Kako znamo koje boje su bili dinosaurusi? - Len Blok

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/how-do-we-know-what-color-dinosaurs-were-len-bloch

Mikroraptor je bio dinosaurus mesožder sa četiri krila sa crnim perjem koje se prelivalo. Ali ukoliko naše informacije o ovom dinosaurusu potiču iz fosila, kako možemo biti sigurni u vezi sa bojom? Len Blok pokazuje kako rasvetljavanje dokaza zahteva pažljivo ispitivanje fosila i dobro razumevanje fizike svetla i boje.

Lekcija: Ken Blok; animacija: Pol Njuel.

Ovo je mikroraptor,

dinosaurus mesožder sa četiri krila
koji je bio dug skoro 60cm,

jeo je ribu

i živeo pre oko 120 miliona godina.

Većina toga što znamo o njemu
proizilazi iz ovakvih fosila.

Pa, da li je ova boja
samo nagađanje umetnika?

Odgovor je: ne.

Znamo da je ova svetlucavo crna boja tačna

jer su paleontolozi analizirali
tragove unutar fosila.

Ali davanje smisla dokazima
zahteva pažljivo ispitivanje fosila

i dobro razumevanje fizike svetla i boja.

Pre svega, ovo zapravo vidimo na fosilu:

otisak kostiju i perja
sa nagoveštajima ostataka minerala.

Od tih otisaka,

možemo utvrditi
da je ovo perje mikroraptora

bilo slično perju
modernog dinosaurusa, ptice.

Ali šta pticama daje
njihove prepoznatljive razne boje?

Većina perja sadrži samo jedan ili dva
pigmenta nalik na boju.

Jarko crvena boja ptice kardinal
dolazi iz karotenoida,

istih pigmenata koji šargarepu
čine narandžastom,

dok je crna boja njenog lica od melanina,

pigmenta koji boji našu kosu i kožu.

Ali kod ptičjeg perja,
melanin nije samo boja.

On stvara šuplje infrastrukture
zvane melanozomi

koje mogu da sijaju u svim bojama duge.

Kako bismo razumeli kako ovo funkcioniše,

pomaže da se prisetimo
nekih stvari u vezi sa svetlošću.

Svetlost je zapravo
mali elektromagnetni talas

koji putuje kroz prostor.

Gornji deo talasa naziva se vrhom

i razdaljina između dva vrha
naziva se talasnom dužinom.

Vrhovi kod crvene svetlosti su udaljeni
oko 700 milijardi delova metra

a talasna dužina ljubičaste svetlosti
još je kraća,

oko 400 milijardi delova metra,
ili 400 nanometara.

Kada svetlost padne
na tanku prednju površinu

šupljeg melanozoma ptice,

nešto se odbija, a nešto prolazi.

Deo prenešene svetlosti
onda se odbija od površine.

Dva odbijena talasa reaguju međusobno.

Obično se poništavaju,

ali kada je talasna dužina
odbijene svetlosti

jednaka udaljenosti između dva odsjaja,

onda se pojačavaju međusobno.

Zelena svetlost ima talasnu dužinu
od oko 500 nanometara,

tako da melanozomi koji su široki
oko 500 nanometara

daju zelenu svetlost,

tanji melanozomi daju ljubičastu svetlost,

a deblji crvenu.

Naravno, komplikovanije je od ovoga.

Melanozomi su zbijeni unutar ćelija,
i drugi faktori su bitni,

poput toka kako su melanozomi
raspoređeni unutar pera.

Vratimo se na fosil mikroraptora.

Kada su naučnici ispitali
otiske njegovog perja pod mikroskopom,

otkrili su nanostrukture
koje liče na melanozome.

Rendgenska analiza melanozoma
išla je u prilog toj teoriji.

One su sadržale minerale koji bi bili
posledica raspadanja melanina.

Naučnici su onda odabrali 20 pera
od jednog fosila

i otkrili da su melanozomi ličili
jedan na drugog u svih 20,

pa su postali prilično sigurni
da je ovaj dinousaurus bio u jednoj boji.

Uporedili su ove melanozome
mikroraptora sa onim na današnjim pticama

i pronašli su veliku sličnost,
ali ne i savršeno podudaranje,

sa perjem na krilima patke,
plavozelene boje koja se preliva.

Ispitivanjem tačne veličine
i rasporeda melanozoma,

naučnici su odredili da je perje bilo
crne boje koja se prelivala.

Kada možemo da odredimo
boju fosilizovanog perja,

paleontolozi traže još fosila
sa dobro očuvanim melanozomima.

Otkrili su da je dosta dinousaurusa,
uključujući velociraptora

verovatno imalo perje,

što znači da određeni filmovi
možda i nisu baš biološki tačni.

Pametnice.