Očaravajuća muzika znakovnog jezika

Umetnica Kristina Sun Kim je rođena gluva i učili su je da veruje da zvuk nije deo njenog života, da je to nešto što pripada osobi koja čuje. Kroz svoju umetnost, otkrila je sličnosti između američkog znakovnog jezika i muzike i shvatila da zvuk ne mora da se prepoznaje samo kroz uši; može se osetiti, videti i doživeti kao ideja. U ovom simpatičnom govoru, ona nas poziva da otvorimo oči i uši i da učestvujemo u bogatoj riznici vizuelnog jezika.

Prevodilac: Piano, „p“,
je moj omiljeni muzički simbol.

Znači svirati tiho.

Ako svirate muzički instrument
i spazite „p“ u partituri,

morate da svirate tiše.

Dva „p“ - još tiše.

Četiri „p“ - izuzetno tiho.

Ovo je moj crtež „drveta oznake 'p'“,

koji prikazuje da, bez obzira na to
koliko hiljada oznaka „p“ može biti,

nikada nećete dostići potpunu tišinu.

To je moja trenutna definicija tišine -

vrlo nejasan zvuk.

Želela bih da podelim ponešto

o istoriji američkog znakovnog jezika,
ASL-a, i još ponešto o mom poreklu.

Francuski znakovni jezik je donet
u Ameriku tokom ranog 19. veka,

a kako je vreme prolazilo,
pomešan za lokalnim znacima,

razvio se u jezik
koji danas prepoznajemo kao ASL.

Dakle, ima istoriju od oko 200 godina.

Rođena sam gluva

i učili su me da verujem
da zvuk nije deo mog života.

Verovala sam da je to istina.

Ipak, sada shvatam
da uopšte nije bilo tako.

Zvuk je poprilično bio deo mog života,

zaista, svakodnevno mi je bio na pameti.

Kao gluva osoba koja živi u svetu zvuka,

to je kao da živim u stranoj zemlji,

slepo sledeći njena pravila,
običaje, ponašanja i norme,

nikada ih ne preispitujući.

Kako to da ja razumem zvuk?

Pa, posmatram kako se ljudi
ponašaju i reaguju na zvuk.

Vi ste kao moji zvučnici
i pojačivači zvuka.

Učim i podražavam to ponašanje.

Istovremeno sam saznala da stvaram zvuk

i videla sam kako ljudi reaguju na mene.

Tako sam naučila, na primer,

„Ne lupaj vratima!“

„Ne pravi toliko buke
kada jedeš čips iz kesice!“

(Smeh)

„Ne podriguj,

a kada jedeš,

potrudi se da ne grebeš po tanjiru
priborom za jelo.“

Sve te stvari označavam terminom
„zvučni bonton“.

Možda ja razmišljam o zvučnom bontonu

više od prosečne osobe koja čuje.

Hiperoprezna sam kada je zvuk u pitanju.

Uvek nervozno i nestrpljivo iščekujem

kada se radi o zvuku i onome što sledi.

Otuda ovaj crtež.

„TBD“ - odlučiće se.

„TBC“ - nastaviće se.

„TBA“ - najaviće se.

Primećujete linije -

nema nota na linijama.

To je zbog toga što je zvuk
već prisutan na linijama

kroz suptilne mrlje i obrise.

U kulturi gluvih, pokret je jednak zvuku.

Ovo je znak za „notni sistem“
u ASL jeziku.

Tipičan notni sistem sadrži pet linija.

Ipak, za mene, njegovo označavanje
sa palcem koji ovako viri

ne deluje prirodno.

Zato ćete primetiti na mojim crtežima
da se pridržavam četiri linije na papiru.

Godine 2008, imala sam priliku
da putujem u Berlin u Nemačkoj,

da bih boravila tamo kao umetnik.

Pre toga sam radila kao slikar.

Tokom ovog leta, posećivala sam
razne muzeje i galerijske prostore,

a kako sam išla od jednog do drugog mesta,

primetila sam da tamo nema
vizuelne umetnosti.

U to vreme, zvuk je bio u trendu
i to me je zapanjilo.

Nije bilo vizuelne umetnosti;

sve je bilo auditivno.

Sada je zvuk zašao
u moju umetničku teritoriju.

Da li će me to udaljiti od umetnosti?

Shvatila sam da ne mora da bude tako.

Ja zapravo poznajem zvuk.

Poznajem ga tako dobro

da on ne mora da bude
nešto što se doživljava samo kroz uši.

Može se osetiti dodirom,

ili iskusiti kroz vid,

ili čak i kao ideja.

Stoga sam odlučila
da povratim vlasništvo nad zvukom

i unesem ga u svoju umetničku praksu.

Sve čemu su me učili u vezi sa zvukom

rešila sam da odstranim i zaboravim.

Započela sam sa stvaranjem novog opusa.

Kada sam ovo predstavila
umetničkoj zajednici,

bila sam zapanjena količinom
podrške i pažnje koju sam dobila.

Shvatila sam:

zvuk je poput novca,

moći, kontrole -

društvena valuta.

Negde u sebi sam uvek mislila
da je zvuk nešto vaše,

nešto što pripada osobi koja čuje.

A zvuk je tako moćan

da može ili da onesposobi
mene i moje umetničko delo,

ili da me osnaži.

Izabrala sam da budem osnažena.

Postoji ogromna kultura
vezana za govorni jezik,

a samo zato što ne koristim svoj glas
u bukvalnom smislu da bih komunicirala,

u očima društva,
to je kao da uopšte nemam glas.

Zato moram da radim sa pojedincima
koji mogu da me podrže kao jednaku njima

i da postanem svoj glas.

Na taj način mogu da ostanem
od značaja u današnjem svetu.

U školi, na poslu i u ustanovama

radim sa mnogo različitih
prevodilaca za ASL.

Njihov glas postaje moj glas i identitet.

Oni pomažu da se čujem,

a njihovi glasovi imaju vrednost i valutu.

Ironično, pozajmljujući njihove glasove,

mogu da održavam privremeni oblik valute,

kao da uzimam kredit
sa veoma visokom kamatnom stopom.

Kad ne bih nastavila sa tom praksom,

osećam da bih samo nestala u zaboravu

i ne bih očuvala nikakvu društvenu valutu.

Tako sam, uz zvuk
kao moj novi umetnički kanal,

utonula u svet muzike.

Iznenadila sam se kada sam videla
sličnosti između muzike i ASL-a.

Na primer,

muzička nota

ne može se potpuno uhvatiti
i izraziti na papiru.

Isto važi i za pojam u ASL-u.

Oba su izuzetno prostorna i promenljiva,

što znači da suptilne promene

mogu uticati na celokupno značenje

i znakova i zvukova.

Htela bih da podelim sa vama
klavirsku metaforu,

kako biste bolje razumeli
kako ASL funkcioniše.

Dakle, zamislite klavir.

ASL je podeljen na mnogo
različitih gramatičkih parametara.

Ako dodelite različit parametar
svakom prstu dok svirate klavir,

kao što je izraz lica, telesni pokret,

brzina, oblik ruke i tako dalje,

dok svirate klavir -

engleski je linearni jezik,

kao da se pritišće jedna po jedna dirka.

Međutim, ASL je sličniji akordu -

svih 10 prstiju moraju
da sadejstvuju uporedo

da bi izrazili jasan pojam
ili ideju u ASL-u.

Kada bi samo jedna od tih dirki
promenila akord,

to bi stvorilo potpuno različito značenje.

Isto važi za muziku u pogledu
visine, tona i jačine.

U ASL-u, igrajući se
sa tim različitim gramatičkim parametrima,

možete izraziti različite ideje.

Na primer, uzmite znak „gledati“.

Ovo je znak za „gledati“.

Gledam vas.

Zurim u vas.

(Smeh)

(Smeh)

O - uhvaćeni.

(Smeh)

O-o.

U šta gledate?

O, prestani.

(Smeh)

Potom sam počela da razmišljam:

„Šta ako bih posmatrala ASL
kroz muzičku perspektivu?“

Kada bih stvorila znak
i ponavljala ga iznova i iznova,

on bi postao poput dela vizuelne muzike.

Na primer, ovo je znak za „dan“,

dok sunce izlazi i zalazi.

Ovo je „ceo dan“.

Ako bih to ponovila i usporila,

to vizuelno izgleda kao muzički komad.

Ceo... dan.

Mislim da isto važi i za „celu noć“.

„Cela noć.“

Ovo je „cela noć“,
predstavljena na ovom crtežu.

Ovo me je navelo na razmišljanje
o tri različite vrste noći:

„prošla noć“,

„preko noći“,

(Peva) „tokom cele noći“.

(Smeh)

Mislim da u trećem ima
mnogo više muzikalnosti nego u druga dva.

(Smeh)

Ovo predstavlja
kako se vreme izražava u ASL-u

i kako udaljenost od vašeg tela
može da izrazi promene u vremenu.

Na primer,

1 sat je jedna ruka, 2 sata su dve ruke,

sadašnje vreme se dešava
najbliže i ispred tela,

budućnost je ispred tela,
a prošlost vam je za leđima.

Dakle, prvi primer je „odavno“.

Zatim „prošlost“,

„nekada je bilo“

i poslednji, moj omiljeni,

sa vrlo romantičnom
i dramatičnom konotacijom,

„nekada davno“.

(Smeh)

„Četvoročetvrtinski takt“

je muzički termin

sa specifičnom promenom takta
od četiri otkucaja po taktu.

Ipak, kada vidim
„četvoročetvrtinski takt“,

automatski mi je na pameti „u isto vreme“.

Dakle, obratite pažnju
na RH: desna ruka, LH: leva ruka.

Imamo notni sistem preko glave i grudi.

[Glava: RH, brza kandža]

[Četvoročetvrtinski takt]

[Grudi: LH, brza kandža]

Sada ću demonstrirati obllik ruke
zvani „brza kandža“.

Možete li da me pratite, molim vas?

Svi podignite ruke.

Sada ćemo to uraditi
ujedno na glavi i grudima,

kao „četvoročetvrtinski takt“
ili istovremeno.

Da, shvatate.

To znači „zaljubiti se“
na internacionalnom znakovnom jeziku.

(Smeh)

Internacionalni znakovni jezik, kao nota,

je vizuelno sredstvo
koje pomaže u komunikaciji

širom kultura
i znakovnih jezika celog sveta.

Drugo što bih htela
da demonstriram je ovo.

Molim vas da me ponovo pratite.

A sada ovo.

To je „kolonizacija“ na ASL-u.

(Smeh)

Sada treće -

molim vas da ponovo pratite.

I opet.

To je „prosvetljenje“ na ASL-u.

Hajde da uradimo sva tri zajedno.

„Zaljubiti se“,

„kolonizacija“

i „prosvetljenje“.

Odlično ste to obavili.

(Smeh)

Obratite pažnju
kako su sva tri znaka vrlo slična,

svi se odvijaju na glavi i grudima,

ali prenose sasvim različita značenja.

Sjajno je videti da je ASL živ i napredan,

baš kao i muzika.

Međutim, u današnje vreme

živimo u vrlo audiocentričnom svetu,

a samo zato što ASL nema zvuk u sebi,

automatski nema nikakvu društvenu valutu.

Moramo da počnemo da više razmišljamo
o tome šta definiše društvenu valutu

i omogućimo ASL-u da razvije
sopstveni oblik valute

bez zvuka.

To bi mogao biti korak
koji bi vodio ka inkluzivnijem društvu.

Možda će ljudi shvatiti

da ne morate biti gluvi
da biste naučili ASL,

niti morate da čujete
da biste naučili muziku.

ASL je tako bogata riznica

da bih volela da imate isto iskustvo

i želela bih da vas pozovem
da načuljite uši,

da otvorite oči,

učestvujete u našoj kulturi

i iskusite naš vizuelni jezik.

I nikad se ne zna,

možda se i zaljubite u nas.

(Aplauz)

Hvala.

Deniz Kaler-Braten: Hej, to sam ja.

(Aplauz)