Moja arhitektonska filozofija? Uključiti zajednicu u proces

Kada je upitan da izgradi naselje za 100 porodica u Čileu pre 10 godina, Alehandro Aravena je pogledao u nesvakidašnju inspiraciju: mudrost favela i straćara. Umesto građenja velike zgrade sa malim jedinicama, izgradio je fleksibilne polu-kuće koje bi svaka porodica mogla da proširi. To je bio kompleksan problem, ali sa jednostavnim rešenjem - onim do koga je došao radom sa samim porodicama. Sa kredom i prelepim slikama svojih dizajnova, Aravena nas šeta kroz tri projekta gde mudro razmišljanje vodi to prelepog dizajna sa velikim prednostima.

Ako postoji bilo kakva snaga u dizajnu,

onda je to snaga sinteze.

Što je kompleksniji problem,

više je neophodno jednostavnosti.

Stoga mi dozvolite da podelim tri slučaja

gde smo pokušali da primenimo

snagu sinteze dizajna.

Počnimo sa globalnim
izazovom urbanizacije.

Činjenica je da se ljudi kreću
prema gradovima

i čak da je kontraintuitivno,
to su dobre vesti.

Dokazi pokazuju da je ljudima
bolje u gradovima.

Ali postoji problem koji bih nazvao

pretnjom "3S":

nivo, brzina i oskudica sredstava

kojima ćemo morati da odgovorimo
na ovu pojavu,

jedinstveni su u istoriji.

Da biste imali pojam o ovome,

od tri milijarde ljudi koji žive
u gradovima danas,

jedna milijarda je ispod
granice siromaštva.

Do 2030, od 5 milijardi ljudi

koji će živeti u gradovima,

dve milijarde će biti ispod
granice siromaštva.

To znači da ćemo morati da gradimo

jednomilionski grad nedeljno

sa 10 000 dolara po porodici

tokom narednih 15 godina.

Jednomilionski grad nedeljno

sa 10 000 dolara po porodici.

Ako ne rešimo ovu formulu,

ljudi neće prestati da dolaze u gradove.

Doći će bilo kako,

ali će živeti u straćarama, favelama

i neformalnim naseljima.

I šta mi da radimo?

Odgovor može doći
iz samih favela i straćara.

Nagoveštaj bi mogao biti u ovom pitanju
koje nam je postavljeno

pre 10 godina.

Upitani smo da ugostimo 100 porodica

koje su ilegalno zauzimale

pola hektara u centru

grada Ikike na severu Čilea

koristeći subvenciju od 10 000 dolara

sa kojom smo morali da platimo zemlju,

obezbedimo infrastrukturu,

i izgradimo kuće koje bi,
u najboljim slučajevima,

bile oko 40 kvadratnih metara.

I inače, kažu

da su troškovi zemljišta,

jer je centar grada,

tri puta veći

nego što društveno stanovanje
uglavnom može da priušti.

S obzirom na teškoću pitanja,

odlučili smo da uključimo porodice

u proces shvatanja ograničenja

i počeli smo proces učesničkog dizajna

i testiranja onog što je bilo dostupno
na tržištu.

Slobodnostojeće kuće,

mogu da smeste oko 30 porodica.

Kuće u nizu, 60 porodica.

["100 porodica"]
Jedini način da se sve smeste

bio je građenjem u visinu,

i pretili su nam

da će ići na štrajk glađu

ako se čak i usudimo da ponudimo ovo

kao rešenje,

jer ne bi mogli da prošire

malene stanove.

Dakle, zaključak sa porodicama -

a ovo je važno, ne naš zaključak -

sa porodicama, je bio
da smo imali problem.

Morali smo da uvodimo novine.

I šta smo uradili?

Porodica srednje klase

živi prilično dobro

u oko 80 kvadratnih metara,

ali kada nema novca,

onda tržište

smanjuje veličinu kuće

na 40 kvadratnih metara.

Mi smo rekli sledeće -

šta ako,

umesto razmišljanja
o 40 kvadratnih metara,

kao maloj kući,

zašto je ne posmatramo

kao polovinu dobre?

Kada preformulišete problem

kao polovinu dobre kuće

umesto male,

ključno pitanje je, koju polovinu radimo?

Mislili smo da sa javnim novcem
treba da radimo

polovinu koju porodice
neće moći da naprave samostalno.

Identifikovali smo 5 dizajnerskih uslova

koji su pripadali teškoj polovini kuće

i vratili smo se porodicama
da bismo uradili dve stvari:

udružili snage i podelili zadatke.

Naš dizajn je bio nešto između

zgrade i kuće.

Kao zgrada, moglo se isplatiti

za skupu zemlju na dobroj lokaciji

i kao kuća, mogla se proširiti.

Ako bi, u procesu
zaustavljanja izbacivanja

na periferiju dok ne dobiju kuće,

porodice čuvale svoju mrežu i poslove,

znali bismo da bi ekspanzija
momentalo počela.

Krenuli smo od ovog početnog
socijalnog stanovanja

do jedinice za srednju klasu koju su
same porodice napravile

tokom nekoliko nedelja.

Ovo je bio prvi projekat

u Ikikeu pre 10 godina.

Ovo je naš poslednji projekat u Čileu.

Različiti projekti, isti princip:

vi omogućite okvir,

i odatle, porodice preuzimaju.

Namena projekta,

pokušavanje da se shvati
i pokušavanje da se odgovori

na opasnost "3S":

veličina, brzina i nestašica,

je da usmeri
ljudski građevinski kapacitet.

Nećemo rešiti jednačinu
jednog miliona ljudi nedeljno

ako ne koristimo
ljudsku snagu za građenje.

Sa pravim projektom,

straćare i favele
ne moraju da budu problem,

već zapravo jedino moguće rešenje.

Drugi slučaj je kako dizajn može doprineti

održivosti.

2012. godine učestvovali smo na takmičenju

za Inovacioni centar Andželini,

i cilj je bio da se izgradi

pravo okruženje za stvaranje znanja.

Prihvaćeno je da za takav cilj,

stvaranje znanja,

interakcija među ljudima,
kontakt licem u lice,

da je važna stvar,
i složili smo se oko toga.

Ali za nas, pitanje pravog okruženja

je bilo veoma doslovno pitanje.

Želeli smo da imamo radni prostor

sa prikladnim osvetljenjem,
sa prikladnom temperaturom

i prikladnim vazduhom.

Onda smo se zapitali:

da li nam tipična poslovna zgrada

pomaže u tom smislu?

Pa, kako ta zgrada tipično izgleda?

To je spoj spratova,

jedan na vrhu drugog,

sa jezgrom u centru,

sa liftovima, stepenicama, cevima,
žicama, svačim,

i onda staklenom oblogom spolja,

koja prilikom direktnog sunčevog zračenja

unutra stvara
veliki efekat staklene bašte.

Kao dodatak tome, recimo da čovek

koji radi na sedmom spratu

prolazi svaki dan kroz treći sprat,

ali ne zna na čemu radi

čovek na tom spratu.

Stoga smo mislili da bi možda
morali da izokrenemo

ovu šemu naopačke.

Pomislili smo, hajde da imamo

otvoreni atrijum,

šuplje jezgro,

istu grupu spratova,

ali sa zidovima i masama unutar,

tako da kada sunce sija,

ne utiče direktno na staklo, već na zid.

Kada unutra imate otvoreni atrijum,

možete da vidite šta drugi rade

iz unutrašnjosti zgrade i imate

bolji način da kontrolišete svetlo,

a kada smestite masu i zidove

u obim,

onda sprečavate direktno sunčevo zračenje.

Mogli biste takođe da otvorite
te prozore

i dobijete ukrštenu ventilaciju.

Ove otvore smo napravili

baš te veličine da bi mogli da funkcionišu

kao izdignuti trgovi,

spoljašnji prostori

kroz čitavu visinu zgrade.

Ništa od ovoga nije naučna fantastika.

Ne trebaju vam sofisticirani programi.

Ne radi se o tehnologiji.

Ovo je samo arhaičan,
primitivan zdrav razum,

i korišćenjem zdravog razuma,

prešli smo sa 120 kilovata

po kvadratnom metru godišnje,

što je tipično korišćenje energije

za hlađenje staklenog tornja,

na 40 kilovata
po kvadratnom metru godišnje.

Sa pravim dizajnom,

održivost nije ništa drugo
sem rigoroznog korišćenja

zdravog razuma.

Poslednji slučaj koji bih želeo da podelim
sa vama je kako dizajn

može da obezbedi razumljivije odgovore

protiv prirodnih katastrofa.

Možda se sećate da je Čile 2010.

pogođen zemljotresom od 8,8 stepeni

Rihterove skale i cunamijem,

i pozvani smo da radimo

na rekonstrukciji Konstitusiona,

u južnom delu zemlje.

Dali su nam 100 dana, tri meseca,

da isprojektujemo skoro sve,

od javnih objekata do javnih prostora,

mreže ulica, prevoza, zgrada

i najvažnije, kako zaštititi grad

od budućih cunamija.

Ovo je novi čileanski urbani dizajn

i u vazduhu je ostalo nekoliko
alternativa.

Prva:

zabraniti instalacije na prizemlju.

30 miliona dolara potrošenih uglavnom

na eksprorpijaciju zemljišta.

Ovo je upravo ono o čemu se priča
u Japanu danas

i ako imate disciplinovanu populaciju

poput Japanaca, ovo može da funkcioniše,

ali znamo da će u Čileu,

ova zemlja biti na bilo koji način
ilegalno zauzeta

tako da je ova alternativa bila
nerealna i nepoželjna.

Druga alternativa: izgraditi veliki zid,

tešku infrastrukturu da izdrži

energiju talasa.

Ovu alternativu su
ne baš slučajno lobirale

velike građevinske kompanije,

jer je to značilo 42 miliona dolara
u ugovorima,

a to je bila i politički
poželjnija opcija,

jer eksprorijacija zemljišta
nije bila potrebna.

Ipak, Japan je dokazao da je
pokušavanje odolevanja

silama prirode uzaludno.

Stoga je ova alternativa bila neodgovorna.

Mi u stambenom procesu,

morali smo da uključimo zajednicu

u način traženja rešenja za ovo,

i počeli smo proces učesničkog dizajna.

(Video) [na španskom] Zvučnik:
Kakav grad želite?

Glasajte za Konstitusion.

Dođite do Otvorenog doma
i izrazite svoje opcije.

Učestvujte!

Pecaroš: Ja sam pecaroš.

25 pecaroša radi za mene.

Gde treba da ih vodim? U šumu?

Čovek: Zašto onda ne možemo da imamo
betonsku odbranu?

Dobro odrađenu, naravno.

Čovek 2: Ja sam istorija Konstitusiona.

I dolazite ovde da mi kažete da ne mogu
da nastavim da živim ovde?

Moja čitava porodica je živela ovde,

odgajio sam svoju decu ovde,

i moja deca će takođe odgajiti
svoju decu ovde.

I moji unuci i svi ostali.

Zašto mi onda namećete to?

Vi! Vi mi ovo namećete!

U opasnoj zoni nemam pravo da gradim.

On to sebi govori.

Čovek br.3: Ne, ne, ne. Nieves...

Alehandro Aravena:
Ne znam da li ste uspeli

da pročitate prevod,
ali možete da zaključite

iz govora tela

da učesnički dizajn

nije hipi, romantična,

stvar koja okuplja ljude da bi sanjarili

o budućnosti grada.

Zapravo je - (Aplauz)

Zapravo se ne radi ni o porodicama

koje pokušavaju da nađu pravi odgovor.

Uglavnom se radi o pokušavanju
preciznog identifikovanja

šta je pravo pitanje.

Nema ničeg goreg od dobrog odgovaranja

na pogrešna pitanja.

Bilo je prilično očigledno nakon
ovog procesa

da ćemo se ovde uplašiti

i otići jer je previše napeto,

ili ćemo ići čak dalje u pitanju -

šta vas još muči?

Koje ostale probleme imate

i o kojima želite da se sada pobrinemo
da bi grad

morao da bude isprojektovan iz temelja?

Ono što su rekli je bilo,

vidite, lepo je što čuvate grad
od budućih cunamija,

zaista cenimo to, ali će sledeći naići
tek za oko 20 godina?

Svake godine, imamo probleme

poplava zbog kiše.

Štaviše, u sred smo

šumovite regije zemlje,

i naš javni prostor je očajan.

Siromašan je i ograničen.

A poreklo grada, naš identitet,

nije zapravo povezan sa zgradama
koje su pale,

povezan je sa rekom,

ali reci se ne može pristupiti javno,

jer su obale pod privatnim vlasništvom.

Stoga smo razmišljali da moramo
da stvorimo treću alternativu,

i naš pristup je bio protiv
geografskih pretnji,

imao je geografski odgovor.

Šta ako, između grada

i mora

imamo šumu,

šumu koja ne pokušava da odoli

energiji prirode,

već je rasipa uvodeći trenje?

Šuma koja može da smanji vodu

i spreči poplavu?

Koja može da plati istorijski dug
javnog prostora,

a potom može da obezbedi, konačno,

demokratski pristup reci.

Kao zaključak učesničkog dizajna,

alternativa je bila uvažena
politički i socijalno,

ali je i dalje bio problem troška:

48 miliona dolara.

Stoga smo napravili anketu,

u javnom investicionom sistemu,

i otkrili smo
da je tamo bilo tri ministarstva

sa tri projekta u istom mestu,

ne znajući za postojanje drugih projekata.

Njihova suma: 52 miliona dolara.

Snaga sinteze dizajna

je pokušavanje stvaranja
efikasnijeg korišćenja

najoskudnijih izvora u gradovima,

što nije novac već koordinacija.

Radom na tome, možemo da sačuvamo

4 miliona dolara i zato se

šuma danas izgrađuje.

(Aplauz)

Bez obzira da li je to
snaga samoizgrađivanja,

snaga zdravog razuma,

ili snaga prirode, sve te snage

treba da budu prevedene u formu,

i ta forma je modelovanje i oblikovanje

a ne cement, cigle ili drvo.

To je sam život.

Snaga sinteze dizajna

je samo pokušaj stavljanja

u najskrivenije jezgro arhitekture

snagu života.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)