се у стенама у овим пећинама.

Ако се загледамо у прошлост ових слојева,
можемо пронаћи периоде

када је клима на Земљи
била изузетно сува,

а можемо се вратити уназад
и до много стотина хиљада година.

Палеоклиматологе такође занима

разлика у нивоу мора
током неких других периода на Земљи.

Овде, на Бермудима,
мој тим и ја смо се упутили

у роњење на највећим дубинама
које је икада спроведено у региону

и трагали за местима

на којима се ниво мора поклапао са обалом,

много стотина метара
испод тренутних нивоа.

Такође радим и са палеонтолозима
и археолозима.

У местима као што је Мексико,
Бахами, па чак и Куба,

трагамо за културолошким,
али и људским остацима у пећинама,

а они нам пуно говоре

о неким најранијим становницима
ових региона.

Ипак, мој омиљени пројекат
спроводио се пре 15 година,

када сам била део тима

који је направио прву тачну,
тродимензионалну мапу подземне површине.

Овај уређај којим управљам у пећини

је стварао тродимензионални модел
док смо га возили.

Користили смо и нискофреквентни радио

да бисмо емитовали ка површини
нашу тачну позицију унутар пећине.

Дакле, пливала сам испод кућа, компанија,
куглана и терена за голф,

па чак и испод Сонијевог ресторана
хране са роштиља,

што је прилично изванредно,
а то ме је научило

да ће нам се све што радимо
на површини земље

вратити за пиће.

Нашу водену планету не чине
само реке, језера и океани,

већ је то огромна мрежа
подземних вода која нас све спаја.

То је заједнички извор из ког сви пијемо.

Када схватимо нашу људску повезаност
са подземним водама

и са свим изворима воде на овој планети,

радићемо и на проблему

који вероватно представља
најзначајније питање овог века.

Дакле, никада нисам постала астронаут,
као што сам одувек желела,

али ће то постати овај уређај за мапирање,
који је дизајнирао др Бил Стоун.

Он је, у ствари, измењен.

То је сад самоуправљајући независни робот,

вештачки интелигентан,

а његов крајњи циљ је да буде послат
на Јупитеров сателит, Европу,

и да истражи океане
испод ледене површине тог тела.

А то је прилично невероватно.

(Аплауз)