Kako sam pretvorila smrtonosnu biljku u uspešan posao

Vodeni hijakint možda izgleda kao bezopasna, čak i prelepa cvetna biljka, ali to je zapravo invazivna vodena trava koja ometa plovne puteve, zaustavlja trgovinu, remeti školovanje i narušava svakodnevni život. U toj pošasti, preduzetnik u službi životne sredine, Ačenjo Idačaba, videla je priliku. Sledite njen put dok pretvara korov u izatkana čuda.

Dobrodošli u Bajeku,

rečnu zajednicu u Ikoroduu, u Lagosu -

živopisni prikaz nekoliko rečnih zajednica

širom Nigerije,

zajednica čije je vodene tokove zahvatila

invazivna vodena trava.

To su zajednice u kojima je bila otežana
ekonomska egzistencija -

ribolov, pomorski saobraćaj i trgovina;

zajednice gde su prinosi ribe smanjeni;

zajednice gde su đaci
sprečeni da idu u školu danima,

ponekad i nedeljama uzastopno.

Ko bi rekao da će ova biljka

sa okruglim listovima, visokim stabljikama
i raskošnim cvetovima poput lavande,

izazvati takvo rasulo u ovim zajednicama.

Biljka je poznata pod imenom
vodeni hijakint

i botaničkim imenom Eichhornia crassipes.

Zanimljivo je da je u Nigeriji
ova biljka poznata i po drugim imenima

vezanim za istorijske događaje,

kao i mitove.

U nekim mestima je zovu babangida.

Kada čujete babangida,
setite se vojske i vojnih udara

i pomislite na strah, ograničavanje.

U delovima Nigerije u delti reke Niger,
biljka je takođe poznata kao abiola.

Kada čujete abiola,
setite se poništenih izbora

i pomislite: „Zgažena nada.“

U jugozapadnom delu Nigerije,

biljka je poznata kao gbeborun.

Gbeborun je izraz na jeziku Joruba

koji u prevodu znači „trač“
ili „potkazivač“.

Kada pomislite na trač, pomislite:
„Brzo razmnožavanje, uništavanje.“

A u delu Nigerije
u kome se govori Igala jezikom,

biljka je poznata kao „akpije kpoma“.

Kada to čujete, pomislite na smrt.

Bukvalan prevod je „smrt majci i detetu“.

Lično sam se susrela
sa ovom biljkom 2009. godine.

Bilo je to ubrzo nakon mog preseljenja
iz SAD-a u Nigeriju.

Napustila sam svoj posao
u korporativnoj Americi

i odlučila se na veliki skok u nepoznato,

skok koji je proizašao iz dubokog uverenja

da u Nigeriji ima mnogo toga
što treba uraditi

u oblasti održivog razvoja.

Tako sam se tu našla 2009. godine,

zapravo, pri kraju 2009. godine,

u Lagosu na Trećem kopnenom mostu.

Pogledala sam sa svoje leve strane
i ugledala zapanjujuć prizor.

Bio je to prizor ribarskih brodova

zarobljenih u gustim prostirkama
vodenog hijakinta.

Zaista me je zabolelo to što sam videla

jer sam pomislila:

„Siroti ribari,

kako li će nastaviti
sa svojim dnevnim aktivnostima

uz ova ograničenja?“

A zatim sam pomislila:
„Mora da postoji bolji način.“

Dobitno rešenje za sve,
u kome je životna sredina sređena

tako što je uklonjen korov,

a to zatim pretvoreno u ekonomsku dobit

za zajednice u kojima su životi
najviše pogođeni

haranjem ove trave.

To je, rekla bih,
bio moj trenutak inspiracije.

Zatim sam dodatno istraživala
i otkrila nešto više

o korisnim upotrebama ove trave.

Od nekoliko upotreba,
jedna je ostavila najveći utisak na mene.

Bilo je to korišćenje biljke
za rukotvorine.

Pomislila sam: „Baš sjajna ideja.“

Lično volim rukotvorine,

naročito one koji su vezane za neku priču.

Tako sam pomislila: „To bi se moglo
lako uspostaviti u zajednicama

bez potrebe za tehničkim veštinama.“

Pomislila sam u sebi:

„Tri jednostavna koraka
do izuzetnog rešenja.“

Prvi korak - doći na vodene puteve
i sakupiti vodeni hijakint.

Na taj način, stvarate prilaz.

Drugo, osušite stabljike
vodenog hijakinta

i treće, vodeni hijakint
se utka u proizvode.

Treći korak je predstavljao izazov.

Vidite, ja sam po zanimanju informatičar,

a ne neko ko se bavi kreativnom umetnošću.

Tako sam otpočela svoju potragu

radi otkrivanja kako da naučim da tkam.

Ta potraga me je dovela
u zajednicu u Ibadanu, gde sam živela,

po imenu Sabo.

Sabo u prevodu znači „strančeve odaje“.

Zajednicu pretežno sačinjavaju ljudi

iz severnog dela zemlje.

Bukvalno sam uzela suve travke u ruku,

bilo ih je nešto više,

i krenula sam od vrata do vrata
da bih našla nekog ko bi me naučio

kako da tkam ove stabljike
vodenog hijakinta u konopce.

Uputili su me u kolibu Malam Jaja.

Međutim, problem je bio
u tome što Malam Jaja ne govori engleski,

a ni ja ne znam jezik hausa,

ali su neka dečica pritekla u pomoć

i prevodila.

Time je otpočelo moje putovanje
učenja kako da tkam

i pretvorim ove sušene stabljike
vodenog hijakinta

u dugačke konopce.

Sa dugačkim konopcima u ruci,

bila sam opremljena da stvaram proizvode.

To je bio početak partnerstava,

rada sa tvorcima korpi od ratan palmi
kako bismo došli do proizvoda.

Sa ovim u ruci, bila sam sigurna

da ću moći da odnesem ovo znanje

u rečne zajednice

i pomognem im da pretvore
svoju nedaću u povoljnu okolnost.

Dakle, da odnesemo ovu travu
i da je utkamo

u proizvode koji se mogu prodati.

Tako imamo olovke, stoni pribor,

tašne, kutije za maramice.

Na taj način pomažemo zajednicama

da sagledaju vodenog hijakinta
u drugačijem svetlu,

kao korisnog,

estetskog, izdržljivog, jakog, otpornog,

koji je promenio imena
i promenio sredstva za život,

od gbeboruna - trača,

do olušatana - pripovedača.

Od „akpije kpoma“ - ubice majke i deteta,

do „jadudževn vlije kpoma“ -

snabdevača hrane za majku i dete.

Htela bih da završim
citatom Majkla Margolisa.

Rekao je: „Ako hoćete da naučite
o kulturi, slušajte priče.

Ako hoćete da promenite kulturu,
promenite priče.“

I tako smo, od Makoko zajednice,
Abobirija, Evoija,

sve do Koloa, Ovavae i Esabe

promenili priču.

Hvala što ste me saslušali.

(Aplauz)