Da li bi trebalo da tragamo za životom negde drugde u univerzumu? - Aomava Šilds

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/should-we-be-looking-for-life-elsewhere-in-the-universe-aomawa-shields

Kako broj "potencijalno nastanjivih" planeta koje astronomi otkrivaju nastavlja da raste, čini se da smo sve bliži odgovoru na pitanje: " Da li smo sami u univerzumu?" Međutim, da li bi trebalo da tragamo za životom negde drugde? Ako bismo otkrili život u jednom od ovih svetova, da li bi trebalo da pokušamo da kontaktiramo s nekim bićima koja možda žive tamo? Aomava Šilds plovi po mutnim vodama praćenja znatiželje.

Lekcija: Aomava Šilds; animacija: Boniato Studio.

Astronomi su otkrili hiljade planeta
koje kruže oko zvezda mimo Sunca.

Ima ih raznih veličina,

različite udaljenosti orbite
od njihove zvezde.

Najbliže od njih su udaljene
trilionima kilometara,

a čak su i najveće od njih
samo nejasne mrlje

na vidiku moćnih teleskopa.

Ali ako je jedna odo ovih planeta
veličinom približna Zemlji

i orbitira ni previše blizu, ni previše
daleko od svoje zvezde roditelja,

mogla bi da bude stenovita i topla
dovoljno da ima okeane,

a možda i život.

Astronomi otkrivaju ove
potencijalno naseljive planete

i oči im se povećaju i rašire.

Da li bi jedan od ovih udaljenih svetova
mogao da nosi gradivne elemente života?

Ili čak živu, dišuću civilizaciju?

Da li ćemo uskoro da odgovorimo
na pitanje: "Da li smo sami u univerzumu"?

Samo malo.

Možda bi prvo trebalo
da pitamo drugo pitanje.

Da li bi trebalo da otkrijemo
da li smo sami u univerzumu?

Ako otkrijemo atmosferske tragove života

na jednom od ovih malih,
udaljenih svetova,

da li bi trebalo da kontaktiramo
s nekim od bića koja možda tamo žive?

Da li je to mudro?

Pre tri decenije, NASA je odlučila
da je odgovor da.

Vojadžer 1 i 2 su lansirani 1977.

kako bi istraživali džinovske planete
u solarnom sistemu.

Svaka svemirska letelica je nosila
zlatan fonografski zapis,

neku vrstu vremenske kapsule
koja je uključivala tragove i poruke

koje su trebale da sopšte priču
o ljudskoj civilizaciji.

Sadržaj ovih pozlaćenih bakarnih diskova
je odabrao komitet

na čelu sa američkim astronomom
i piscem Karlom Saganom.

Sadržale su preko 100 slika

i opseg zvukova iz prirodnog sveta:

okeanskih talasa,

groma,

zvuk ptica

i kitova.

Snimci su takođe sadržali muziku iz mnogih
različitih vremenskih peroda i kultura,

pozdrave na 55 jezika

i poruku od predsednika SAD-a

i generalnog sekretara UN-a.

Takođe su sadržali mapu.

Svaki zlatni zapis pokazuje
lokaciju našeg solarnog sistema

u odnosu na četrnaest pulsara.

Njihove tačne, jedinstvene frekvencije
su nagoveštene

kako bi inteligentni,
vanzemaljski oblici života

mogli da ih koriste da pronađu Zemlju.

Mnogo godina kasnije,
ugledni fizičar Stiven Hoking je rekao

da je bila greška odati vanzemaljskim
vrstama mapu puta do naše planete.

Hoking je pretpostavio
da vanzemaljski život

verovatno nije mnogo složeniji od mikroba,

ali je upozorio da ukoliko napredna
vanzemaljska vrsta poseti Zemlju,

to bi moglo da bude katastrofalno
poput dolaska Kristifora Kolumba

za američke urođenike.

U međuvremenu, zlatni zapisi
nastavljaju svoja putovanja.

Obe Vojadžerove svemirske letelice
su 1990. prošle mimo Plutonove orbite.

Vojadžer 1 je ušao
u međuzvezdani prostor 2012.

i stići će do najbližeg zvezdanog sistema
za 40.000 godina.

Ako bilo koju svemirsku letelicu
otkrije vanzemaljsko biće,

postoji mogućnost da bi mogli
da dešifruju tragove sa zlatnog zapisa

i jednog dana stignu na našu planetu.

To je naročito tačno,

ako bi se radilo o značajno
tehnološki naprednijoj civilizaciji.

Ta bića bi mogla da budu dobroćudna,

kao što se nadamo da hoće,

ako ljudi jednom uspeju
da ostvare međuzvezdana putovanja.

Ili bi mogla da budu neprijateljska.

Traganje za planetama na kojima možda
ima života znači zurenje u veliki ambis.

Najverovatnije nećemo pouzdano znati
evolutivni stadijum,

svesnost,

karakter

ili namere prvog oblika života
koji otkrijemo.

Stoga je rizično upraviti
pogled ka spolja.

Rizikujemo naš sami način života.

Ali bi mogao da bude veći rizik
odvratiti pogled,

negirati same pionirske duhove
koji su pomogli u oblikovanju naše vrste.

Svi se rađamo znatiželjni
o svetu i univerzumu.

Praćenje te znatiželje je jedno
od najvećih dostignuća čovečanstva.

Možda ima mesta za pomeranje
granica nauke,

s tim da negujemo uz to naš zanos,

još jednu od najvećih
dragocenosti čovečanstva:

nadu.