Шта је апстрактни импресионизам? - Сара Розентал (Sarah Rosenthal)

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/could-just-anyone-make-a-jackson-pollock-painting-sarah-rosenthal

Ако посетите музеј са колекцијом модерне и савремене уметности, вероватно ћете видети радове који понекад изазивају реакцију типа: „Моја мачка би то могла да направи, па како то да је то уметност?“ Ипак, да ли је то тачно? Да ли ико може да створи разливајуће слике Џексона Полока? Сара Розентал урања у покрет апстрактног експресионизма у нади да ће одговорити на то питање.

Лекцију припремила: Сара Розентал, анимација: Томас Пикардо-Еспаљат.

Ако посетите музеј са збирком
модерне и савремене уметности,

вероватно ћете видети радове
који понекад изазивају реакцију типа:

„Моја мачка би то могла да направи,
па како то да је то уметност?“

Покрет назван апстрактни експресионизам,
познат и као њујоршка школа,

посебно често добија овакву реакцију.

Апстрактни експресионизам
је основан 1943. године

и развио се након завршетка
Другог светског рата.

Карактеришу га велике,
обично апстрактне слике,

композиције са свих страна
без јасног фокуса,

као и широки наноси боја
који оличавају и изазивају емоције.

Група уметника која се сматра
апстрактним експресионистима

укључује Барнета Њумана
са егзистенцијалним патентима,

Вилијема де Кунинга,
познатог по карикатури жене,

Хелен Франкенталер
која је створила натопљене мрље,

као и други уметници.

Можда је, ипак, међу њима најпознатији,
најутицајнији и највише је чуђења изазвао

Џексон Полок.

Већину његових слика
је могуће одмах препознати.

Карактерише их упетљан хаос линија боја

које се протежу у сваком правцу на платну.

Свакако, ова поља хаоса
су велика и упечатљива,

али због чега су сјајна?

Зар није једноставно насумице
покапао боју?

Зар не може свако то да уради?

Па, одговор на ова питања
је и потврдан и одричан.

Иако је Полок применио технику
за коју је свако практично способан

без обзира на уметничко образовање,

само је он могао да створи своје слике.

Овај парадокс има везе
са тиме што су корени његовог рада

у надреалистичким аутоматским цртежима
Андреа Масона и других.

Ови надреалисти су наводно цртали
директно из несвесног

како би открили истине
скривене унутар својих умова.

Повремено би, уместо замишљања нечега,
а затим и цртања тога што су замислили,

пустили да им се руке крећу аутоматски,

а затим би уобличили познате фигуре
које су се назирале у жврљотинама.

Након што се Полок
удаљио од репрезентације,

правио је накапане или акционе слике
пратећи сличну полазну идеју,

мада је развио јединствену технику

и никада није тражио облике или поруке
скривене у радовима.

Као прво, скинуо је платно са сталка
и положио га на под,

што је субверзиван чин сам по себи.

Затим је, плешући контролисано,
корачао свуда по платну,

капајући индустријску боју по њему
из мешалице и других алата,

мењајући брзину и правац

да би контролисао како фарба
долази у контакт са површином.

Ови покрети, као и жврљотине надреалиста,

наводно су се родили
из Полокове подсвести.

Међутим, за разлику од надреалиста,

чије су слике представљале
скривену садржину ума,

Полок је наводно стварао
физичке манифестације своје психе.

Саме његове слике су потпис његовог ума.

У теорији, свако може да направи
слику која је отисак ума.

Па, зашто је Полок посебан?

Важно је упамтити да, иако би свако могао
да учини оно што је он урадио,

он и остатак њујоршке школе
су били они који су заправо то урадили.

Уништили су конвенције сликања
које су опстајале вековима,

приморавајући уметнички свет
да их потпуности преиспита.

Међутим, последњи разлог због чега је
рад Џексона Полока остао важан

проистиче из специфичних предмета
које је стварао,

а који отеловљују
фасцинантне контрадикторности.

На пример, иако је Полоков процес

имао за резултат
потпуно равне исликане површине,

мрежа насликаних линија може да створи
илузију бескрајне слојевите дубине

када се изблиза испитује.

Чини се да хаос ове упетљане збрке
пркоси свакој контроли,

али је заправо производ намерног,

мада не унапред испланираног процеса.

Ове карактеристике су направиле
славну личност од Полока,

а у историји уметности

уздигле су га до митског статуса

генијалног уметника као хероја.

Тако, уместо изједначавања права
за све креативне умове,

његов рад је, нажалост, појачао
дуготрајни елитистички аспект уметности.

Елитистичка, иновативна,

како год да изаберете да ја назовете,

историја уграђена
у апстрактни експресионизам

је таква да је ниједна мачка,
ма колико талентована, не може присвојити.