Set Šostak (Seth Shostak): Vanzemaljci su (verovatno) tu - spremite se

Set Šostak, istraživač SETI programa, želi da se opkladi sa vama da ćemo stupiti u kontakt sa vanzemaljskim oblicima života u sledeće 24 godine. Ako izgubi tu opkladu, spreman je da vas časti kafom. Na konferenciji TEDxSanJoseCA objašnjava zašto je to moguće uz pomoć novih tehnologija i zakona verovatnoće i predviđa kako bi otkriće civilizacija naprednijih od naše moglo uticati na naš život i našu planetu. (Snimljeno na TEDxSanJoseCA)

Da li su vanzemaljci negde tamo?

Ja radim u SETI institutu.

To mi je drugo ime, SETI:

SETI
(program potrage za vanzemaljskim životom.)

Ja zapravo tragam za vanzemaljcima.

Kada to kažem ljudima
na zabavi, oni me obično

gledaju sa nevericom,

ali se ja trudim da ne pokažem
da me te reakcije dotiču.

Ovo sto ću vam sada reći
zvuči idealistički,

suludo, možda čak i beznadežno,

ali samo želim da vam pokažem
zašto smatram

da je posao koji ja radim
zapravo privilegija

i da vam predočim šta me je motivisalo

da se bavim ovim poslom,
ako se to tako može nazvati.

Ovaj kadar - ups, može li nazad?

Zdravo, Zemlja zove.

Evo ga. Dobro je.

Ovo je radio opservatorija u dolini Ovens

iza Sijera Nevade.
1968. godine

radio sam tamo
i sakupljao podatke za moju tezu.

Sakupljanje podataka je pomalo samotan
i naporan posao,

pa sam iz zabave često fotografisao

teleskope ili samog sebe noću,

jer sam, tih noći,
bio jedino ljudsko biće

u precniku od 48 km.

Evo tih mojih fotografija.

Upravo smo bili nabavili novu knjigu

ruskog kosmologa

Džozefa Šklofskog, koju je zatim preradio

i preveo manje poznati

astronom sa univerziteta Kornel, Karl Sejgan.

Sećam se, čitao sam

tu knjigu u 3 sata jednog ranog jutra

i u njoj je bilo objašnjeno
kako se antene koje sam koristio

za merenje okretanja galaksija
mogu koristiti i za

komunikaciju, za slanje informacija

od jednog zvezdanog sistema do drugog.

U tri sata ujutru, kada ste potpuno sami

i neispavani, ova ideja vam se
može učiniti jako romantičnom.

Ali sama ideja da se na taj način
može dokazati

da tamo neko ipak postoji,

i to koristeći istu tu tehnologiju -

to mi se toliko dopalo da sam
20 godina kasnije prihvatio posao

na SETI institutu.
Moram, ipak priznati

da mene sećanje ne služi dobro,
pa sam se često

pitao ima li istine u ovoj priči

ili sam je zapravo pogrešno zapamtio.

Nedavno sam naišao
na ovaj stari negativ na kome se,

bez sumnje, može videti

knjiga Šklofskija i Sejgana ispod ovog

analognog računara.

Dakle, istina je.

Dobro. Ideja o prenosu informacija
nije bila tako stara

u to vreme kada je ova fotografija napravljena.

Ta ideja potiče iz 1960. godine
kada je mladi astronom

Frenk Drejk koristio ovu antenu

u Zapadnoj Virdžiniji, usmerio je
ka bliskim zvezdama

u nadi da će tako moći
da prisluškuje vanzemaljce.

Nažalost, Frenk nije čuo ništa.

Zapravo jeste, ali se ispostavilo da ti zvuci dolaze
od američkog vazduhoplovstva,

koje ne ubrajamo u vanzemaljsku inteligenciju.

Ali Drejkova ideja je postala jako popularna

jer je bila neodoljivo privlačna,
ali ću o tome govoriti nešto kasnije.

Na osnovu ovog neuspelog eksperimenta

od tog trenutka radili smo sa SETI,

ne u kontinuitetu, ali od tada.

Još uvek nismo ništa čuli.

Još uvek nismo ništa čuli.

Zapravo, ne znamo ništa o postojanju
bilo kog oblika života izvan Zemlje,

ali dozvolite mi da kažem
da će se to promeniti

vrlo skoro. To mogu da tvrdim
delimično ili čak,

potpuno na osnovu činjenice da

oprema brzo napreduje.

Ovo je Allen Telescope Array (ATA teleskop),
koji se nalazi oko 563 km

daleko od ove prostorije.

Ovo je tehnika koju danas koristimo

u potrazi za vanzemaljskim oblicima života,
a elektronika postaje

sve bolja iz dana u dan.

Ovo je elektronika koju je koristio
Frenk Drejk 1960. godine.

Ovo je ATA teleskop koji mi koristimo danas.

Neki učenjak sa previše slobodnog vremena

procenio je da su novi eksperimenti

približno 100 biliona puta bolji
nego što su bili 1960.

100 biliona puta bolji.

Ovaj nivo poboljšanja izgleda dobro

u bilo kom izveštaju, zar ne?

Ali javnost nije upoznata sa činjenicom

da se eksperimenti poboljšavaju

i samim tim i ubrzavaju.

Ovo je dijagram, a svaki put
kada pokažete dijagram,

10% publike vas više ne prati.

Imam 12 ovakvih dijagrama.
(Smeh)

Ovo je metrički dijagram

koji pokazuje koliko je brza naša potraga.

Drugim rečima, mi tražimo iglu u plastu sena.

Znamo koliko je veliki taj plast sena
- to je galaksija.

Ali, mi za potragu više ne koristimo

kašicicu već bager

i to je taj veliki napredak u brzini
o kome vam govorim.

Oni među vama koji su svesni

i matematički potkovani

će primetiti da je ovo
semi-logaritamski dijagram.

Drugim rečima, rast je eksponencijalan.

Eksponencijonalno napreduje.
Doduše, reč 'eksponencijalan'

je prilično otrcana, svaki dan
je čujemo u medijima.

Oni i ne znaju šta je pravo značenje te reči,

ali ovo je pravi primer za eksponencijalno.

Zapravo, udvostručuje se svakih 18 meseci,

a svaki vlasnik digerati kartice zna

da je to Murov zakon.

To znači da ćemo za 24 godine

moći da gledamo milion zvezdanih sistema,

milion zvezdanih sistema
i da tragamo za signalima

koji će dokazati da neko tamo postoji.

Milion zvezdanih sistema -
zar to nije interesantno?

Razmislite, koliko ovih zvezdanih sistema
sadrži planete?

Činjenica je da nismo znali
odgovor na to pitanje

pre samo 15 godina
i zapravo,

nismo ga znali ni pre 6 meseci.

Ali nam je sada poznat.
Prema skorašnjim rezultatima

svaka od zvezda ima svoje planete
i to više njih.

Slične su mačićima.
Imaju okot.

Ne rađaju se pojedinačno,
već u grupama.

Znači, ovo je prilično tačna procena

broja planeta u nasoj galaksiji;

samo u našoj galaksiji,

da podsetim one
koji nisu upoznati sa astronomijom -

naša galaksija je samo jedna od 100 milijardi

koja je vidljiva pomoću teleskopa.

To je ogromna površina, ali naravno,

većina ovih planeta je nevažna i beskorisna

poput Merkura i Neptuna.

Neptun vam verovatno nije toliko bitan u životu.

Pitanje je na koliko ovih planeta

je moguć život?

Ni na to pitanje ne znamo odgovor,

ali ćemo ga saznati ove godine zahvaljujući

NASA-inom Kepler svemirskom teleskopu

i ljudima koji ulažu
i rade na ovom projektu.

Pretpostavka je da je

svaka hiljadita planeta pogodna za život

ili čak svaka stota, tako nešto.

Čak i ako uzmemo najnepovoljniju prognozu
u obzir, a to je da

je svaka hiljadita planeta pogodna za život,
to bi značilo da postoji

najmanje milijarda planeta
koje su slične Zemlji

i to samo u našoj galaksiji.

U redu. Dao sam vam puno brojki,

i to velikih,

mislite o tome. To je puno zemljišta,

puno zemljišta u kosmosu.

Ako je Zemlja jedino zemljište

naseljeno interesantnim stanovništvom -
to znači da smo jedno čudo.

Znam da je lepo misliti da smo čudo,

ali ako bar malo poznajete nauku, znate

da svaki put kada pomislite
da ste čudo - grešite.

Tako da to verovatno nije slučaj.

Zaključak je sledeći:

zbog povećanja brzine i zbog

ogromne količine nenaseljenog zemljišta
u kosmosu, procenjujem da

će signal stići do nas u sledeće 24 godine.

I verujem u to toliko čvrsto da sam spreman
da se opkladim sa vama:

ako ne nađemo vanzemaljce
u sledeće 24 godine,

častiću vas kafom.

To nije tako loše.
Ako kroz 24 godine ne naiđete

na vest koja ovo potvrđuje -

dobijate kafu na moj račun.

Sada ću vam govoriti o nečemu o čemu

ljudi ne razmišljaju, a to je:

šta ako se ovo zaista dogodi?
Pretpostavimo da sam u pravu.

Ko zna, ali, hajde da pretpostavimo
da se dogodi -

do nas stigne slabi signal

koji nam govori

da nismo sami.

Koji efekat bi to proizvelo?
Koje bi bile posledice tog saznanja?

Sada, iz ove perspektive,
ne bih znao odgovor na to pitanje.

Znam koje bi to posledice
imalo po mene lično,

jer smo već iskusili lažne uzbune.
Ova fotografija je

iz 1997. godine, nastala u 3 sata ujutru

u gradu Mauntin Vju u Kaliforniji,
kada smo posmatrali

kompjuterske monitore
jer smo primili signal

za koji smo mislili da je autentičan.

Čekao sam da se pojave "ljudi u crnom".

Čekao sam - čekao sam da me majka nazove,

da me neko nazove, da me vlada nazove.
Niko nije pozvao.

Niko nije pozvao.
Bio sam toliko nervozan

da nisam mogao ni da sedim.
Samo sam šetao okolo

i fotografisao, samo da bih radio bilo šta.

I tako, u 9:30 ujutru, dok mi je glava

bila na stolu jer nisam spavao celu noć,

telefon je zazvonio i to su bili ljudi
iz Njujork Tajmsa.

Iz tog incidenta sam izvukao zaključak

da ako ikada budemo uhvatili taj signal,
mediji će nam odmah biti na tragu,

brže od vetra. Biće to jako brzo.

U to možete biti sigurni.
Nema tajni.

To bi se recimo, desilo meni u tom slučaju.
Upropastilo bi mi celu nedelju,

jer bi mi svi planovi za tu nedelju
bili odloženi do daljnjeg.

Ali šta je sa vama?
U kakvu bi situaciju to vas dovelo?

Na to pitanje nemamo odgovor.

Ne znamo kako bi to uticalo na vas,

dugoročno ni kratkoročno.

To bi bilo kao kada bi pitali

Kristofera Kolumba 1491. godine:
"Hej, Kris,

šta bi se dogodilo
kad bi saznali da postoji

kontinent između ovog našeg i Japana,
tamo gde ti putuješ?

Koje bi bile posledice po čovečanstvo

kada bi se ispostavilo da je tako?"

Mislim da bi vam Kris dao odgovor

koji ne biste razumeli i koji verovatno

ne bi bio tačan.
Mislim da ne možemo

predvideti šta bi nam donelo saznanje

da vanzemaljci zaista postoje.

Ali, ima nekoliko stvari koje vam mogu reći.

Prvo, to će sigurno biti društvo koje je
isto ili naprednije od našeg.

Jer, vanzemaljci na nivou Neandertalaca
nam ne bi mogli ni odgovoriti,

jer ne poseduju odašiljače.

Biće napredniji od nas,
nekoliko hiljada godina

ispred, možda čak i nekoliko miliona godina
ispred nas, ali sigurno napredniji.

Znači, ako bismo razumeli

bilo šta što nam oni govore,
to bi nam dalo mogućnost

da izmenimo istoriju pomoću informacija
koje bismo dobili od društva koje

je puno ispred našeg.

Možda vam to deluje preterano,
možda i jeste tako,

ali uprkos tome, moguće je zamisliti
da se to može dogoditi.

To bi bilo kao da recimo,

Juliju Cezaru dajete časove
engleskog jezika i ključ

Kongresne biblioteke.

To bi mu izmenilo život, zar ne?

To je jedno. Druga stvar
koja bi se sigurno mogla dogoditi

je da nas to saznanje potpuno izmeni.

Tada bismo zasigurno znali
da nismo čudo

već samo jedni u nizu.

Znali bismo da nismo jedini, a to je

duboko filozofsko otkriće.

Nismo nikakvo čudo, u redu?

Treće, jedna jako bitna
i interesantna stvar,

iako možda nejasna,

je kada bi do nas došao signal

iz naprednijeg društva,
što bi oni sigurno bili,

to bi nam otkrilo nešto
o našim mogućnostima,

dalo nam nadu da možda
nismo osuđeni na samouništenje.

Oni su preživeli razvoj svoje tehnologije -

zašto ne bismo i mi?

Kada gledate u kosmos

vi zapravo gledate u istoriju,
vremenski unazad. Zar ne?

Ova činjenica je interesantna kosmolozima.

Ali isto tako možete gledati i u budućnost,

doduše kroz maglu, ali možete.

Ovo su neke od posledica koje bi mogle proizići
iz saznanja da vanzemaljci postoje.

Sada bih vam govorio o nečemu
što bi se moglo dogoditi

i u međuvremenu.

SETI program je važan
jer predstavlja istraživanje,

i to ne puko istraživanje,
već razumljivo istraživanje.

Moram vam reći da ja
često čitam knjige

o istraživačima.
Istraživanje mi je jako zanimljivo.

Arktička istraživanja,
ljudi poput Magelana,

Amundsena, Šekltona, Frenklina,

Skota i njima slični.
Istraživanje je super.

Oni istražuju iz čiste želje za istraživanjem,

pa možete reći: "To je neozbiljno",
ali nije neozbiljno.

Istraživanje nije neozbiljna
niti bespotrebna aktivnost,

pomislite samo na mrave.

Mravi su programirani
da prate jedan drugog

u dugoj koloni.
Ali, postoji nekoliko mrava,

mozda 1% svih mrava, koji su

oportunisti koji odlutaju od kolone.

To su oni koje srećete po kuhinji.

Pre nego što se dohvate vašeg šećera,

morate ih vi dohvatiti.

Ali ti mravi, iako ih većina nastrada,

su najvažniji za opstanak

čitave kolonije.
Znači, istraživanje je veoma bitno.

Takođe smatram da je istraživanje važno

jer može da skrene pažnju
na ono što nedostaje našem društvu,

što je, po mom mišljenju,
nedostatak naučne pismenosti,

može se čak reći i nedostatak mogućnosti
da se nauka shvati.

Znam da je već dosta toga napisano

o nezadovoljavajućem nivou
naučne pismenosti u ovoj zemlji.

Sigurno ste čuli za to.

Evo jednog primera.

Ova anketa je rađena pre 10 godina.

Pokazuje da približno
jedna trećina ispitanika misli

da su vanzemaljci,

zapravo već tu,

krstare nebom u letećim tanjirima
i povremeno

otimaju ljude, na njima vrše eksperimente
koje njihovi roditelji ne odobravaju.

To bi bilo interesantno da je istina,

a ja bih imao sigurno radno mesto,
ali ne mislim da za te tvrdnje

postoje dokazi.
To je više tužno, nego važno, znate.

Postoje i druge stvari u koje ljudi veruju,

kao što je homeopatija

ili da je evolucija samo sumanuta ideja

naučnika bez nogu

i slične stvari,
poput globalnog zagrevanja.

Ove ideje nemaju

nikakvu naučnu potporu.

Taj problem moramo rešiti, jer je on

od kritičkog značaja,
pa se možemo pitati:

"U redu, kako ćemo rešiti
taj problem sa SETI-jem?"

Moram vam reći da SETI očigledno
ne može rešiti taj problem,

ali može da skrene pažnju na njega.

Može zainteresovati mlade

za nauku.
Znate, nauka je teška,

ima takvu reputaciju, to je činjenica,

a to je posledica 400 godina nauke,
zar ne?

U 18. veku

ste mogli postati ekspert
na bilo kom polju nauke

tokom samo jednog
popodneva u biblioteci -

pod uslovom da nađete biblioteku,
zar ne?

Ako ste imali laboratoriju
u podrumu u 19. veku

mogli ste da dođete
do ogromnih naučnih otkrića.

Zar ne? Jer je tada bilo
toliko neotkrivenih stvari koje su

samo čekale na naučnike koji će ih otkriti.

Sada to više nije tako.

Danas moramo da se školujemo godinama,

i nakon toga da doktoriramo da bi samo

saznali koja su to goruća naučna pitanja.

Teško je, nema sumnje.

Evo primera: Higsov bozon,

otkriće Higsovog bozona.

Samo upitajte 10 slučajnih prolaznika na ulici:

"Hej, mislite li da je vredno
trošiti milijarde švajcarskih

franaka u potrazi za Higsovim bozonom?"

i mislim da biste dobili sledeći odgovor:

"Ne znam šta je Higsov bozon

i ne znam da li je uopšte bitan."

Verujem da većina tih ljudi ne bi znala

ni vrednost švajcarskog franka.

Uprkos tome, mi trošimo
milijarde švajcarskih franaka na ovo otkriće.

Ljudi se zbog toga ne interesuju za nauku

jer ne shvataju o čemu je reč.

Nasuprot tome, SETI je jako jednostavan.

Koristićemo velike antene

i osluškivaćemo signale.
Svi to mogu da razumeju.

Tačno je da je sofisticirana tehnologija u pitanju,

ali svako može da zna o čemu je reč.

To je jedno.
Drugo, to je uzbudjiva strana nauke

zato što smo prirodno zainteresovani

za druge oblike inteligentnog života i mislim

da smo programirani
da razmišljamo na taj način.

Programirani smo da nas interesuju

bića koja bi mogla biti naši rivali

ili ako ste romantični, naši partneri.

To je slično našem interesovanju
za stvari koje

imaju velike zube, zar ne?

Zanimaju nas stvari koje imaju velike zube

i to je uslovljeno evolucijom,
gledajući Animal Planet možete videti

i praktične posledice tog interesovanja.

Primetićete da ne prave
puno emisija o zamorcima,

već uglavnom o životinjama
koje imaju velike zube.

Zanimaju nas takve stvari.

I ne samo nas. Zanimaju i decu.

Ovo saznanje nam omogućava
da ovom temom

privučemo ljude nauci, jer SETI program
sadrži sve grane nauke:

biologiju, astronomiju,

ali i geologiju i hemiju.
Mnoge naučne

discipline se mogu promovisati
pomoću rečenice:

"Mi tragamo za vanzemaljkskim oblicima života."

Meni je ovo jako interesantno i važno,
jer sam primetio

da kada držim predavanja odraslima

kroz par dana su na istom nivou znanja
na kome su bili pre predavanja.

Ali, kada držim predavanja deci, znate,

bar jednom od pedeset
se rodi neka ideja i pomisle:

"Bože, nikada mi ovo nije palo na pamet."
Kada odu, onda

čitaju knjige, časopise,
bilo šta na tu temu.

Njih nešto zaista može da zainteresuje.

Doduše, ovo je moja lična teorija izvedena

iz ličnog iskustva, ali ipak,

u toj deci se rodi interesovanje
za nešto u uzrastu između

osme i jedanaeste godine.
Morate im se tada obratiti.

Ja i dalje držim predavanja odraslima
i to je u redu, ali se trudim

da bar 10% od svih mojih predavanja budu

za decu.

Sećam se kada sam išao u srednju školu
i jedan čovek je došao u našu školu.

Bio sam tada u šestom razredu.

Taj čovek nam je držao predavanje.
Jedina reč koje se sećam iz tog celog

predavanja je bila: elektronika.

Bilo je kao u filmu
sa Dastinom Hofmanom, "Diplomac"

kada on kaže "plastika",
šta god to značilo - plastika.

Taj čovek je rekao ''elektronika.''
Ne sećam se ničega više

od te reči.
Zapravo, ne sećam se ničega

što je moj učitelj predavao cele godine,

ali se jasno sećam elektronike.

Tako sam se zainteresovao za elektroniku,
pa sam

tako i učio za svoju amatersku radio licencu.
Prespajao sam žice i kablove.

Imao sam 15 godina
i bavio se takvim stvarima.

Taj događaj je jako uticao na mene.

To je ono na šta sam želeo
da vam skrenem pažnju -

mi možemo uticati na tu decu.

Ovo me je podsetilo na to
kada sam pre par godina

držao predavanje u školi u Palo Altu

pred oko 12 jedanaestogodisnjaka

koji su došli da me slušaju.

Moje predavanje je trajalo oko sat vremena.

Jedanaestogodišnjaci sede u polukrugu

i gledaju me široko otvorenih očiju
i ja počinjem svoje predavanje.

Tabla je bila iza mene
i na njoj sam napisao

jedinicu i 22 nule iza nje i rekao im:

"Gledajte, ovo je broj zvezda

u vidljivom delu svemira
i taj broj je toliko veliki

da za njega čak ni ime ne postoji."

Jedno dete je diglo ruku i reklo:

"U stvari, ime za taj broj postoji.

Zove se sekstra-kvadra-heksa
nešto ili nekako drugačije."

Dete je pogrešilo za četiri reda veličine,

ali nije bilo sumnje -
ova deca su pametna.

Prekinuo sam predavanje.

Oni su samo želeli da postavljaju pitanja.

Na kraju sam rekao ovoj deci:

"Znate, deco, vi ste pametniji

od ljudi sa kojima radim."
(Smeh)

Njih nije ni bilo briga za to.

Sve sto su mi tražili
je bila moja imejl adresa

kako bi mogli da mi postavljaju još pitanja.
(Smeh)

Još bih dodao da smatram
da je moj posao privilegija

jer živimo u posebnom dobu.

Prethodne generacije nisu nikako mogle
da vrše ovaj eksperiment.

Sledeća generacija nakon naše

će sigurno uspeti.

To je za mene privilegija.
Kada se pogledam u ogledalo

ja zapravo ne vidim sebe.

Vidim buduću generaciju.

Vidim decu iz četvrtog razreda škole Haf

kojima sam držao predavanje
pre dve nedelje.

Mislim da će nam nagrada
tek doći ako uspemo

da u toj deci probudimo
interesovanje za nauku

i način na koji ona funkcioniše.
Hvala vam puno.

(Aplauz)