Tomas P. Kambel (Thomas P. Campbell): Priča o tkanju u galerijama muzeja

Kao direktor muzeja Metropoliten u Njujorku, Tomas P. Kembel duboko razmišlja o izložbama - ne samo o izboru umetničkih predmeta, nego i o njihovom postavljanju u okruženje gde javnost može da sazna njihove priče. Uz predivne slike, pokazuje nam kako njegova filozofija izložbe funkcioniše pri izlaganju srednjevekovnih tapiserija - i za neverovatnu modu/umetnost Aleksandra MekKvina. (Iz sesije Design Studio, sa konferencije TED2012, koju su vodili gosti domaćini Či Perlman i Dejvid Rokvel.)

Kada sam razmišljao o karijeri u svetu umetnosti,

upisao sam kurs u Londonu

i jedan od mojih profesora je bio naprasiti Italijan

Pjetro, koji je mnogo pio,

previše pušio i preterano mnogo psovao.

Ali on je bio strastven učitelj,

pamtim jedan od početnih časova kod njega,

projektovao je umetničke slike na zid

pitajući nas

šta mislimo o njima.

Bio je to pejzaž sa figurama, poluobučenim,

kako piju vino. Tu je bila naga žena

u donjem prednjem delu, a na brežuljku u pozadini

bila je mitološka figura boga Baha

i on je pitao: "Šta je ovo?"

I ja – niko drugi, podigao sam ruku i rekao:

"To su Ticijanove Bahanalije."

On, na to: "To je - šta?"

Pomislio sam da sam možda pogrešno izgovorio.

"To su Ticijanove Bahanalije."

On reče: "To je - šta?"

Rekoh: "To su Ticijanove Bahanalije." (Smeh)

On reče: "Ti beskičmeni knjiški moljcu!

To je jebena orgija!"

(Smeh)

Kao što rekoh, mnogo je psovao.

Bila je to važna lekcija za mene.

Pjetro je bio sumnjičav prema
formalnom umetničkom

obrazovanju iz istorije umetnosti, plašio se

da ono puni ljude žargonom i da oni potom klasifikuju

stvari bez posmatranja, a on je hteo

da nas podseti da je sva umetnost nekad bila savremena,

hteo je da otvorimo oči,

posebno je bio pobožan u vezi sa tim

jer je gubio vid.

Hteo je da gledamo i da postavljamo
osnovna pitanja o predmetima.

Šta je to? Kako je napravljeno?
Zbog čega je to napravljeno?

Kako se koristi?

Ovo su mi bile važne lekcije kasnije, kada sam

postao profesionalni istoričar umetnosti.

Moj eureka momenat je nastupio posle nekoliko godina,

proučavao sam umetnost u sudnicama Severne Evrope,

o njoj se mnogo govorilo u vezi sa

slikama i skulpturama

i arhitekturom toga doba.

Ali kada sam počeo da proučavam istorijska dokumenta

i opise savremenika,

otkrio sam da jedna komponenta svuda nedostaje,

gde god sam naišao na opise tapiserija.

Tapiserije su bile sveprisutne u srednjem veku

i do dobrog dela 18. veka,

bilo je jasno zbog čega.

Tapiserije su prenosive. Mogu se urolati,

poslati unapred, mogu da stignu na vreme

da bi se okačile, možete transformisati hladan

vlažni enterijer u bogato obojenu prostoriju.

Tapiserije su bukvalno bile velika platna, na kojima su

tadašnji pokrovitelji mogli da prikažu heroje

sa kojima su hteli da se identifikuju

ili čak sebe,

a u prilog tome, tapiserije su bile veoma skupe.

Bili su neophodni vrhunski vešti tkači,

koji su radili u dugim periodima

sa vrlo skupim materijalima – vuna, svila,

čak zlato i srebrni konac.

Dakle, u periodu kada je bilo kakva vizuelna slika

bila retka, tapiserije su bile neverovatno moćno

sredstvo reklame.

Postao sam istoričar tapiserija.

Na kraju sam završio kao kustos

u Metropoliten muzeju, jer sam video Metropoliten

kao jedno od nekoliko mesta gde bih mogao da organizujem

zaista velike izložbe o temi

koja me je jako zanimala.

Otprilike 1997., tadašnji direktor Filip de Montebelo

dopustio mi je da organizujem izložbu

za 2002. Obično imamo ovako duge rokove.

To nije bilo jednostavno. Nije bilo više pitanje

kako ubaciti tapiseriju u gepek.

Treba da se saviju na velike koturove,

isporuče u ogromnim teretnim brodovima.

Neke od njih su bile tako velike, pa smo morali

da ih unosimo kroz velike ulazne stepenice muzeja.

Ozbiljno smo razmišljali kako da predstavimo

ovu nepoznatu temu sadašnjoj publici:

da izdvojimo tamne boje od preostalih boja

na objektima koji su često izbledeli;

o postavci svetla da bismo izdvojili svileni i zlatni konac;

o natpisima.

Živimo u eri kada smo navikli na

televizijske slike i fotografije,

popularne slike. A ovo su velike, kompleksne stvari,

gotovo kao crtani filmovi sa mnogim pripovedačima.

Trebalo je da privučemo publiku,
da ih nateramo da uspore,

da ispituju objekte.

Bilo je mnogo skepse. Na veče otvaranja

čuo sam jednog od starijih članova osoblja kako kaže:

"Ovo će biti bomba."

Ali u stvarnosti, narednih nedelja i meseci

stotine hiljada ljudi je došlo da vidi izložbu.

Izložba je bila dizajnirana da bude jedno iskustvo,

tapiserije je teško reprodukovati u fotografije.

Želim da upotrebite maštu

da zamislite ove objekte visoke kao zidovi,

neki od njih su po 10m široki,

opisuju raskošne scene u sudnici
sa dvorjanima i kicošima

koji deluju kao da su kod kuće na stranicama
današnjih modnih magazina,

scene gustih šuma sa lovcima kako se probijaju

u potrazi za divljim svinjama i jelenima,

nasilne bitke sa scenama straha i herojstva.

Sećam se kada sam doveo razred mog sina.
Tada je imao osam godina

i svi dečaci su – znate, bili su mali

i onda im je jedna stvar privukla pažnju,

bilo je to u jednoj od scena lova, jedan pas je

kakio u prednjem delu slike -- (Smeh) --

kao da vam se slikar smeje u lice.

Samo možete da ih zamislite.

To im je donelo živost.
Mislim da su iznenada uvideli

da to nisu samo stare izbledele tapiserije.

Bile su to slike sveta u prošlosti

i za našu publiku.

Kao kustos, bio sam ponosan. Osetio sam
da sam malo pomerio stvari.

Kroz ovo iskustvo koje se može stvoriti samo

u muzeju, otvorio sam oči svojoj publici –

istoričarima, umetnicima, štampi, opštoj publici –

za lepotu ovog izgubljenog medijuma.

Nekoliko godina kasnije, pozvali su me da budem direktor

muzeja i kad sam prevazišao reakciju -

"Ko, ja? Stručnjak za tapiserije? Pa ja ne nosim kravatu!" -

shvatio sam činjenicu: strasno verujem u

iskustvo izložbe u muzeju.

Živimo u vremenu sveprisutne informacije,

gde je dovoljno samo zalivanje vodom da stvari uspeju,

ali ništa ne može da se uporedi sa predstavljanjem

značajnih objekata u dobro ispričanoj priči,

a to je posao kustosa, interpretacija kompleksnog

ezoteričnog predmeta, na način koji zadržava celinu

subjekta, koji ga čini – otkriva ga

opštoj publici.

Za mene je to izazov i zabavni deo mog posla je

da podržavam viziju mojih kustosa,

bez obzira da li je u pitanju izložba mačeva samuraja,

artefakti ranog vizantijskog doba, renesansni portreti

ili izložba koja je ranije pomenuta,

Mek Kvinova izložba, koja je bila

veoma uspešna prošlog leta.

Bio je to zanimljiv slučaj.

U kasno proleće ili rano leto 2010., neposredno pošto se

Mek Kvin ubio,

naš kustos za kostime, Endru Bolton, je došao do mene

i rekao: "Razmišljao sam da napravim Mek Kvinovu izložbu

i sad je trenutak. Moramo da to uradimo brzo."

Nije bilo lako. Mek Kvin je tokom cele svoje karijere

radio sa malim timom kreatora i menadžera

koji su jako štitili njegovo nasleđe,

ali Endru je otišao u London i radio sa njima

preko leta i stekao njihovo poverenje i poverenje

kreatora koji su pravili njegove
fantastične modne izložbe,

koje su bile prava umetnička dela

i mi smo produžili da pravimo nešto u muzeju,

što nikad ranije nije napravljeno.

To nije bila samo standardna instalacija.

Ogolili smo galerije da bismo ponovo stvorili

potpuno drugačiju postavku, stvorili smo njegov prvi studio,

dvoranu od ogledala,

čudnovatu kutiju,

potonuli brod, dotrajali enterijer

sa video i zvučnim zapisima od

operskih arija do svinjskih bordela.

U ovoj vanrednoj postavci, kostimi

su bili kao glumci i glumice ili žive skulpture.

Mogla je biti olupina voza.

Mogla je da liči na izloge Pete avenije

za Božić, ali zbog načina na koji se Endru

povezao sa timom Mek Kvina, prikazivala

je sirovost i brilijantnost Mek Kvina

i izložba je bila prilično uzvišena

i postala je pravi fenomen.

Do kraja izložbe, ljudi su stajali u redovima

po četiri ili pet sati da bi ušli na izložbu,

ali niko se nije žalio.

Čuo sam ponovo: "Vau, vredelo je.

Bilo je to pravo unutrašnje, emotivno iskustvo."

Opisao sam dve veoma impresivne izložbe,

ali isto tako verujem da kolekcije,
pojedinačni predmeti

mogu imati istu snagu.

Metropoliten nije osnovan kao muzej američke umetnosti

već kao enciklopedijski muzej

i danas, 140 godina kasnije, ta vizija

je proročanska kao nikad do sad

jer živimo u svetu sa krizama,

sa izazovima i tome smo neprekidno

izloženi.

U našim galerijama otkrivamo civilizacije,

kulture u sadašnjem trenutku.

Bez obzira da li je Libija, Egipat, Sirija,

u našim galerijama možemo da objasnimo

i pružimo veće razumevanje.

Naše nove islamske galerije su ilustracija koja ovo opravdava,

otvorene su 10 godina posle 11. septembra.

Mislim da su mnogi Amerikanci malo znali o islamskom svetu

pre 11. septembra, na nama je bilo
da doprinesemo shvatanju

jednog od najmračnijih trenutaka Amerike

kroz polarizaciju

tog strašnog događaja.

Sada u našim galerijama, prikazujemo 14 vekova

razvoja raznih islamskih kultura

preko ogromnog geografskog područja,

ponovo stotine hiljada ljudi je došlo

da vide ove galerije od kako su otvorene prošlog oktobra.

Često me pitaju: "Da li će digitalni mediji zameniti muzej?",

mislim da ti brojevi pokazuju da se to neće desiti.

Nemojte da me pogrešno razumete,

veliki sam pristalica interneta.

To nam daje mogućnost da stignemo do publike

na celoj planeti, ali ništa ne može da zameni autentičnost

predmeta koji predstavi vatreni učenik.

Uživo prikazivanje objekata

je način da spojimo ljude sa ljudima

kroz vreme, kroz prostor, čiji su životi možda bili

mnogo drugačiji od naših, ali koji su kao i mi

imali snove i nade, poraze i dostignuća

u svojim životima. Mislim da je ovo proces

koji nam omogućava da bolje shvatimo same sebe,

da donesemo bolje odluke kuda ćemo da krenemo,

Velika dvorana Metropolitena je jedan
od najvećih portala u svetu,

koja uliva strahopoštovanje, nalik srednjevekovnoj katedrali.

Odatle možete odšetati u bilo kom pravcu

u bilo koju kulturu.

Često odem u hol i u galerije

i posmatram naše posetioce.

Nekima je ugodno. Osećaju se kao kod kuće.

Znaju zašto su došli.

Drugima je neprijatno. To je zastrašujuće mesto.

Osećaju da je ta institucija elitistička.

Pokušavam da razbijem taj osećaj elitizma.

Želim da omogućim ljudima da razmišljaju,

da budu spremni da se pomalo izgube, da istražuju,

da vide nepoznato u poznatom

ili da pokušaju nepoznato.

Za nas, sve je u tome da uživo vide

sjajna umetnička dela,

uhvatiti ih u tom momentu nelagode

kada postoji namera da dohvate svoj iPhone,

Blekberi i da se stvori prostor gde

njihova radoznalost može da se raširi.

Bez obzira da li se radi o izrazu na grčkoj skulpturi

koja vas podseća na prijatelja

ili psu koji kaki u uglu tapiserije

ili da se vratimo na mog tutora Pjetra,

one figure koje igraju,

koje se opijaju vinom

i ta gola figura u levom prednjem delu.

Vau. Ona je prekrasno otelotvorenje
mladalačke seksualnosti.

U tom momentu, naš student može reći

da je ovo bahanalija,

ali ako svoj posao radimo dobro

i ako ste ostavili žargon na ulaznim vratima

verujte svom instinktu.

Znate da je to orgija.

Hvala vam. (Aplauz)

(Aplauz)