Kakvu stvarnost kreirate za sebe?

Stvarnost nije nešto što opažate; ona je nešto što stvarate u svom umu. Isak Lidski je savladao ovu dubokoumnu lekkciju iz prve ruke, kada su neočekivane životne okolnosti iznedrile dragocena saznanja. U ovom introspektivnom, ličnom govoru, izaziva nas da se rešimo izgovora, pretpostavki i strahova, i da prihvatimo fenomenalnu odgovornost toga da smo tvorci sopstvene stvarnosti.

Kad je Doroti bila devojčica,

fascinirala je njena zlatna ribica.

Njen otac joj je objasnio da ribe plivaju
tako što brzo mašu repom

kako bi se otisnule kroz vodu.

Bez oklevanja,
malena Doroti je odgovorila:

"Da, tata, a ribe plivaju unazad
mašući svojim glavama."

(Smeh)

U njenom umu to je bila činjenica
istinita kao i sve druge.

Ribe plivaju unazad,
vrteći svojim glavama.

Verovala je u to.

Naši životi su puni riba
koje plivaju unazad.

Pravimo pretpostavke
i falične zamahe logike.

Gajimo pristrasnost.

Znamo da smo u pravu, a da oni nisu.

Strahujemo od najgoreg.

Težimo nedostižnom savršenstvu.

Govorimo sebi šta možemo,
a šta ne možemo.

U našim umovima, ribe plivaju unazad
mahnito mašući svojim glavama

i mi ih ni ne primećujemo.

Reći ću vam pet činjenica o meni.

Jedna od njih nije tačna.

Prva: diplomirao sam na Harvardu sa 19
uz počasnu diplomu iz matematike.

Druga: trenutno upravljam
građevinskom firmom u Orlandu.

Treća: glumio sam u TV sitkomu.

Četvrta: izgubio sam vid
zbog retkog genetskog oboljenja oka.

Peta: radio sam kao pravni službenik
u dva Vrhovna suda pravde u SAD-u.

Koja činjenica nije tačna?

Zapravo, sve su tačne.

Da, sve su tačne.

(Aplauz)

Sada većinu ljudi zaista interesuje
jedino televizijska serija.

(Smeh)

Znam to iz iskustva.

U redu, radi se o seriji sa NBC-ja
"Zvono kao spas: novi razred".

Glumio sam Vizela Vajzela,

koji je bio nekakav tunjavi,
štrebasti lik u seriji,

zbog čega je to bio veliki glumački izazov

za mene kao trinaestogodišnjaka.

(Smeh)

Sad, da li vas muči
broj četiri, moje slepilo?

Zašto je to tako?

Pravimo pretpostavke
o takozvanim invaliditetima.

Kao slep čovek, suočen sam
sa tuđim netačnim pretpostavkama

svakodnevno o mojim sposobnostima.

Međutim, svrha moje priče danas
nije o mom slepilu.

Već o mom vidu.

Gubitak vida me je naučio
da živim širom otvorenih očiju.

Naučilo me je da primećujem
ribe koje plivaju unazad,

a koje tvore naši mozgovi.

Slepilo ih je izbacilo na videlo.

Kakav je osećaj videti?

Trenutan je i pasivan.

Otvorite oči i svet je tu.

Verujete u ono što vidite. Vid je istina.

Je li tako?

Pa, tako sam mislio.

Zatim su mi mrežnjače počele progresivno
da propadaju od 12 do 15 godine.

Vid mi je postajao sve bizarnija

sala karnevalske kuće zabave
od ogledala i iluzija.

Prodavac koga mi je bilo drago
što vidim u radnji

je zapravo bio lutka.

Posežući da operem ruke,

iznenada bih uvideo
da dodirujem bide, a ne lavabo,

kad bi mi prsti osetili njegov oblik.

Prijatelj bi mi opisao fotografiju u ruci,

i tek onda bih mogao da vidim
prizor na njoj.

Objekti su se pojavljivali, menjali oblik
i nestajali u mojoj stvarnosti.

Bilo je teško i iscrpljujuće gledati.

Lepio sam iskomadane, nepostojane slike,

svesno analizirajući tragove,

tragao sam za logikom
u svom izmrvljenom kaleidoskopu,

dok nisam skroz obnevideo.

Shvatio sam da ono što vidimo

nije univerzalna istina.

Nije objektivna stvarnost.

Ono što vidimo je jedinstvena,
lična, virtuelna stvarnost

koja je majstorski sazdana u našem mozgu.

Objasniću vam to uz pomoć
amaterske neuronauke.

Vaš vizuelni korteks zauzima
oko 30 procenata vašeg mozga.

To je u poređenju sa otprilike
osam procenata za dodir

i dva do tri procenta za sluh.

Svake sekunde vaše oči
mogu da pošalju vizuelnom korteksu

skoro dve milijarde jedinica informacija.

Ostatak vašeg tela može poslati mozgu
tek dodatnih milijardu.

Dakle, vid je jedna trećina
zapremine vašeg mozga

i može da zauzme oko dve trećine
resursa za obradu podataka vašeg mozga.

Ne iznenađuje onda

što je iluzija vida tako neodoljiva.

Ali ne zavaravajte se: vid je iluzija.

Evo šta je zanimljivo.

Kako bi stvorio doživljaj vida,

vaš mozak vas upućuje
na konceptualno razumevanje sveta,

druga saznanja, vaša sećanja,
mišljenja, osećanja, mentalnu pažnju.

Sve ovo i štošta više
je u vašem umu povezano s vidom.

Ove veze funkcionišu obostrano,
i često se dešavaju podsvesno.

Te, na prmer,

ono što vidite utiče
na to kako se osećate,

a to kako se osećate
bukvalno može da promeni ono što vdite.

Brojna istraživanja to pokazuju.

Ukoliko bi vam zatražili da procenite

brzinu hoda čoveka
na video snimku, na primer,

na vaš odgovor bi uticala sugestija
da razmišljate o gepardima ili kornjačama.

Brdo izgleda strmije,
ako ste upravo vežbali,

a orijentir se čini daljim,

ako nosite težak ranac.

Stigli smo do temeljne protivrečnosti.

Ono što vidite je složena
mentalna konstrukcija čiji ste vi tvorac,

ali doživljavate je pasivno

kao direktnu predstavu sveta oko vas.

Stvarate sopstvenu stvarnost
i verujete u nju.

Ja sam verovao u svoju,
dok se nije raspala.

Propadanje mog vida je razbilo iluziju.

Vidite, vid je tek jedan od načina

na koji oblikujemo našu stvarnost.

Stvaramo sopstvene stvarnosti
na razne druge načine.

Uzmimo strah kao jedan od primera.

Vaši strahovi izobličavaju vašu stvarnost.

Pod izvitoperenom logikom straha,
sve je bolje od neizvesnosti.

Strah po svaku cenu ispunjava prazninu,

podmeće vam vaše bojazni kao saznanja,

nudi vam najgore, umesto nesigurnosti,

menjajući pretpostavke za razum.

Psiholozi imaju sjajan
termin za to - užasavanje.

(Smeh)

Tačno?

Strah zamenjuje nepoznato užasom.

Sad, strah je samoevidentan.

Kad ste suočeni sa najvećom potrebom

da pogledate izvan sebe
i razmišljate kritički,

strah pobeđuje utočište
duboko u vašem umu,

skupljajući i izopačavajući vaš vid,

potapajući vašu sposobnost
kritičkog mišljenja

poplavom nekontrolisanih emocija.

Kada ste suočeni sa izazovnom
šansom da delate,

strah vas uljuljkava u nedelanje,

mami vas da pasivno posmatrate
kako se njegova proročanstva obistinjuju.

Kad mi je dijagnostikovana bolest slepila,

znao sam da će mi slepilo uništiti život.

Slepilo je bilo smrtna presuda
za moju nezavisnost.

Tu je bio kraj mojim postignućima.

Slepilo je značilo da ću da živim,
beznačajan život,

skučen i otužan

i da ću verovatno biti sam.

Znao sam to.

To je bila fikcija rođena iz mog straha,
ali sam verovao u nju.

To je bila laž,
ali je to bila moja stvarnost,

baš kao i te ribe koje plivaju unazad
u umu malene Doroti.

Da se nisam suočio
sa stvarnošću mojih strahova,

proživeo bih ih.

U to sam siguran.

Pa, kako da živite svoj život
očiju širom otvorenih?

To je disciplina koja se uči.

Može da se nauči. Može da se praktikuje.

Sažeću je veoma kratko.

Smatrajte sebe odgovornim

za svaki trenutak, svaku misao,

svaki detalj.

Gledajte mimo vaših strahova.

Prepoznajte svoje pretpostavke.

Upregnite unutrašnju snagu.

Utišajte kritičara u vama samima.

Ispravljajte vaše zablude
o sreći i o uspehu.

Prihvatite svoju snagu i svoju slabost,
i razumejte razliku među njima.

Otvorite vaša srca

za obilje blagoslova.

Vaši strahovi, vaše kritike,

vaši heroji, vaši zlikovci -

oni su vaši izgovori,

racionalizacije, prečice,

opravdanja, vaša predaja.

Oni su fikcije
koje doživljavate kao stvarnost.

Voljno ih prozrite.

Voljno ih se rešite.

Vi ste tvorac vaše stvarnosti.

S tim osnaženjem
dolazi potpuna odgovornost.

Voljno sam iskoračio iz tunela straha
na neistražen i neodređen teren.

Izabrao sam da tu sagradim
blagosloven život.

Nimalo usamljen,

delim svoj divni život sa Doroti,

mojom prelepom suprugom,

sa našim trojkama, koje zovemo Tripskijima

i sa najnovijom porodičnom prinovom,

preslatkom bebom Klementinom.

Čega se plašite?

Koje laži sebi govorite?

Kako ulepšavate vaše istine
i pišete sopstvene fikcije?

Kakvu stvarnost kreirate za sebe?

U vašim karijerama i privatnom životu,
u vašim vezama,

i u vašim srcima i dušama,

vaše ribe koje plivaju unazad
vam nanose veliku štetu.

Ostavljaju danak u propuštenim šansama
i u nerealizovanom potencijalu,

i uzrokuju nesigurnost i nepoverenje,

tamo gde tražite ispunjenost i povezanost.

Pozivam vas da ih istražite.

Helen Keler je rekla
da je jedino gore od slepila

imati vid, ali ne videti.

Meni je slepilo bilo istinski blagoslov

jer mi je slepilo podarilo vid.

Nadam se da vidite isto što i ja.

Hvala vam.

(Aplauz)

Bruno Đuzani: Isače, pre nego
napustiš scenu, samo jedno pitanje.

U ovoj publici su preduzetnici,
delatnici, izumitelji.

Ti si izvršni direktor
firme, dole u Floridi,

i verovatno se mnogi pitaju

kako je to biti slepi izvršni direktor?

Koji su to specifični izazovi koje imaš
i kako ih savlađuješ?

Isak Lidski: Pa, najveći izazov
je postao blagoslov.

Ne dobijam vizuelne
povratne informacije od ljudi.

(Smeh)

BĐ: Kakva je buka tamo? IL: Da.

Pa, na primer,
na sastancima ekipe rukovodilaca,

ne vidim izraze lica ili gestove.

Naučio sam da tražim
što više verbalnih povratnih informacija.

U suštini primoravam ljude
da mi kažu šta misle.

I u tom smislu,

to je postalo, kao što sam rekao,
istinski blagoslov za mene i moju firmu

jer komuniciramo na daleko višem nivou,

izbegavamo dvosimslenosti,

i što je najvažnije, moja ekipa zna
da je njihovo mišljenje uistinu važno.

BĐ: Isače, Hvala što si došao na TED.
IL: Hvala tebi, Bruno.

(Aplauz)