Kako se gradi sveti prostor?

Kako bi dizajnirao Bahai hram u Južnoj Americi, arhitekta Siamak Hariri se koncentrisao na osvetljenost - od oblika hrama, koji hvata pokrete sunca u toku dana, do prozračnog kamena koji se preliva u duginim bojama i stakla od kojih je izgrađen. Pridružite se Haririju na putovanju kroz njegov kreativni proces dok istražuje šta to sačinjava sveto iskustvo u jednom sekularnom svetu.

Desilo se da je škola arhitekture
gde sam studirao pre nekih 30 godina

baš preko puta predivne galerije umetnosti

koju je dizajnirao
slavni arhitekta Luis Kan.

Volim tu zgradu i često sam je posećivao.

Jednog dana,

video sam čuvara kako prelazi rukom
preko betonskog zida.

Način na koji je on to uradio,

izraz na njegovom licu -

nešto u tome me je dirnulo.

Video sam da je čuvar bio ganut zgradom

i da arhiitektura ima sposobnost

da vas pogodi.

Mogao sam to da vidim,
i sećam se da sam pomislio,

"Vau. Kako arhitektura to radi?"

U školi sam učio da dizajniram,

ali ovde - ovde je bila reakcija iz srca.

Ganula me je do srži.

Znate, težite lepoti,

čulnosti, atmosferi, emotivnom odgovoru.

To je carstvo neopisivog

i neizmernog.

Za to živite:

za priliku da probate.

Tako je 2003. godine
raspisan konkurs za dizajn

Bahajskog hrama u Južnoj Americi.

Bio je to prvi hram u Južnoj Americi.

To je kontinentalni hram,

strašno važna prekretnica
za Bahai zajednicu,

jer bi ovo bio poslednji
kontinentalni hram

koji bi otvorio vrata za izgradnju
nacionalnih i lokalnih hramova

širom sveta.

Pismo je bilo varljivo prosto

i jedinstveno u analima religije:

kružna soba, devet strana,
devet ulaza, devet puteva

koji vam dozvoljavaju da priđete hramu
iz svih smerova,

devet simboliše upotpunjenost,

savršenstvo.

Bez govornice, bez propoveda,

jer u Bahai veri ne postoji sveštenstvo.

U svetu koji podiže zidove,

dizajn je formom trebalo da izrazi

upravo suprotno.

Morao je biti otvoren, primamljiv

ljudima svih vera,
životnih stilova, pozadina,

ili ljudima bez vere;

nov oblik svetog prostora

bez obrasca

ili modela po kojima bi radili.

Bilo je kao dizajniranje
jedne od prvih crkava za Hrišćanstvo

ili prvih džamija za Islam.

Živimo u sekularnom svetu.

Kako danas dizajnirati sveto mesto?

Kako uopšte definisati šta je danas sveto?

Naišao sam na ovaj lep citat
iz Bahai zapisa

koja govori o molitvi.

Kaže da ako se pomolite za nešto,

i molitva vam bude uslišena -
što je već vrlo interesantno -

da će stubovi vašeg srca zasvetleti.

Svidela mi se ova ideja
unutrašnjeg i spoljašnjeg

kao kada vidite nekoga
i kažete "Ova osoba zrači."

I mislio sam, "Bože,
kako bi mogli da napravimo nešto

arhitektonsko od toga,

da stvorimo zgradu

koja će oživeti svetlošću?

Kao alabaster,
ako ga poljubite svetlošću, on oživi.

Nacrtao sam ovu skicu,

nešto dvoslojno, prozirno

sa unutrašnjom strukturom
koja hvata svetlost.

Možda čista forma,
jedinstvena forma emanacije,

koju bi mogli zamisliti

kao kupolu

i sve što smo pravili
previše je podsećalo na jaje.

(Smeh)

Mrlja.

I tako tražite.

Svi znate za tu ludu potragu,
puštate proces da vas vodi

i živite za iznenađenja.

Sećam se da sam sasvim slučajno

naišao na kratak video
biljke koja se kreće u svetlosti,

i pomislio sam na pokret,

domašaj,

na ideju da bi hram
mogao imati doseg,

kao da poseže za božanskim.

Možete takođe zamisliti

da pokret unutar kruga
može značiti pokret i mirovanje,

kao svemir,

nešto što vidite na puno mesta.

(Smeh)

Ali rotacija nije bila dovoljna,

jer nam je bio potreban oblik.

U Bahai spisima, govori se

o hramovima savršenim
koliko je to ljudski moguće,

i dalje smo mislili,
pa, šta je savršenstvo?

Sećam se da sam naišao na sliku
japanske korpe

i pomislio da treba izazvati
naše zapadnjačke predstave o savršenom,

da je prelepa silueta
ove korpe, ta klimavost,

i da ima tu vrstu jamice
na onome što bi moglo biti rame

ili jagodična kost,

i tu vrstu organske forme.

Tako smo crtali i pravili modele,

linije koje se spajaju na vrhu,

meke linije,

koje su postale kao draperija,

prozirni velovi i preklopi,

ideja ne samo preklopa već i obrtanja -

sećate se biljke
i načina na koji se pružala.

Počeo je da nastaje
jedan zanimljiv oblik,

izrezivanje osnove, pravljenje ulaza.

Na kraju smo dobili ovo.

Ovo je hram sa dva sloja,

devet svetlih velova,

otelotvoreno svetlo,

linije koje nežno teku

kao svetlosna zavesa.

180 prijava je primljeno iz 80 država,

i ovo je izabrano.

Prešli smo na sledeći korak -
izgradnju.

Izložili smo alabaster.

Ali alabaster je premek,

pa smo dosta eksperimentisali
sa materijalima

pokušavajući da nađemo
tu vrstu svetlucanja,

i pronašli smo borosilikat.

Borosilikatno staklo,
kao što znate, veoma je jako,

i ako prelomite borosilikatne šipke
ovako i otopite ih

na tačno određenoj temperaturi,

dobili smo taj novi materijal,

to novo izliveno staklo
koje smo pravili oko dve godine.

Imalo je tu osobinu koju smo voleli,

ideju o otelotvorenoj svetlosti,

ali iznutra smo želeli
nešto sa mekim svetlom,

kao postava sakoa.

Spolja imate zaštitu,
ali iznutra ga dodirujete.

Tako smo našli malenu žilu
u ogromnom kamenolomu u Portugalu

sa tim prelepim kamenom,

koju je vlasnik čuvao u porodici
sedam generacija,

čeakjući pravi projekat,
verovali ili ne.

Pogledajte taj materijal, prelep je.

I način na koji se osvetljuje;
ima tu prozračnost.

Ovde vidite strukturu.

Propušta svetlo.

Na dole,

devet krila su vezana,

strukturalno ali simbolično jaka,

sjajan simbol jedinstva:

čista geometrija, savršen krug,

30 metara u preseku i u planu,

savršena simetrija,

kao ideja svetosti i geometrije.

Ovde vidite zgradu kako raste,

2000 čeličnih čvorova,

9000 komada čelika,

7800 kamenih delova,

10000 komada livenog stakla,
svako jedinstvenog oblika,

cela superstruktura opisana,

projektovana, proizvedena
vazduhoplovnom tehnologijom,

prethodno proizvedena mašinski,

robotski,

ogroman timski rad, možete zamisliti,

bukvalno stotina ljudi,

i u okviru tri posto od
našeg budžeta od 30 miliona dolara,

određenog 2006. godine.

(Aplauz)

Devet krila međusobno vezanih

da formiraju devetokraku zvezdu,

i zvezdani oblik
koji se pomera u prostoru,

prateći sunce.

Dakle, evo ga.

Publika: Vau!

(Aplauz)

Nadajmo se, prikladan odgovor
na onaj divni citat,

"uslišena molitva,"

otvoren u svim smerovima,

hvatajući plavu svetlost zore,

belo dnevno svetlo nalik šatoru,

zlatnu svetlost popodneva,

i naravno, noću, suprotnost:

čulno,

hvatajući svetlo na razne
tajanstvene načine.

I mesto je interesantno;
pre 14 godina kada smo predali projekat,

prikazali smo hram sa pozadinom Anda.

Nismo imali Ande na mestu izgradnje,

ali nakon devet godina
to je upravo mesto na kome smo završili,

linije hrama u prvom planu čiste prirode,

i okrenete se i vidite
samo grad ispod sebe,

a iznutra, pogled u svim pravcima,

vijugavi vrtovi

iz svakog udubljenja,

vijugavi putevi.

Prošlog oktobra, ceremonija otvaranja -

prelep, sveti događaj,

5000 ljudi iz 80 zemalja,

neprekidna reka posetilaca,

domorodaca širom Južne Amerike,

od kojih neki nikada
nisu napustili svoja sela.

Naravno, ovaj hram pripada ljudima,

zajednici raznih kultura i životnih priča,

mnogih verovanja,

i za mene, ono što je najbitnije
je kako se oseća iznutra;

da budi osećaj intimnosti,

svetosti,

i da su svi dobrodošli.

Ako bar neki od onih koji dođu

imaju istu reakciju kao onaj čuvar,

onda bi to zaista bio njihov hram.

Ja bih bio oduševljen.

Hvala vam.

(Aplauz)