Kako pomažem da se nedužni ljudi oslobode iz zatvora

Profesor Pravnog fakulteta na Harvardu Ronald Salivan bori se da oslobodi nepravedno osuđene ljude iz zatvora - zapravo, oslobodio je nekih 6 000 nevinih ljudi tokom svoje karijere. On deli potresne priče o tome kako i zašto ljudi završe u zatvoru zbog nečeg što nisu radili, i o posledicama toga u njihovom životu i životu drugih ljudi. Pogledajte ovaj značajan govor o dužnosti koju svi imamo, da učinimo svet malčice pravednijim svakoga dana, koliko god da smo u mogućnosti.

Zamislite da krenete
na vrlo dugu vožnju od 19 sati

do Diznijevog sveta

sa dvoje dece na zadnjem sedištu.

Petnaest minuta od početka
ovog putovanja od 19 sati,

nepromenljivi zakoni prirode nalažu

da ćete dobiti pitanje:

„Jesmo li stigli?“

(Smeh)

Vi odgovorite negativno na to pitanje
još stotinu puta, nesumnjivo,

ali konačno stignete.

Provedete se predivno na putovanju.

Vozite se 19 dugih sati
u povratku do kuće.

A kada stignete tamo,

čeka vas policija.

Optužuju vas da ste počinili zločin

koji se dogodio
dok ste bili na putu u Floridi.

Govorite svakome ko želi da sasluša:

„Nisam to uradio!

Nisam mogao to da uradim!

Družio sam se sa Mikijem,
Mini i sa svojom decom!“

Ali vam niko ne veruje.

Na kraju vas uhapse,

izvedu vas pred sud,

osuđeni ste

i izrečena vam je kazna.

Provedete 25 godina u zatvoru,

sve dok se ne pojavi neko i dokaže -

ima dokaze kojima pokazuje -

da ste zaista bili u Floridi

kada je ovaj zločin počinjen.

Ja sam profesor
Pravnog fakulteta na Harvardu

i poslednjih nekoliko godina sam radio

na dobijanju oslobođenja za nevine ljude

koji su nepravedno osuđeni -

za ljude kao što je Džonatan Fleming,

koji je proveo 24 godine
i osam meseci u zatvoru

za ubistvo koje je počinjeno
u Bruklinu u Njujorku

dok je on bio u Diznijevom svetu

sa svojom decom.

Kako ovo znamo?

Zato što se, kada je uhapšen,

među stvarima koje je posedovao
u svom zadnjem džepu

nalazio račun -

račun sa oznakom o vremenu

koji je pokazivao
da je bio u Diznijevom svetu.

Taj račun je stavljen u policijski dosije,

njegova kopija je uneta u spise tužioca,

i nikada ga nisu dali
njegovom javnom braniocu.

Zapravo, niko nije ni znao da je tamo.

Samo je stajao tamo
nekih dvadesetak godina.

Moj tim je pregledao dosije
i našli smo ga,

sproveli ostatak istrage,

i shvatili da je neko drugi
počinio zločin.

Gospodin Fleming je bio u Diznijevom svetu

i sada je oslobođen.

Da vam iznesem malo konteksta.

Pre oko tri godine sam dobio poziv
od okružnog javnog tužioca u Bruklinu.

Pitao me je da li bih bio zainteresovan
za osmišljavanje programa

pod nazivom „jedinica
za razmatranje osuda“.

Prihvatio sam.

Jedinica za razmatranje osuda
je u suštini jedinica u tužilaštvu

u kojoj tužioci pregledaju stare slučajeve

da bi ustanovili
da li su napravili greške.

Tokom prvih godinu dana,

otkrili smo oko 13 pogrešnih osuda,

ljude koji su decenijama bili u zatvoru,

i sve smo ih oslobodili.

To je bio najveći broj
u istoriji Njujorka.

Taj program se i dalje odvija

i sada su stigli do 21 oslobađanja -

21 čoveka koji je proveo
značajnu količinu vremena iza rešetaka.

Dozvolite da vam ispričam
o par drugih muškaraca i žena

sa kojima sam bio u kontaktu
za vreme ovog programa.

Jedno od imena je Rodžer Logan.

Gospodin Logan je proveo
17 godina u zatvoru

i napisao mi je pismo.

Bilo je to jednostavno pismo;
u suštini je govorilo:

„Profesore Salivane, nevin sam.
Namešteno mi je.

Možete li da pogledate moj predmet?“

Na prvi pogled, izgledalo je
da je slučaj čist kao suza,

ali moje istraživanje je pokazalo

da su slučajevi identifikacije
sa jednim svedokom

podložni greškama.

To ne znači da je nevin,

već samo znači da treba
da malo bolje pogledamo te slučajeve.

To smo i uradili.

Podaci su bili relativno jednostavni.

Svedokinja je rekla da je čula pucanj,

da je otrčala do susedne zgrade,
okrenula se i pogledala,

a tamo je bio gospodin Logan.

Njemu se sudilo, osuđen je
i proveo je u zatvoru 17 i nešto godina.

To je bio slučaj sa samo jednim svedokom,
pa smo ga pregledali.

Poslao sam neke ljude na mesto zločina
i postojala je nedoslednost.

Da to kažem odmereno:

Jusein Bolt nije mogao da pretrči
sa onog mesta na kome je rekla da je bila

na drugo mesto.

Tako smo znali da to nije istina.

To još uvek nije značilo
da nije to počinio,

ali smo znali da je nešto možda sumnjivo
u vezi sa ovim svedokom.

Zato smo prošli kroz predmet

i na jednom papiru u predmetu
se nalazio broj.

Broj je ukazivao
da je ovaj svedok imao dosije.

Prošli smo unazad kroz 20 godina
nedigitalizovanih dokumenata

da bismo otkrili
o čemu se radi u tom dosijeu,

i ispostavilo se

da je svedokinja bila u zatvoru

kada je rekla da je videla
ono što je videla.

Čovek je proveo 17 godina iza rešetaka.

Poslednji je slučaj dva dečaka,

Vilija Stakija i Dejvida Makaluma.

Uhapšeni su sa 15 godina,

a njihova presuda je poništena
29 godina kasnije.

To je bio slučaj u kome je,

još jednom, na prvi pogled
sve delovalo jasno kao dan.

Priznali su.

Ali, moje istraživanje je pokazalo
da su priznanja maloletnika

bez prisustva roditelja

podložna greškama.

Slučajevi sa analizom DNK
su to dokazali više puta.

Zato smo pogledali izbliza.

Sagledali smo priznanja

i ispostavilo se

da je bilo nečeg u priznanju

što ti dečaci nisu mogli znati.

Jedini koji su to znali
bili su policija i tužioci.

Znali smo šta se zaista dogodilo;

neko im je rekao da to kažu.

Ne znamo tačno ko,

koja osoba je u pitanju,

ali, u svakom slučaju,
priznanje je bilo pod prinudom,

kako smo ustanovili.

Onda smo obavili
forenzičku analizu unazad,

sproveli temeljnu istragu

i otkrili da su druge dve osobe,

mnogo starije, sa različitim visinama
i drugačijim frizurama,

počinile zločin,

a ne ova dva dečaka.

Zapravo sam otišao u sud tog dana

na ono što se naziva
„saslušanje radi poništavanja“,

gde se presuda odbacuje.

Išao sam u sud; hteo sam da vidim

kako gospodin Makalum odlazi odatle.

Dakle, otišao sam u sud

i sudija je rekao nešto
što sudije stalno govore,

ali ovoga puta je zaista imalo značaja.

Podigao je pogled
nakon iznetih argumenata i rekao:

„Gospodine Makalum“,

rekao je četiri lepe reči:

„Slobodni ste da idete.“

Da li možete da zamislite?

Nakon gotovo 30 godina:

„Slobodni ste da idete.“

I napustio je tu sudnicu.

Nažalost, njegov saoptuženi,
gospodin Staki,

nije imao koristi od toga.

Vidite, gospodin Staki je umro u zatvoru

u 34. godini,

a njegova majka je umesto njega
sedela za stolom.

Nikada neću to zaboraviti do kraja života.

Samo se klatila za stolom, govoreći:

„Znala sam da moje dete to nije uradilo.

Znala sam da moje dete to nije uradilo.“

I njeno dete to nije uradilo.

To su uradila druga dva momka.

Ako postoji nešto što smo naučili,
nešto što sam naučio,

kroz ovaj rad na integritetu osuda,

to je da se pravda ne dešava.

Ljudi čine da se pravda desi.

Pravda nije nešto što samo padne sa neba

i ispravi sve.

Da je tako, gospodin Staki
ne bi umro u zatvoru.

Pravda je nešto

što ljudi dobre volje omoguće da se desi.

Pravda je odluka.

Pravda je odluka.

Mi ostvarujemo pravdu.

Znate, zastrašujuća stvar je to što je,

u svakom od ova tri slučaja
koja sam opisao,

bio potreban samo još jedan minut -

jedan dodatni minut -

da neko pregleda dosije

i nađe ovaj račun.

Samo jedan -
da pregleda dosije, nađe račun

i preda ga javnom braniocu.

Nekome bi bio potreban samo minut

da pogleda snimak priznanja
i kaže: „Ovo ne može biti.“

Samo jedan minut.

I možda bi gospodin Staki bio živ danas.

To me podseća na jednu
od mojih omiljenih pesama.

To je pesma koju bi uvek izrecitovao
Bendžamin Elajdža Mejs,

a zvao ju je „Božji minut“.

Ide ovako nekako:

„Imam samo minut,

samo 60 sekundi u njemu,

nametnut mi, ne mogu ga odbiti,

nisam ga tražio, nisam ga birao,

ali je na meni da ga iskoristim.

Moram patiti ako ga izgubim,
polagati račune ako ga zloupotrebim.

Samo jedan majušni minut,

ali je večnost u njemu.“

Kada bi trebalo da izdam naređenje

svakome od nas,

rekao bih nešto poput:

„Svakoga dana,

svakoga dana,

izdvojite samo jedan dodatni minut

i sprovedite pravdu.“

Ne morate -

Mislim, neki ljudi provedu
svoju karijeru i svoj život,

kao javni branioci,

svakodnevno radeći za pravdu.

Ali, u vašem profesionalnom životu,
čime god da se bavite,

izdvojte vreme

da jednostavno

sprovodite pravdu.

Učinite da se kolega oseća bolje.

Ako čujete nešto što je seksistički,

ne smejte se, već izrazite svoj stav.

Ako je neko tužan, oraspoložite ga,

jedan dodatni minut svakoga dana

i biće to sjajno mesto.

Želim da vam pokažem nešto.

Iznad mene je slika

Dejvida Makaluma.

Ovo je dan kada je oslobođen iz zatvora.

Nakon 30 godina je mogao
da zagrli bratanicu

koju nikada ranije nije mogao da dodirne.

Pitao sam ga tada:

„Šta je prvo što želiš da uradiš?“

A on je rekao: „Samo želim
da hodam trotoarom,

a da mi niko ne govori gde da idem.“

Nije bio ogorčen.

Samo je hteo da hoda trotoarom.

Razgovarao sam sa gospodinom Makalumom
pre oko dve nedelje.

Otišao sam u Njujork.

Bilo je to na drugu godišnjicu

njegovog oslobađanja.

Razgovarali smo,

smejali se, grlili se, plakali.

Prilično je dobro.

Jedna od stvari koje je rekao
kada smo se sreli sa njim

je da je sada posvetio svoj život

i svoju karijeru

tome da se postara da niko više
ne bude nepravedno zatvoren.

Pravda, prijatelji moji,

jeste odluka.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)