Zašto moram da se razotkrijem

Kada je model Džina Rosero po prvi put videla profesionalnu fotografiju sebe u kupaćem kostimu, bila je van sebe. "Pomislila sam... stigla si do cilja!" rekla je ponosno. To možda nije česta pojava, ali, kako Roserova otkriva, to je zato što je njoj po rođenju dodeljen rod dečaka. U ovom dirljivom i intimnom govoru, Roserova otkriva da joj aktivizam za transrodnost daje novi osećaj ponosa i svrhe.

Svet vas tvori u nešto što niste,

ali vi u sebi znate ko ste,

i ovo pitanje tinja u vašim srcima:

kako ćete da postanete ta osoba?

Ja sam možda jedinstvena u ovome,

ali nisam sama,

ne uopšte.

Kada sam postala model

pomislila sam da sam konačno
ostvarila san

koji sam želela još od detinjstva.

Moj izgled se konačno poklapao
sa mojom unutrašnjom istinom,

mojim unutrašnjim identitetom.

Iz komplikovanih razloga, kojih ću
se kasnije dotaći,

kada pogledam ovu sliku

u to vreme sam pomislila:
Džina, uradila si to,

uspela si,

došla si do cilja.

Međutim, prošlog oktobra

shvatila sam da sam tek na početku.

Naša porodica, religija

društvo,

trenuci u istoriji,

čak i naša tela

stavljaju nas u određene kutije.

Neki ljudi smognu hrabrosti
da se oslobode

i ne prihvate ograničenja
koja je nametnula

boja njihove kože

ili verovanja onih koji ih okružuju.

Ti su ljudi večita pretnja

statusu kvo,

onome što se smatra prihvatljivim.

U mom slučaju, poslednjih 9 godina,

neki od mojih suseda,

prijatelja, kolega, čak ni moj agent

nisu znali za moju prošlost.

Mislim da se u misterijama
ovo zove otkriće.

A evo i mog.

po rođenju dodeljena
mi je etiketa "dečak"

na osnovu izgleda mojih genitalija.

Sećam se kada sam sa 5 godina

na Filipinima hodala po kući

i uvek nosila majicu na glavi.

I mama bi me pitala:

"Zašto uvek nosiš majicu na glavi?"

Ja bih joj rekla: "Ovo je moja kosa.
Ja sam devojčica."

Tada sam znala kako da se
samoidentifikujem.

Rod se uvek vodio kao činjenica,

nešto neosporno,

ali sada znamo
da je on zapravo fleksibilniji,

složeniji i misteriozniji.

Zbog svog uspeha nikada nisam
imala hrabrosti

da podelim svoju priču,

ne zato što sam mislila
da je moj identitet pogrešan

nego zbog načina na koji
svet tretira one

koji žele da se oslobode stega.

Svaki dan

sam zahvalna što sam žena.

Imam svoju mamu i tatu i porodicu

koji su me prihvatili onakvu kakva sam.

Mnogi nisu te sreće.

Postoji duga tradicija
u azijskoj kulturi

koja slavi fleksibilnu misteriju roda.

Postoji budistička boginja saosećanja.

Postoji hinduistička boginja,
hidžranska boginja.

Kada sam imala 8 godina

bila sam na zabavi
na Filipinima koja je slavila

ove misterije.

Bila sam u prvom redu, ispred bine

i sećam se jedne prelepe
žene koja je izašla

odmah ispred mene.

Sećam se da mi je u tom trenutku sinulo:

ja bih želela da budem ovakva žena.

Kada sam imala 15 godina,

dok sam se i dalje oblačila kao dečak,

upoznala sam ženu po imenu T.L.

Ona je direktor
za transrodni izbor lepote.

Te noći me je pitala:

"Zašto nećeš da se prijaviš na izbor?"

Uverila me je da će se,
ukoliko se prijavim,

pobrinuti za novac za registraciju,

i odeću,

i te noći

osvojila sam nagradu
za najlepšu devojku u bikiniju

i najlepšu devojku u dugoj haljini

i bila sam druga pratilja

među više od 40 kandidata.

Taj trenutak
je bio prekretnica u mom životu.

Odjednom sam ušla

u svet izbora lepote.

Malo ko može reći da je njihov prvi posao

bio kraljica lepote za transrodne žene,

ali ja mogu.

Od moje 15 do 17 godine bila sam deo

i najprestižnijeg izbora

i izbora koji je bukvalno
bio u prikolici kamiona.

Nekada bi to bio trotoar
pored polja pirinča,

i kada bi pala kiša,

na Filipinima puno pada kiša,

organizatori bi premestili događaj

u nečiju kuću.

Takođe sam iskusila dobrotu stranaca

pogotovo kada bismo putovali

u udaljene provincije Filipina.

Ali najvažnije, upoznala sam

neke od svojih najboljih prijatelja
u toj zajednici.

Godine 2001,

moja mama, koja se preselila
u San Francisko,

nazvala me je i rekla
da je moja molba za zelenu kartu prošla

i da mogu da se preselim u SAD.

Opirala sam se tome.

Rekla sam mami: "Mama, zabavljam se.

Ovde sam sa prijateljima.

Volim da putujem
i volim što sam misica."

Posle 2 nedelje ponovo me
je nazvala i rekla:

"Da li znaš da ako se preseliš u SAD,

mogla bi da promeniš ime i pol?"

To je bilo sve što sam trebala da čujem.

Mama mi je rekla da stavim dva slova "e"

u svoje ime.

Takođe je pošla sa mnom
kada sam išla na operaciju

na Tajlandu sa 19 godina.

Zanimljivo je to da se u nekim
najruralnijim gradovima na Tajlandu

vrše neke od najprestižnijih,

najsigurnijih
i najsofisticiranijih operacija.

U to vreme u SAD-u

morao si prvo da odeš na operaciju

pre nego što možeš
da promeniš svoje ime i rodnu pripadnost.

2001. preselila sam se u San Francisko

i sećam se kako sam
gledala svoju vozačku dozvolu

na kojoj je pisalo Džina

i pol Ž.

To je bio moćan trenutak.

Za neke ljude

njihova lična karta je dozvola za vožnju

ili čak konzumiranje alkohola,

ali za mene je ona bila dozvola za život,

za dostojanstvo.

Odjednom, svi moji
strahovi su postali manji.

Osećala sam da mogu
da ostvarim svoj san,

preselim se u Njujork i postanem model.

Mnogi nisu te sreće.

Mislim na jednu ženu
koja se zove Ajla Netls.

Iz Njujorka je i ona je mlada žena

koja je hrabro živela
prema svojoj istini,

ali je mržnja okončala njen život.

Za većinu moje zajednice,

ovo je realnost u kojoj živimo.

Naša stopa samoubistva je 9 puta viša

u odnosu na generalnu populaciju.

Svakog 20. novembra

imamo globalno bdenje

u spomen Dana transrodnosti.

Ja sam na ovoj bini

zbog duge istorije borbe ljudi

koji su se usprotivili nepravdi.

Ovo su Marša P. Džonson
i Silvija Rivera.

Danas, ovog trenutka,

dešava se moje pravo razotkrivanje.

Nisam više mogla da živim
prema svojoj istini

sama i za sebe.

Želim da dam sve od sebe
da pomognem drugima

da žive prema njihovoj istini
bez srama i straha.

Ja stojim ovde razotkrivena,

kako jednog dana više ne bi bilo potrebe

za bdenjem na 20. novembar.

Moja najdublja istina mi je
dozvolila da prihvatim sebe.

Hoćete li i vi?

Hvala mnogo.

(Aplauz)

Hvala vam.

Ketrin Šulc: Džina, jedno brzo pitanje.

Pitam se šta bi rekla,

posebno roditeljima,

ali u širem kontekstu, prijateljima,

porodicama, bilo kome

ko se susreće sa detetom ili osobom

koja se bori i kojoj ne odgovara

rod koji im je dodeljen,

šta bi rekla

članovima porodice te osobe

kako bi im pomogla
da postanu dobri i brižni

članovi porodice prema njima?

Džina Rosero: Naravno.
Pre svega ja imam sreće.

Sistem podrške, pogotovo uz moju mamu

i moju porodicu

je jako snažan.

Sećam se kada bih bila mentor

mladim transrodnim ženama,

one bi me ponekad nazvale

i rekle da ih njihovi roditelji
ne prihvataju,

ja bih podigla slušalicu
i rekla svojoj mami:

"Mama, možeš li da nazoveš
ovu ženu?"

Nekada bi to upalilo, nekada ne.

Ali rodni identitet

je srž naše ličnosti, zar ne?

Svima nama je dodeljen pol
po rođenju

i ono što ja pokušavam

je da argumentujem u razgovoru

da se nekada ta dodela pola ne poklapa

i da bi trebalo da postoji prostor

koji će dozvoliti ljudima
da se sami identifikuju

i taj razgovor bi trebalo da vodimo

sa roditeljima, kolegama.

Transrodni pokret

je u svom začeću

kada se uporedi sa
početkom gej pokreta.

Ima još puno toga da se uradi.

Treba da postoji razumevanje.

Treba da postoji prostor za radoznalost

i postavljanje pitanja

i nadam se da ćete svi vi
biti moji saveznici.

KŠ: Hvala. To je bilo divno.
DžR: Hvala

(Aplauz)