Spajdermen, Kralj lavova i život na kreativnoj ivici

Prikazujući spektakularne klipove iz produkcija poput Fride, Bure i Kralja lavova, režiserka Džuli Tejmor opisuje život uronjen u pozorište i film. U snimku nastalom upravo u vreme kada kontroverza oko njene brodvejske produkcije "Spajdermen: Isključite mrak" dostiže svoj vrhunac, ona otvoreno opisuje tenzije koje su sastavni deo njenog kreativnog procesa, dok teži da uhvati samu srž priče, ali i da istovremeno proizvede dosad neviđene prizore i iskustva.

(Muzika)

["Kralj Edip"]

["Kralj lavova"]

["Tit"]

["Frida"]

["Čarobna frula"]

["Preko svemira"]

(Aplauz)

Džuli Tejmor:
Hvala. Hvala puno.

Ovo je bilo nekoliko
odlomaka iz predstava, opera

i filmova na kojima sam radila
u proteklih 20 godina.

Ali želela bih da započnem

tako što ću se vratiti na trenutak

koji sam doživela u Indoneziji,

koji je ključan trenutak
u mom životu

i, kao i svi mitovi,

ove priče treba prepričavati iznova

i iznova, da ne bi bile zaboravljene.

A kada prolazim kroz turbulentan period,
kroz koji, kao što svi znamo,

prolazim sada, kroz iskušenja

i vatru transformacije,

što je ono što svi vi zapravo radite.

Svako ko stvara zna
da postoji ona tačka u kojoj

nešto još uvek nije postalo
ni feniks, a ni pepeo.

(Smeh)

Ja se nalazim baš tamo, na ivici,

o čemu ću vam govoriti,
ali to je druga priča.

Želim da se vratim na Indoneziju

gde sam boravila davno,
pre jedno 21-22 godine

kao stipendista.

Nakon dve godine
koje sam provela tamo

u izvođenju performansa i učenju,
našla sam se na ostrvu Bali,

na ivici kratera Gunung Batur.

Bila sam u selu gde je u toku bio

obred inicijacije mladića,

obred prelaska.

Nisam ni slutila da je bio i moj.

Dok sam sedela na trgu
gde je bio taj hram

ispod jednog ogromnog
beringin banjan drveta,

u mraku, nije bilo struje,
samo pun mesec,

dole na tom praznom trgu,

i čula sam najdivnije zvukove,

poput koncerta Čarlsa Ajvsa

dok sam slušala gamelan muziku

svih tih raznih seljana koji su došli

na ovu ceremoniju koja se održava
jednom u pet godina.

Mislila sam da sam sama
u mraku ispod drveta.

Odjednom, iz mraka

sa drugog kraja trga

videla sam svetlucanje ogledala
koje je osvetljavao mesec.

Onih 20 staraca
koje sam videla pre toga

su najednom ustali, obučeni
od glave do pete u ratničke kostime

sa šeširima i kopljima.

Na trgu nije bilo nikog,
a ja sam bila skrivena u senci.

Nije bilo nikoga, a oni su izašli

plešući pritom jedan neverovatan ples.

"Huhuhuhuhuhuhuhahahahaha."

Pokretali su svoja tela
dok su prilazili,

svetla su se odbijala od njihovih kostima.

Ja sam odlazila u pozorište
od svoje 11. godine,

nastupala, stvarala,
i moja reakcija je bila:

"Za koga oni prave ovu predstavu

u ovim raskošnim kostimima,

ovim neverovatnim šeširima?"

Shvatila sam da oni to rade za boga,

šta god to značilo.

Ali nekako, publicitet
uopšte nije bio bitan.

Novac nije igrao nikakvu ulogu.

Niti je to trebalo negde da bude zapisano.
To nije bila novost.

Ipak, ovi neverovatni umetnici
bili su tu,

a za mene su oni predstavljali večnost
dok su izvodili svoju predstavu.

Sledećeg trenutka,

čim su završili i nestali u senkama.

došao je mladić sa propanskim fenjerom,

obesio ga je na drvo, podigao zavesu.

Seoski trg bio je ispunjen stotinama ljudi.

I cele noći je na repertoaru bila opera.

Ljudskim bićima bilo je potrebno svetlo.

Bila im je neophodna svetlost
da bi videli.

Dakle, ono što sam dobila
i shvatila iz ovog neverovatnog,

ključnog momenta u svom životu
kao mladi umetnik

je da moraš biti do kraja odan

onome u šta veruješ kao umetnik,

ali i da moraš biti svestan

da je publika u našim životima
uvek tu negde u tim trenucima,

i da joj je potrebno svetlo.

To je taj neverovatan balans

u kom se krećemo

kada stvaramo nešto revolucionarno,

što ima za cilj da postigne
nešto do tada neviđeno,

taj imaginarni svet

u kom u stvari ne znate
gde ćete završiti,

to je fina linija na rubu kratera

po kojoj hodam celog svog života.

Sada bih želela da vam kažem

nešto više

o tome kako ja radim.
Uzmimo, na primer "Kralja lavova".

Videli ste mnogo primera
mog rada tamo gore,

ali to je ono što ljudi vide.

Krećem od pojma ideograma.

Ideogram je poput slike
naslikane četkicom, japanske slike.

Tri poteza i dobili ste
celu šumu bambusa.

Uzmem pojam "Kralj lavova"

i pomislim, "Šta je srž toga?

Šta je apstrakcija?"

Ako bi trebalo da sažmem celu priču

u jednu sliku, šta bi to bilo?"

Krug. Krug. Tako je očigledno.

Krug života.
Krug Mufasine maske.

Krug koji, kada dođemo
do 2. čina i nastane suša

kako izraziti sušu?

To je jedan krug od svile na podu

koji nestaje u rupu na podu pozornice.

Krug života dolazi u kolima

gazela koje poskakuju.

Mehanika je vidljiva.

Kao neko ko se bavi pozorištem,
ono što znam i što volim u vezi sa pozorištem

je to da kada publika uđe

i suzdržava se u neverici,

kada vidite čoveka kako hoda
ili ženu kako hoda

sa pladnjem trave na glavama

znate da je u pitanju savana.

Ne dovodite to u pitanje.

Volim očiglednu istinu pozorišta.

Volim što su ljudi voljni
da popune prazna mesta.

Publika je spremna da kaže:

"Oh, znam da to nije pravo sunce.

Uzeli ste komade štapova.

Dodali ste svilu na dno.

Rastegli ste te komade.
Ostavili ste da padaju ravno na pod.

Kada se podiže sa tim vrpcama,
vidim da je to sunce.

Ali lepota svega toga je
što su to samo svila i štapovi.

Na neki način,
to je ono što daje duhovnost.

To je ono što vas dira.

Ne stvarni, bukvalni
izlazak sunca koji predstoji,

nego umetnost svega toga.

Tako da u pozorištu,
koliko god da su važni priča,

knjiga i jezik,

pričanje priče,
način na koji je ona ispričana,

mehanika, metodi koje koristite,

jednako su važni kao i sama priča.

Ja sam neko ko voli visoke tehnologije
ali i nedostatak tehnologije.

Koristim sve od -

na primer, pokazaću vam kasnije
deo "Spajdermena",

te neverovatne mašine
koje pokreću ljude.

Ali činjenica je da, bez plesača

koji zna kako da upravlja svojim telom
i ljulja se na tim kablovima,

to ne predstavlja ništa.

Sada ću da vam pokažem

neke klipove iz još jednog mog
velikog životnog projekta ove godine,

"Bura".

U pitanju je film. Do sada sam uradila
tri verzije "Bure" na pozorišnoj sceni

od 1984., '86,

i obožavam tu dramu.

Uvek sam je radila sa muškim Prosperom.

Iznenada, pomislila sam,

"Onda, koga ću uzeti da igra Prospera?

Recimo Helen Miren?
Ona je sjajna glumica. Što da ne?"

I taj materijal je stvarno
jednako dobro odgovarao i ženi.

A sada, hajde da pogledamo
neke od prizora

iz "Bure".

(Muzika)

(Video) Prospera: Jesi li, duše,
izveo tu buru tačno kako ti naredih?

Ariel: Sleteo sam na kraljev brod.
U svakoj kabini širio sam užas u vidu plamena.

Prospera: Zagledali su se i zaljubili.

Miranda: Voliš li me?

Ferdinand: Više od svega na svetu.

Prospera: Već su u vlasti jedno drugome.

Trinkulo: Beda upozna čoveka
sa neobičnim drugovima u postelji.

(Muzika)

Tražite nešto, upravniče?

Kaliban: Zar ti nisi pao s neba?

Stefano: Sa Meseca, uveravam te.

Prospera: Kaliban!

Kaliban: Ovo je ostrvo moje.

Prospera: Zbog ovoga ćeš još noćas,
to znaj, imati grčeve.

Antonio: Tu leži brat tvoj, i ne bi bio bolji
od te zemlje na kojoj leži.

Sebastijan: Potegni mač svoj.

A ja, kralj, biću i prijatelj tvoj.

Prospera: Sve ću ih
na strašne muke udariti.

Ariel: Al' ja vas zaludeh.

Prospera: Mi smo građa
od koje se prave snovi,

i naš mali život nam je snom zaokružen.

(Muzika)

DžT: Dobro.

(Aplauz)

Dakle, došla sam iz pozorišta
gde sam radila "Buru"

na pozornici u veoma
niskobudžetnoj produkciji

pre mnogo godina,

volim tu dramu, a mislim i da

je to Šekspirova poslednja drama,

i da je, kao što ste videli,
izrazito pogodna za film.

Daću vam jedan mali primer kako

se ona postavlja na pozorišnu scenu

i kako se zatim ista ta ideja ili priča

može preneti na filmsko platno.

Ideogram o kom sam vam
ranije pričala,

šta je to za "Buru"?

Šta bi, ako bih morala
sve da sažmem,

bio taj jedan prizor na koji

bih u ovom slučaju
mogla da se oslonim?

Bio je to peščani dvorac,

ideja negovanja naspram prirode,

mi gradimo civilizacije -

ona govori o tome na kraju,
Helen Miren kao Prospera --

gradimo ih, ali pod uticajem
sila prirode, u velikoj buri,

ti tornjevi koji dosežu oblake,
te prekrasne palate će izbledeti

i za sobom - neće ostaviti ni traga.

Počela sam da radim
na predstavi u pozorištu,

bile su tu jedne crne
grablje za pesak, beli cic,

i bila je tu devojčica,
Miranda, na horizontu,

koja je gradila dvorac od peščanih kapi,
dvorac u pesku.

I dok je bila tamo na ivici pozornice,

dva pomoćnika, sva u crnom,

sa kantama za zalivanje,
trčali su duž vrha

i počeli su da sipaju vodu
na peščani dvorac

koji je počeo da se osipa i tone,

ali pre toga,

publika je mogla da vidi
pomoćnike na sceni obučene u crno.

Medijum je bio očigledan.
Bilo je providno. Bili smo svesni toga.

Ali kada su počeli da sipaju vodu,

svetlo se promenilo tako da je,
umesto da osvetljava pomoćnike u crnini

fokusirano, ta gruba magija
koju izvodimo u pozorištu,

fokusirano je pravo na samu vodu.

Tako se odjednom
menja perspektiva publike.

Pretvori se u nešto magično veliko.

Postaje kišna oluja.

Maskirani glumci, lutkari, oni nestaju,

i publika uskače u taj novi svet,

u imaginarni svet "Bure"
koja se stvarno odigrava.

E sad, razlika

u odnosu na to
kako sam radila filmsku verziju.

Film sam započela

krupnim planom peščanog dvorca,
crnog peščanog dvorca,

i ono što film može da učini je da

koristeći kameru menja perspektivu,

i da prikazuje stvari
u krupnom planu i iz blizine,

kamera je krenula od snimka
peščanog dvorca iz blizine,

i dok je odmicala,

videlo se da je to u stvari minijatura

smeštena na devojčicin dlan.

Mogla sam
da se poigravam medijumom,

i to što sam u mogućnosti to da radim

je i razlog što idem
od jednog medijuma do drugog.

Sada ću vam pokazati "Spajdermena".

(Muzika)

(Video) Piter Parker:
♪ Dok stojim na litici,

Mogu da odletim od svega ovoga. ♪

DžT: Pokušavamo da
u pozorištu uživo predstavimo

sve ono što ne možete
da prikažete u dve dimenzije

na filmu i televiziji.

PP: ♪ Izdigni se iznad sebe
i preuzmi kontrolu. ♪

Džordž Cipin: Posmatramo Njujork
iz Spajdermenove perspektive.

Spajdermen nije ograničen gravitacijom.

Menhetn pod snegom takođe
nije sputan gravitacijom.

PP: ♪ Budi svoj i izdigni se
iznad svega toga. ♪

Ansambl: ♪ Udarac! Eksplozija! ♪

♪ Tras! Škrip! ♪

Deni Ezralou: Ne želim ni da pomislite
da koreograf uopšte postoji.

Sve je stvarno, ono što se dešava.

Draže mi je da vidite kako se ljudi kreću,

i da kažete, "O, šta je to bilo?"

(Muzika)

DžT: Ako u skulpturu
unesem dovoljno pokreta,

dok glumac pokreće njenu glavu
imate osećaj da je ona živa.

U stvari to je strip uživo.
To je strip koji je oživljen.

(Muzika)

Bono: To su mitologije.

To su moderni mitovi, ti strip junaci.

PP: ♪ Oni veruju. ♪

(Vrisci)

(Muzika)

(Aplauz)

DžT: Ohhh. Šta je to bilo?

Cirkus, rokenrol, drama.

Šta mi to, kog vraga,
radimo gore na toj bini?

Poslednja priča, na brzinu.

Nakon što sam posetila to selo,
prešla sam jezero

i videla sam vulkan kako eruptira

na drugoj strani, Gunung Batur,

a pored živog vulkana
nalazio se ugašen vulkan.

Nisam mislila da će me vulkan progutati,

uostalom, ovde sam.

Ali vrlo je lako uspenjati se, zar ne?

Pridržavate se za korenje,

stavljate stopala u male stene,

penjete se gore i stižete do vrha.

Bila sam sa sa svojim
dobrim prijateljem glumcem,

i rekli smo: "Hajde
da se popnemo tamo gore.

Hajde da vidimo da li možemo
da se približimo ivici

tog živog vulkana."

Popeli smo se i stigli do samog vrha,

i našli se na samoj ivici ambisa,

Roland nestaje u sumpornom dimu

na drugom kraju vulkana,

a ja sam tu gore sama

na toj neverovatnoj litici.

Da li ste čuli stihove?

Nalazim se na litici i gledam dole

na mrtav vulkan s moje leve strane.

Sa moje desne strane
su sami škriljci. Krune se.

Nosim japanke i sarong.
Bilo je to pre mnogo godina.

Nemam čizme za planinarenje.

On je nestao,
taj ludi francuski ciganin glumac,

nestao u dimu i shvatam da

ne mogu da se vratim putem
kojim sam došla. Ne mogu.

Bacam svoj fotoaparat.
Izuvam japanke,

pogledala sam u liniju
pravo ispred sebe,

spustila se na sve četiri poput mačke,

i držala sam se kolenima za obe strane

te linije ispred mene,

nekih 10 ili 30 metara, ne znam.

Vetar je silovito duvao,

i jedini način da stignem
na drugu stranu

bio je da gledam u liniju
pravo ispred sebe.

Znam da ste svi bili tamo.

Ja sam sada u teškom iskušenju.

To je moj test.

To je test za moju kompaniju.

Preživljavamo jer je naša
naslovna pesma "Izdigni se".

Dečak pada sa neba, izdigni se.

Tu je na dlanovima obe naše ruke,

i rukama svih ljudi iz mog tima.

Imam predivne saradnike
i kao stvaraoci

to postižemo samo kada smo zajedno.

Znam da to shvatate.

Samo nastavite da idete napred

i ugledaćete tu neverovatnu stvar

pred svojim očima.

Hvala vam.

(Aplauz)