Dizajn za ljude, a ne za nagrade

Timoti Prestero je mislio da je dizajnirao savršen inkubator za novorođenčad za zemlje u razvoju -- ali njegov tim je naučio tešku lekciju kada inkubator nije ušao u proizvodnju. Ova priča je manifest o važnosti dizajniranja za upotrebu u realnom svetu, a ne radi priznanja. (Snimljeno na TEDxBoston.)

Imam sjajnu ideju koja će promeniti svet.

Fantastična je, zapanjićete se.

To je moja divna beba.

Evo, svako voli lepu bebu.

I ja sam bio lepa beba.

Tu smo ja i moj tata
par dana posle mog rođenja.

U svetu dizajniranja proizvoda

lepa beba je kao prototip.

Nešto što je izuzetno lepo.

Ugledate i kažete: "Bože, ovo bih kupio
istog momenta!"

Zašto automobili ove godine

izgledaju skoro isto
kao prošlogodišnji novi automobili?

(Smeh)

Šta je krenulo loše
između studija za dizajn i fabrike?

Danas ne želim da pričam o divnim bebama,

želim da pričam
o nezgodnoj adolescenciji dizajniranja -

o onim šašavim tinejdžerskim godinama

kada pokušavate da shvatite
kako funkcioniše svet.

Počeću primerom jednog posla
koji smo radili za zdravlje novorođenčadi.

Evo problema:

četiri miliona beba u svetu,

uglavnom u zemljama u razvoju,

umire svake godine
pre svog prvog rođendana,

čak i pre navršenih mesec dana života.

Ispada da bi polovina ove dece
ili oko 1,8 miliona novorođenih u svetu,

preživelo, samo da ste uspeli
da im održavate toplotu

u prva tri dana, možda u prvoj nedelji.

Ovo je odeljenje za intenzivnu negu
novorođenih u gradu Katmanduu, u Nepalu.

Sva ova deca u ćebadima bi trebalo
da su u inkubatoru - ovako nečemu.

Ovo je poklonjen japanski Atom inkubator

koji smo našli na odeljenju
intenzivne nege u Katmanduu.

Evo šta želimo.

Verovatno se dogodilo to, da je bolnica
u Japanu obnovila svoju opremu

i poklonila staru opremu Nepalu.

Problem je to, da bez tehničara
i rezervnih delova,

ovakve donacije
se vrlo brzo pretvaraju u otpad.

Ličilo je na problem u vezi sa kojim
bismo mogli da učinimo nešto.

Održavati bebinu toplotu nedelju dana

i nije neka nuklearna fizika.

Tako smo započeli.

Udružili smo se sa vodećom institucijom

za medicinska istraživanja ovde,
u Bostonu.

Mesecima smo vršili istraživanje
korisnika u inostranstvu,

pokušavajući da mislimo kao dizajneri,
usmereni na čoveka.

Hajde da otkrijemo šta ljudi žele.

Potrošili smo na hiljade papirića.

Napravili smo destine protopipova
da bismo stigli do ovog.

Ovo je inkubator NeoNurture
i u njega je uloženo mnogo razmišljanja.

Osećali smo se sjajno.

Ideja je bila da, za razliku
od modela automobila,

sastavimo nešto divno

sa nečim što zaista funkcioniše.

Naša ideja je da bi ovaj dizajn

mogao da inspiriše proizvođače
i druge uticajne ljude

da razgrabe ovaj model.

Evo loših vesti:

jedina beba koju su stavili
u NeoNurture inkubator

je bilo ovo dete tokom slikanja
za magazin Tajm.

Priznanje je fantastično.

Želimo da dizajn dospe
do ljudi da ga vide.

Osvojio je mnoge nagrade.

Ali izgledalo je kao utešna nagrada.

Hteli smo da uradimo divne stvari
koje bi učinile svet boljim,

a mislim da ovo dete nije stiglo
ni da se zagreje u njemu.

Ispada da taj dizajn za inspiraciju,

u stvari -

ono što želim da kažem,

je ili previše spor ili jednostavno
ne funkcioniše, nije efikasan.

Zaista želim da dizajniram
tako da ima rezultata.

Ne želim da pravim lepe stvari.

Želim da napravim svet
boljim mestom.

Kada smo dizajnirali NeoNurture,

mnogo pažnje smo obratili
na ljude koji će ga koristiti,

na primer, siromašne porodice,
seoske lekare,

prezaposlene medicinske sestre,
tehničare za popravku.

Mislili smo da smo sve osnove pokrili,
da smo sve dobro uradili.

Ispada da postoji čitava plejada ljudi

koji moraju biti uključeni u proizvod
da bi on bio uspešan:

proizvodnja, finansiranje,
distribucija, regulativa.

Majkl Fri iz PATH-a kaže da moraš
da otkriješ

ko će "izabrati, koristiti
i platiti namete"

za ovakav proizvod.

Moram da postavim pitanje -

oni koji ulažu kapital uvek pitaju:

"Gospodine, šta je vaš posao
i ko je vaš kupac?"

Ko je naš kupac? Evo primera.

Ovo je direktor bolnice u Bangladešu
ispred svoje ustanove.

On ne kupuje ništa od opreme.

Te odluke donosi Ministarstvo zdravlja

ili strani donatori

i ta oprema se samo pojavi.

Slično, ovo je jedan multinacionalni
proizvođač medicinske opreme.

Ispada da se oni nalaze
na pravom mestu u pravo vreme.

Proizilazi da je u tržištima u razvoju,
gde su potrošači,

srednja klasa u usponu -

i bolesti izobilja:
bolesti srca, neplodnost.

Tako, dizajniranje sa ciljem,
u nekom vidu,

zaista znači razmišljanje o dizajnu
za proizvodnju i distribuciju.

U redu, to je bila važna pouka.

Drugo, naučili smo lekciju i pokušali
da je ubacimo u naš sledeći projekat.

Krenuli smo u potragu za proizvođačem,

a to je organizacija MTTS u Vijetnamu,

koja proizvodi tehnologiju za novorođene,
namenjenu za Jugoistočnu Aziju.

Naš drugi partner je East Meets West.

To je američka fondacija
koja distribuira ovu tehnologiju

siromašnim bolnicama u toj regiji.

Započeli smo pitanjem: "Šta želite?

Koji problem želite rešiti?"

A oni su rekli: "Hajde da poradimo
na problemu žutice novorođenčadi."

Ovo je još jedan od globalnih problema
od kojih zastaje dah.

Žutica pogađa dve trećine
novorođenih širom sveta.

Kod tih novorođenih,
grubo rečeno kod jednog od deset njih,

ako se ona ne leči, postane tako ozbiljna,

da dovodi ili do doživotne nesposobnosti

ili deca mogu čak i umreti.

Postoji jedan način lečenja žutice

i to je transfuzija kompletne krvi.

Možete zamisliti koliko je skupa i opasna.

Ima još jedan lek.

On je vrlo tehnološki,
kompleksan i malo zastrašujući.

Morate osvetliti dete plavom svetlošću -

primeniti plavu svetlost
na najveću moguću površinu kože.

Koliko je ovo težak problem?

Otišao sam do MIT-a.

U redu, otkrićemo. (Smeh)

Evo primera.

Ovo je gornji uređaj za fototerapiju
koji je dizajniran za američke bolnice.

Evo kako bi trebalo da se upotrebljava.

Uređaj je iznad bebe,
osvetljava jednog pacijenta.

Iznesimo to iz američke bolnice,

pošaljimo ga u prenatrpanu bolnicu u Aziji

i evo kako se u stvari koristi.

Efekat fototerapije
zavisi od intenziteta svetlosti.

Ovi tamno plavi kvadrati pokazuju
gde je fototerapija efikasna.

Evo kako izgleda u stvarnoj upotrebi.

Ona deca s kraja

u stvari ne dobijaju
efektivnu fototerapiju.

Bez obuke, bez nekog "svetlomera"

kako biste ovo znali?

Ima i drugih primera
sa sličnim problemima.

Evo odeljenja intenzivne nege novorođenih

gde mame dolaze u posetu svojim bebama.

Ne zaboravite, mama se možda
tek porodila carskim rezom,

a to je već neka vrsta neprijatnosti.

Mama je u poseti detetu.

Vidi svoje dete nago,
kako leži ispod nekog plavog svetla,

izgleda pomalo ranjivo.

Nije neobično da mama
pokriva bebu ćebetom.

Sa stanovišta fototerapije,
ovo nije najbolje postupanje.

U stvari zvuči glupo.

Osim što smo naučili

da ne postoji glup korisnik -
zaista smo to shvatili.

Postoje samo glupi proizvodi.

Moramo da razmišljamo
kao egzistencijalisti.

Ovo nije slika koju bismo naslikali,

ovo je slika koju smo stvarno naslikali.

To je korišćenje -
dizajniran je za stvarnu upotrebu.

Kako će ljudi koristiti ovo?

Slično, kad mislimo o našem partneru MTTS,

napravili su neke neverovatne tehnologije
za lečenje bolesti novorođenih.

Ovo je grejač iznad glave i aparat
za potpomognuto disanje pod pritiskom.

Oni su jeftini i zaista grubi.

50 000 dece je lečeno
ovom tehnologijom u Vijetnamu.

Ali evo problema:

svaki lekar na svetu,
svaki upravnik bolnice

je video na TV-u - krivite reprize "E.R.".

Ispada da svi oni znaju kako bi trebalo
da izgleda neki medicinski uređaj.

Oni žele Baka Rodžersa,
ne žele efikasnost.

Zvuči šašavo i glupo,

ali zaista postoje bolnice
koje radije neće nikakvu opremu,

nego da imaju
nešto što izgleda jeftino i bedno.

Pa opet, ako želimo
da ljudi veruju nekom uređaju,

on mora izgledati pouzdano.

Misleći o rezultatu,

proizilazi da je bitan izgled.

Prikupili smo sve informacije.

Pokušali smo ovog puta da bude kako treba.

Evo šta smo izmislili.

Ovo je Firefly uređaj za fototerapiju,

ali ovog puta nismo stali na prototipu.

Od samog početka
smo razgovarali sa proizvođačima.

Naš cilj je da napravimo
vrhunski proizvod,

a da naš partner MTTS
može da ga proizvede.

Naš cilj je da proučimo kako oni rade,
kojim resursima imaju pristup

da bi mogli da ga proizvedu.

Ovo je pitanje dizajna za proizvodnju.

Kada mislimo o stvarnoj upotrebi

videćete da Firefly
ima samo jednu kolevku.

To je samo za jednu bebu.

Ideja je da bude očigledno
kako treba da se koristi ovaj uređaj.

Ako pokušate da stavite
više od jednog deteta,

gomilaćete ih jedno preko drugog.

(Smeh)

Vodili smo se idejom da je teško
upotrebljavati uređaj pogrešno.

Drugim rečima, želimo
da se uređaj koristi na pravi način

i najlakši način.

Još jedan primer: ponovo šašave mame.

Šašava mama misli
da je njenoj bebi hladno,

pa želi da stavi ćebe preko nje.

Zbog toga u Firefly-u
imamo svetla i iznad i ispod bebe.

Ako mama prekrije bebu ćebetom,

beba će još uvek dobijati
efektivnu fototerapiju sa donje strane.

Evo poslednje priče:

imam prijatelja u Indiji koji mi je rekao

da testiranje nekog komada
elektronske tehnologije

za distribuciju u Aziji,

nije završeno dok ne naučite
bubašvabu da se popne unutra

i popiški svaku malu komponentu u uređaju.

(Smeh)

Mislite da je ovo smešno.

Imao sam jedan laptop
dok sam bio u mirovnim snagama

i ekran se zacrneo.

Kada sam jednog dana pogledao unutra,
bilo je uginulih mrava

koji su dospeli u moj laptop
i nastradali su -

jadni mravi!

Sa Firefly-om smo učinili sledeće -

problem je što se elektronika ugreje

i morate napraviti otvore
ili hladiti ventilatorom

većinu proizvoda.

Nismo mogli da stavimo
kod otvora znak "Zabranjen ulaz".

U stvari mi smo se svega toga otarasili.

Tako da je Firefly potpuno zapečaćen.

Ovo su pouke -

neprijatno je biti
prilično smešan tinejdžer,

ali je mnogo gore
biti frustrirani dizajner.

Tako, mislio sam da ono što zaista želim
je da promenim svet.

Moram obratiti pažnju
na proizvodnju i distribuciju.

Moram obratiti pažnju na to,
kako će ljudi zaista koristiti uređaj.

Zaista moram obratiti pažnju.
Stvarno, nema izgovora za neuspeh.

Moram da razmišljam kao egzistencijalista.

Moram da prihvatim
da nema glupih korisnika,

da postoje samo glupi proizvodi.

Moramo postavljati sebi teška pitanja.

Da li dizajniramo za svet koji želimo?

Da li dizajniramo za svet koji imamo?

Da li dizajniramo za svet koji dolazi,

bez obzira da li smo spremni na to ili ne?

Ušao sam u ovaj posao
dizajniranja proizvoda.

Od tada sam shvatio da, ako zaista želite
da napravite nešto posebno u svetu,

morate dizajnirati rezultate.

Samo takav dizajn je bitan.

Hvala.

(Aplauz)