Huan Enrikez (Juan Enriquez): Da li će naša deca biti drugačija vrsta?

Tokom ljudske evolucije, postojale su različite vrste humanoida u istim periodima. Da li smo možda sada na polovini nadgradnje? Na TEDxSummit, Huan Enrikez leti kroz vreme i prostor kako bi nas doveo do sadašnjeg trenutka -- i pokazao kako tehnologija otkriva podatke da se ubrzana evolucija možda odvija pred nama.

U redu. Kao sve dobre priče

i ova počinje jako, jako davno

kada praktično nije bilo ničega.

Evo dakle kompletne slike svemira

pre otprilike 14 milijardi godina.

Sva energija je skoncentrisana u jednoj tački.

Iz nekog razloga ona eksplodira

i počinjete da dobijate ove stvari.

Tako ste sada već 14 milijardi godina u ovome.

I te stvari se šire i šire i šire

u ove ogromne galaksije,

i dobijate bilione njih.

I u tim galaksijama

imate ove ogromne oblake prašne.

I želim da obratite posebnu pažnju

na tri mala kraka

u cenrtu slike.

Ako ih pažljivo pogledate,

izgledaju ovako.

I to što vidite su stubovi prašine

u kojima ima toliko prašine -

inače, ova skala ima bilion vertikalnih milja -

i tu je toliko prašine,

da se ona spaja

i usijava do termonuklearne reakcije.

I ono što gledate

jeste rođenje zvezda.

Ovo su zvezde koje su rođene tamo.

Kada nastane dovoljan broj zvezda,

one stvaraju galaksiju.

Ova ovde je jedna posebno značajna galaksija,

jer je naša.

(Smeh)

I ako pažljivo pogledate ovu galaksiju,

naći ćete prilično uobičajenu,

ne posebno interesantnu zvezdu.

Inače, sada ste na dve trećine puta u ovoj priči.

Znači ova zvezda se ne pojavljuje

do otprilike dve trećine ove priče.

I potom se dešava to

da je preostalo dovoljno prašine

da se ona ne usija do zvezde,

već postaje planeta.

To se dešava pre nešto više od četiri milijarde godina.

I ubrzo nakon toga

postoji dovoljno materijala

da se formira praiskonska supa

i nastaje život.

I život počinje da se širi i širi,

dok ne ode bestraga.

(Smeh)

E sad, vrlo čudna stvar

jeste da je život otišao bestraga,
ne jednom, ne dva puta,

već pet puta.

Tako je život na Zemlji

pet puta u potpunosti zbrisan.

I dok razmišljate o tome,

dobijate sve veću i veću složenost,

više i više stvari

kojima pravite nove stvari.

I mi se ne pojavljujemo

do otprilike 99,96 procenata ove priče,

taman toliko da uporedimo nas i naše pretke sa pričom.

I u tom kontekstu, postoje dve teorije

o tome zašto smo mi svi ovde.

Prva teorija

jeste da je to to.

Prema toj teoriji,

mi smo sve što jeste i kraj svega

što postoji.

I razlog biliona galaksija,

triliona planeta,

jeste da bi stvorili nešto što izgleda ovako

i nešto što izgleda ovako.

I to je svrha univerzuma;

i kada dođe do kraja,

neće postati ništa bolje.

(Smeh)

Jedino pitanje koje možete sebi postaviti je,

da to nije možda malo arogantno?

I ako jeste --

posebno jer znamo da smo došli jako blizu istrebljenju.

Bilo je svega oko 2000 vrsta preostalo.

Još par nedelja bez kiše,

i nikada ne bismo videli nikog od ovih.

(Smeh)

(Aplauz)

Tako bi možda trebalo da razmotrite drugu teoriju

ako prva nije dovoljno dobra.

Druga teorija je: možemo li se poboljšati?

(Smeh)

Zašto bi neko postavio takvo pitanje?

Jer do sada je bilo najmanje 29 poboljšanja

humanoida.

Ispostavlja se da se jesmo poboljšali.

Poboljšavamo se iznova i iznova.

I ispostavlja se da nastavljamo sa
otkrivanjem mogućih poboljšanja.

Pronašli smo ovu prošle godine.

Pronašli smo drugu prošlog meseca.

I dok razlišljate o ovome,

možete postaviti pitanje:

zašto postoji jedna ljudska vrsta?

Zar ne bi bilo čudno

kad bi otišli do Afrike, Azije ili Antarktika

i pronašli identičnu pticu --

posebno jer znamo da smo postojali uporedo

sa još najmanje osam različitih vrsta humanoida

u isto vreme na ovoj planeti?

Normalno stanje stvari

nije da imamo samo Homo sapiensa;

normalno stanje stvari je

da imamo različite varijante humanoida naokolo.

I ako je to normalno stanje stvari,

možete se zapitati,

u redu, ako želimo da stvorimo nešto drugo,

koliko velika bi mutacija morala da bude?

Pa Svante Pabo ima odgovor.

Razlika između ljudi i Neandertalaca

je 0,004 procenta genetskog koda.

Toliko je velika razlika

između dve vrste.

Ovo objašnjava najskorije političke debate.

(Smeh)

Ali dok razmišljate o ovome,

jedna od zanimljivih stvari

je koliko su te mutacije male i gde se dešavaju.

Razlika između ljudi i Neandertalaca

je u spermi i testisima,

mirisu i koži.

A to su specifični geni

koji se međusobno razlikuju.

Tako da veoma male promene
dovode do velikih posledica.

I dok razmišljate o tome,

mi nastavljamo da mutiramo.

Pre 10 000 godina pored Crnog Mora,

desila se mutacija u jednom genu

koja je dovela do plavih očiju.

I to nastavlja da se dešava.

I dok se to nastavlja,

jedna od stvari koja će se desiti ove godine

je to da ćemo otkriti prvih 10 000 ljudskih genoma,

jer je sekvencioniranje gena postalo dovoljno jeftino.

A kada to otkrijemo,

moći ćemo da pronađemo razlike.

I inače, ovo nije debata za koju smo još spremni,

jer smo zloupotrebili nauku za ovo.

1920. smatrali smo da postoje
ogromne razlike među ljudima.

To je delom bila posledica rada Frensisa Galtona.

On je bio Darvinov rođak.

Ali SAD, Karnegi Institut,

Stanford, Američka neurološka asocijacija

otišli su u ovome jako daleko.

Ideja je izvezena i veoma zloupotrebljena.

Zapravo, dovela je do nekih potpuno užasnih

ophođenja prema ljudskim bićima.

I od 1940. tvrdimo da ne postoje razlike,

da smo svi identični.

Do kraja godine znaćemo da li je to tačno.

I kako razmišljamo o tome,

počinjemo da nalazimo stvari

kao, da li imate ACE gen?

Zašto bi to bilo važno?

Jer niko ne može da se popne na visinu
od 8 000 metara bez kiseonika

ukoliko nema ACE gen.

I ako želite da budete još precizniji,

šta je sa 577R genotipom?

Ispostavilo se da svaki muški olimpijski atletičar
koji je ikada testiran

ima bar jednu od ovih varijanti.

Ako je to tačno,

to vodi do nekih veoma komplikovanih pitanja

za londonsku Olimpijadu.

Tri mogućnosti:

želite li da Olimpijada bude izložba

izuzetno vrednih mutanata?

(Smeh)

Mogućnost broj dva:

zašto se ne bi takmičili kao u golfu ili jedrenju?

Zato što ga ti imaš, a ti ga nemaš,

daću ti prednost od desetine sekunde na startu.

Mogućnost broj tri:

zato što je to gen koji se javlja prirodno,

ti ga imaš, a ti si izabrao pogrešne roditelje,

ti imaš pravo da se poboljšaš.

Tri različite mogućnosti.

Ukoliko su te razlike zapravo razlike

između osvajača olimpijskih medalja i onih koji to nisu.

I ispostavlja se da, kako otkrivamo ove stvari,

mi ljudi zaista uživamo da menjamo

način na koji izgledamo, kako se ponašamo,

šta naša tela mogu da urade.

Imali smo oko 10,2 miliona plastičnih operacija u Americi,

ne računajući one sa tehnologijama
koje se pojavljuju danas,

današnje korekcije, brisanja,

uvećanja i poboljšanja

činiće se kao dečja igra.

Već ste na TED-u videli rad Tonija Atale,

ali ova sposobnost za punjenje

stvari poput kertridža za mastilo ćelijama

omogućava nam da štampamo kožu, organe

i čitav niz drugih delova tela.

I kako se ove tehnologije razvijaju,

vi nastavljate da viđate ovo i ovo,
nastavljate da viđate stvari --

2000, ljudska genetska sekvenca --

i čini se kao da se ništa ne dešava,

dok se ne desi.

I možda smo upravo u jednoj od tih sedmica.

I dok razmišljate o

ovoj dvojici koji sekvencioniraju ljudski genom 2000.

i o javnom projektu sekvencioniranja
ljudskog genoma 2000.,

onda niste čuli mnogo,

dok ne saznate za prošlogodišnji eksperiment u Kini,

gde uzimaju ćelije kože ovog miša,

dodaju četiri hemikalije,

pretvore ih u matične ćelije,

puste ih da rastu

i stvore potpunu kopiju prvobitnog miša.

To je velika stvar.

Jer u suštini

to znači da možete uzeti ćeliju,

koja je u suštini pluripotentna matična ćelija,

koja je poput skijaša na vrhu planine,

i ova dva skijaša postaju dve pluripotentne matične ćelije,

četiri, osam, 16,

i potom nastane takva gužva

da posle 16 deljenja

moraju da se diferenciraju.

I tako idu niz jednu stranu planine,

i niz drugu.

I kada to odaberu,

ove postaju kosti,

onda odaberu drugi put i postaju trombociti,

onda ove postaju makrofage,

i od ovih nastaju T ćelije.

Ali veoma je teško, kada se jednom spustite,

da se ponovo vratite gore.

Osim, naravno, ako imate žičaru.

I ono što ova četiri elementa rade

jeste da uzimaju bilo koju ćeliju

i vraćaju je na vrh planine

tako da ona može postati bilo koji deo tela.

I dok razmišljate o tome,

to može značiti

da možete rekonstruisati čitavu kopiju

bilo kog organizma

od bilo koje njegove ćelije.

To se ispostavilo da je velika stvar

jer sada možete uzeti, ne samo ćeliju miša,

već ćeliju ljudske kože

i pretvoriti je u ljudsku matičnu ćeliju.

Ono što su uradili u oktobru

jeste da su uzeli ćeliju kože, pretvorili je u matičnu ćeliju

i počeli da ih pretvaraju u ćelije jetre.

Tako u teoriji,

možete uzgajiti bilo koji organ od bilo koje vaše ćelije.

Evo drugog eksperimenta:

kada biste fotokopirali vaše telo,

možda biste takođe želeli da uzmete i svoju svest.

Jedna od stvari koju ste videli na TED-u

pre otprilike godinu ipo dana

je ovaj momak.

I on je imao predivan tehnički govor.

On je profesor na MIT-u.

Ali suština onoga što je on rekao

je da možete uzeti retroviruse,

koji se ubace u moždane ćelije miša.

Možete ih označiti proteinima

koji zasvetle kada ih upalite.

I možete mapirati tačne puteve

kada miš vidi, oseća, dodiruje,

pamti, voli,

I potom možete uzeti kabl sa optičkim vlaknima

i upaliti neke od njih.

I uzgred, kako to radite,

možete označiti sa dve boje,

što znači da možete preuzeti tu informaciju

u vidu binarnog koda direktno u vaš računar.

I šta je konačna svrha toga?

Pa, nije potpuno nezamislivo

da ćete jednoga dana biti u mogućnosti da preuzimate sopstvene uspomene,

možda u novo telo.

A možda ćete takođe moći i da učitate
uspomene drugih ljudi.

I ovo bi moglo da ima samo jednu ili dve

male etičke, političke, moralne posledice.

(Smeh)

To je samo ideja.

Evo pitanja

koja postaju interesantna

filozofima, ljudima na vlasti,

ekonomistima, naučnicima.

Jer se ove tehnologije razvijaju jako brzo.

I dok razmišljate o tome,

završiću sa primerom o mozgu.

Prvo mesto na kom biste očekivali

da vidite ogromni evolutivni pritisak danas,

zbog velike količine

ulaznih informacija,

i zbog plastičnosti samog organa s druge strane,

jeste mozak.

Imamo li ikakav dokaz da se to dešava?

Pogledajmo pojavu autizma na 1000 ljudi.

Evo kako je to izgledalo 2000.

Evo kako je izgledalo 2002.,

2006., 2008.

Vidimo povećanje za manje od decenije.

Ali i dalje ne znamo zašto se to dešava.

Ono što znamo jeste da, verovatno,

mozak reaguje

na hiperaktivan, hiper-plastičan način

i stvara pojedince koji su poput ovoga.

I ovo je samo jedan od uslova koji su tamo negde.

Imate takođe i ljude koji su natprosečno pametni,

ljude koji se mogu setiti svega što su videli u svom životu,

ljude koji imaju sinesteziju,

ljude koji imaju šizofreniju.

Svakakve stvari se dešavaju tamo,

a mi i dalje ne razumemo

kako i zašto se dešavaju.

Ali možete se zapitati

da li mi to vidimo ubrzanu evoluciju mozga

i toga kako obrađujemo podatke?

Jer kad pomislite koliko podataka dolazi u naš mozak,

pokušavamo da primimo toliko podataka na dan

koliko su ljudi primali za ceo život.

I dok razmišljate o ovome,

postoje četiri teorije zbog čega se to dešava,

plus čitava serija drugih.

Nemam dobar odgovor.

Zaista bi moralo da postoji još istraživanja o ovome.

Jedna opcija je strast ka brzoj hrani.

Počinjemo da dobijamo neke podatke

da gojaznost i dijeta

imaju neke veze

sa modifikacijom gena,

koji mogu ili ne moraju imati uticaj

na to kako mozak novorođenčeta radi.

Druga opcija je opcija seksi štrebera.

Ovi uslovi su izuzetno retki.

(Smeh)

(Aplauz)

Ali ono što počinje da se dešava

jeste da se ovi štreberi približavaju jedni drugima,

jer su visoko kvalifikovani za kompjutersko programiranje

što je veoma isplativo,

kao i drugi poslovi koji su orjentisani na detalje,

i koncentrišu se geografski

i pronalaze slične partnere.

Ovo je hipoteza udruživanja sličnih

prema kojoj geni podržavaju jedni druge

u ovim strukturama.

Treće, da li je ovo previše informacija?

Pokušavamo da obradimo toliko stvari

da neki ljudi dobijaju sinesteziju

i imaju ogromne cevi kako bi zapamtili sve.

Drugi ljudi postaju preosetljivi na toliku količinu informacija.

Drugi ljudi reaguju različitim psihološkim stanjima

ili reakcijama na ove informacije.

Ili je to možda hemijski.

Ali kada vidite uvećanje

te veličine kod nekih stanja

to znači da ih ili ne merite dobro

ili da se nešto dešava vrlo brzo

i to bi mogla biti evolucija u stvarnom vremenu.

Evo zaključka.

Ono šta ja mislim da se dešava

jeste da se menjamo kao vrsta.

I nisam mislio ovako kada smo Stiv Galans i ja
počeli da radimo zajedno.

Mislim da se menjamo u Homo Evolutis

koji, u dobru i zlu,

nije samo humanoid koji je svestan sebe u okruženju,

to je humanoid koji počinje da direktno i namerno

kontroliše evoluciju sopstvene vrste,

bakterija, biljaka, životinja.

I mislim da je to promena takvih razmera

da bi vaši unuci i vaši praunuci

mogli biti vrlo različita vrsta od vas.

Hvala vam puno.

(Aplauz)