Problemčić koji sam imao sa iznajmljivanjem kuće

Pre 53 godine, Džejms A. Vajt se pridružio američkom ratnom vazduhoplovstvu. Međutim, budući da je Afroamerikanac, morao je da prevaziđe šokantne prepreke kako bi negde u blizini pronašao dom za svoju porodicu. On priča ovu moćnu priču o svom iskustvu svakodnevnog rasizma i o tome kako se ona danas odražava na način na koji uči svoje unuke da se ophode prema policiji.

Afroamerikanac od 18 godina se pridružio
Američkom ratnom vazduhoplovstvu,

dodeljen je vazduhoplovnoj bazi
Mauntin Houm

i postao je član eskadrile
vazduhoplovne policije.

Čim sam stigao tamo,

moj prvi cilj bio je da nađem stan,

kako bih mogao da dovedem svoju ženu
i našu novorođenu bebu Melani

da mi se pridruže u Ajdahu.

Odmah sam otišao do kancelarije za osoblje

i članovi osoblja su mi rekli:

„Hej, nećeš imati problema da nađeš
stan u Mountin Houmu u Ajdahu.

Ljudi nas tamo vole

jer znaju da će, ako imaju vazduhoplovca
koji dolazi da iznajmi neki njihov stan,

uvek moći da naplate."

A to je bilo vrlo važno.

Jedan mi je rekao: „Evo liste ljudi
koje možeš nazvati,

a onda će ti oni dopustiti
da odabereš stan po želji.“

Tako sam dobio listu i obavio sam poziv.

Javila mi se neka žena
i rekao sam joj šta želim.

Rekla je: „O, divno što ste nazvali.

Trenutno imamo četiri ili pet
raspoloživih stanova."

Rekla je: „Da li želite
jednosoban ili dvosoban stan?“

A onda je dodala:
„Hajde da ne pričamo o tome.

Samo dođite i odaberite stan
koji vam se sviđa.

Potpisaćemo ugovor

i dobićete ključeve, pa ćete odmah
moći da dovedete porodicu.“

Bio sam uzbuđen.

Uskočio sam u auto. Odvezao se
do centra grada i pokucao na vrata.

Kada sam pokucao na vrata,
žena se pojavila,

pogledala me i rekla:
„Da li mogu da vam pomognem?“

Rekao sam: „Da, sa mnom ste pričali
o stanovima za iznajmljivanje.

Došao sam da odaberem stan za sebe.“

Ona je rekla: „Znate šta?
Zaista mi je žao,

ali moj muž je izdao te stanove
i nije mi ništa rekao.“

Rekao sam: „Hoćete da kažete da je izdao
svih pet stanova za sat vremena?“

Nije mi odgovorila,
ali mi je rekla sledeće:

„Zašto ne ostavite broj telefona

i ako budemo imali slobodan stan,
ja ću Vas nazvati?“

Nije ni potrebno da vam kažem
da me nikada nije nazvala.

Niti sam dobio odgovor od ostalih ljudi

koji su bili na dobijenoj listi osoba
koje izdaju stanove.

Zbog svega toga osećao sam se odbačeno,

otišao sam nazad u bazu
i popričao sa komandantom eskadrile.

Ime mu je bilo Mekdau, major Mekdau.

Rekao sam: „Majore Mekdau,
treba mi Vaša pomoć.“

Rekao sam mu šta se desilo,
a on mi je ovako odgovorio.

Rekao je: „Džejms, voleo bih
da ti pomognem,

ali znaš u čemu je problem?

Ne možemo da nateramo ljude da izdaju
stan onima kojima ne žele da izdaju.

Osim toga, imamo odličan odnos
sa ljudima iz ove zajednice

i ne želimo da ga pokvarimo.“

Rekao je: „Stoga možda treba
ovako da uradiš.

Zašto ne ostaviš porodicu kod kuće,

jer i sam znaš da ćeš dobiti
jedan mesec odsustva.

Tako, jednom godišnje

možeš da posetiš porodicu kod kuće,
provedeš s njima 30 dana i vratiš se.“

Ne moram ni da kažem
da mi se to nije dopalo.

Posle razgovora s njim,
vratio sam se kod osoblja

i jedan službenik mi je rekao:

„Džim, mislim da imam rešenje za tebe.

Poznajem jednog pilota koji odlazi,
a ima ovde prikolicu.

Ako si primetio, u Mauntin Houmu
svuda ima prikolica i parkinga za njih.

Možeš da kupiš njegovu prikolicu,
a verovatno će biti jeftina,

jer on želi da ode iz grada što pre.

To bi ti rešilo problem

i bilo rešenje koje ti treba.“

Odmah sam uskočio u auto,
odvezao se u centar, pogledao prikolicu.

Bila je to mala prikolica,

ali pod takvim okolnostima,

računao sam da je to najbolje
što mogu da uradim.

Tako sam kupio prikolicu

i onda ga pitao: „Da li mogu
da je ostavim ovde?

To bi mi rešilo sve probleme,

jer ne bih morao da tražim novi parking.“

Rekao je: „Pre nego što pristanem,
moram da pitam upravu.“

Tako sam se vratio u bazu,

pozvao me i rekao da je uprava kazala:

„Ne, ne možeš da ostaviš prikolicu tu

jer smo obećali to mesto
nekim drugim ljudima.“

To mi je bilo čudno

jer je bilo još nekoliko slobodnih mesta,

a on je obećao baš to mesto nekom.

Tako sam -

A onda je dodao: „Ne brini, Džim,
ovde ima dosta parkinga za prikolice.“

Tako sam sastavio još jednu iscrpnu listu
odlazaka na parkinge za prikolice.

Išao sam od jednog do drugog.

Na isti način su me odbili

kao kada sam tražio stan.

Kao rezultat, pored njihovih komentara

i toga što su govorili
da nema slobodnih mesta,

jedna osoba je rekla: „Džim,
razlog zbog kog ne možemo da ti izdamo

je to što već imamo
jednu crnačku porodicu ovde.“

Rekao je: „To nije zbog mene,
jer se meni vi sviđate.“

(Smeh)

To sam i ja uradio.
Zacerekao sam se.

Rekao je: „Međutim, problem je u tome

što, ako te pustim da dođeš,
ostali zakupci će se iseliti,

a ne mogu da priuštim
da dozvolim takav gubitak.“

Rekao je: „Prosto ne mogu da ti iznajmim.“

Iako je ovo bilo obeshrabrujuće,
nije me zaustavilo.

Nastavio sam potragu

i tražio sam u udaljenom kraju grada
u Mauntin Houmu,

gde je bio jedan mali
parking za prikolice,

a pod tim mislim baš mali parking.

Nije bilo asfaltiranih puteva,

nije bilo betonskih ploča,

nije bilo ograde da razdvoji
jedno mesto za parkiranje od ostalih.

Nije bilo perionice veša.

Ipak, u tom trenutku sam zaključio

da nemam baš puno opcija,

pa sam pozvao ženu i rekao joj:
„Potrudićemo se da uspemo.“

Uselili smo se i postali vlasnici kuće
u Mauntin Houmu u Ajdahu.

Naravno, s vremenom
su se stvari sredile.

Četiri godine kasnije sam dobio papire
da se preselim iz Mauntin Houma u Ajdahu

u mesto pod imenom Gus Bej u Labradoru.

Nećemo ni pričati o tome.
Bila je to još jedna sjajna lokacija.

(Smeh)

Moj zadatak je tada bio da premestim
porodicu iz Mauntin Houma u Ajdahu

u Šeron u Pensilvaniji.

To nije bio problem
jer smo nedavno kupili skroz nov auto.

Moja majka je nazvala
i rekla da će doći kod nas.

Biće s nama na putu,
pomoći će nam oko dece.

Tako je došla, ona i Alis su spremile
dosta hrane za put.

Tog jutra smo krenuli oko 5 ujutro.

Sjajno putovanje, zabava, fini razgovori.

Negde oko pola sedam, sedam uveče
smo se malo umorili

i rekao sam: „Zašto ne nađemo
neki motel i odmorimo

kako bismo rano ujutro nastavili?“

Videli smo više motela pored puta
dok smo se vozili

i onda ugledali jedan
koji je imao veliki, treperavi natpis:

„Slobodna mesta. Slobodna mesta.“

Zaustavili smo se.

Oni su ostali na parkingu, ja sam ušao.

Kada sam ušao, službenica je upravo
zaključivala ugovor sa nekim ljudima,

a neki su dolazili iza mene.

Prišao sam recepciji,
a ona je rekla: „Izvolite.“

Rekao sam: „Hteo bih da iznajmim sobu
za svoju porodicu na jedno veče.“

Rekla je: „Znate, veoma mi je žao,
ali upravo sam izdala poslednju.

Nećemo imati drugih do ujutro.“

Rekla je: „Ali ako produžite
oko 45 minuta ili sat niz put,

postoji još jedan parking za prikolice.“

Rekao sam: „Da, ali i dalje vam je
uključen znak za slobodna mjesta.“

Rekla je: „Oh, zaboravila sam.“

Ispružila je ruku i ugasila svetlo.

Onda me je pogledala
i ja sam pogledao u nju.

Bilo je i drugih u sobi.

Pogledala je ka njima.
Niko nije progovorio.

Shvatio sam nagoveštaj
i izašao na parking.

Rekao sam majci, ženi i Melaniji:

„Izgleda da ćemo morati
da se vozimo još malo dalje niz put

da bismo se naspavali noćas.“

I nastavili smo da se vozimo,

ali tek što smo se isparkirali
i izašli sa parkinga,

znate šta se desilo?

Znak se ponovo uključio.

Pisalo je: „Slobodna mesta.
Slobodna mesta.“

Uspeli smo da nađemo fino mesto.

Nije bilo prvi izbor,
ali bilo je sigurno i čisto,

te smo se odlično naspavali to veče.

Ono što je bitno je to
što smo imali sličnih iskustava

od Ajdaha sve do Pensilvanije,

gde su nas odbijali u hotelima,
motelima i restoranima.

Ipak, uspeli smo
da stignemo do Pensilvanije.

Moja porodica se smestila.
Svima je bilo drago da vide decu.

Uskočio sam na avion
i odleteo u Gus Bej u Labradoru,

što je druga priča, zar ne?

(Smeh)

Evo nas, 53 godine kasnije.

Sada imam devetoro unučadi,
dvoje praunučadi.

Petoro unučadi su dečaci.

Neki su na masteru, doktorskim, osnovnim
studijama, jedan studira medicinu.

Neki nisu ni tu ni tamo.

Skoro su tu, ali ne skroz.

(Smeh)

Jedan studira već osam godina.

(Smeh)

Nije još diplomirao,
ali želi da postane komičar,

pa se trudimo da ga zadržimo u školi.

Nikad ne znate;

to što zasmejavaš porodicu,
ne znači da si komičar, zar ne?

(Smeh)

Ali ono što je bitno
je da su svi dobra deca.

Nema droge, beba u srednjoj školi,
nema kriminala.

S tim kao pozadinom priče,

sedeo sam u sobi i gledao TV,

a pričali su o Fergusonu
i galami koja je to pratila.

Onda, odjednom, jedna od reporterki
je došla uživo i rekla:

„U poslednja tri meseca,

osam nenaoružanih Afroamerikanaca

ubijeno je od strane policije,

belih građana ili belih vlasnika kuća."

Iz nekog razloga me sve to
tada odjednom pogodilo.

Rekao sam: „Šta je ovo? Ovo je ludilo.

Kakva to mržnja tera ljude da ovo rade?“

I upravo tada me pozvao jedan od unuka.

Rekao je: „Deko, jesi li čuo
šta su upravo rekli na televiziji?“

Rekao sam: „Jesam.“

Rekao je: „Potpuno sam zbunjen.

Radimo sve kako treba, ali izgleda
da je voziti auto kad si crnac,

hodati kad si crnac,
pričati kad si crnac - prosto opasno.

Šta možemo da uradimo?
Radimo sve što si nam rekao da radimo.

Kada nas zaustavi policija,

stavimo obe ruke ravno na volan.

Ako nam traže dokumenta,

kažemo: 'Polako ću otvoriti
kasetu da uzmem ličnu.'

Kada nas zaustave da pregledaju auto,

kada nas spuste na zemlju da nas pretraže,

kada nam otvaraju gepek da ga pretraže,

ne provociramo, ne suprotstavljamo se,
jer znamo, jer si nam rekao:

„Ne izazivajte policiju.

Kada bude gotovo, pozovi nas i mi
ćemo biti ti koji će se suprotstaviti.“

Rekao je: „A onda me ovo zaista muči.

Naši prijatelji belci, naši drugari,
ljudi s kojima se družimo,

kada čuju da nam se ovo dešava, kažu nam:

'Zašto to trpite?

Morate da odreagujete.
Morate da se suprotstavite.

Morate vi njima
da tražite identifikaciju.'“

Ovo smo naučili momke da im kažu:

„Znamo da vi to možete da uradite,

ali molim vas da to ne radite
dok smo i mi u autu,

jer su posledice po vas
značajno drugačije od posledica po nas.“

od posledica po nas."

Kao deda, šta treba
da kažem svojim unucima?

Kako da ih zaštitim?
Kako da sprečim da poginu?

Zbog ovog mi je više ljudi
prišlo i pitalo me:

„Džim, da li si ljut?“

A moj odgovor je ovo:

„Nemam taj luksuz da budem ljut,

a takođe znam posledice ljutnje.“

Tako je jedino što mogu da uradim

da iskoristim sav svoj um,
energiju, ideje i iskustva

i posvetim se tome da se suprotstavim,
u svakom trenutku,

svemu što mi izgleda rasistički.

Prva stvar koju moram da uradim
je da edukujem,

druga stvar koju moram da uradim
je da razotkrijem rasizam

i poslednje što treba da radim
je da uradim sve što mogu,

kako bih iskorenio rasizam
dok sam živ, na bilo koji način.

Druga stvar koju radim je ovo.

Želim da apelujem na Amerikance.

Želim da apelujem na njihovu humanost,
na njihovo dostojanstvo,

na njihov građanski ponos i pravo svojine

kako bih mogao da ne reagujem

na ove odvratne zločine na loš način,

već, umesto toga, da podignem
vaš nivo znanja o društvu,

nivo društvene svesti
i društvene svesnosti,

da bismo se združili, svi zajedno,

da preispitamo i suprotstavimo
se svakom vidu ludila,

svakom vidu ludila koji čini da je u redu
ubijati nenaoružane ljude,

bez obzira na njihovo poreklo,

bez obzira na njihovu rasu,

bez obzira na njihovu različitost.

Moramo tome da se suprotstavimo.
To nema nikakvog smisla.

Jedini način na koji mislim da ovo
možemo da uradimo je kao zajednica.

Moramo da skupimo i belce
i crnce i Azijate i Špance,

da istupe i kažu:

„Nećemo više tolerisati takvo ponašanje.“

Hvala vam.

(Aplauz)