Spora televizija | Tomas Helam (Thomas Hellum) | TEDxArendal

Čuli ste za sporu hranu. Evo i spore... televizije? U ovom zabavnom govoru, norveški TV producent Tomas Helum iznosi kako je sa svojim timom počeo da emituje duge dosadne događaje, često uživo, i naišao na ushićenu publiku. Emisije se sastoje od: sedmočasovne vožnje vozom, osamnaestočasovne ribolovačke ekspedicije i pet i po dana plovidbe trajektom duž obale Norveške. Rezultati su divni i fascinantni. Zaista.

Hvala.

Imam samo 18 minuta

da opišem nešto što traje satima i danima,

i zato bolje da počnem.

Počeću sa snimkom sa Al Džazire.

Ričard Gizbert: Norveška je zemlja

koja se relativno malo pominje u medijima.

Čak i izbori prošle nedelje su protekli
bez mnogo uzbuđenja.

To su norveški mediji ukratko:

bez mnogo uzbuđenja.

Pre nekoliko godina

norveški nacionalni TV kanal NRK

odlučio je da prenosi uživo
sedmočasovnu vožnju vozom -

sedam sati jednostavnog filma,

voza koji ide po šinama.

Norvežanima se, preko milion njih,
sudeći po rejtinzima, ovo jako svidelo.

Nova vrsta rijaliti programa je rođena,

i protiv je svih pravila
televizijskog programa.

Nema priče, nema scenarija,

nema dramatizacije, nema kulminacije

i nazvana je "Spora televizija".

U protekla dva meseca

Norvežani su gledali putovanje
putničkog broda duž obale

gde često ima magle.

Nadležni u norveškoj
nacionalnoj televiziji

sada razmišljaju
da prenose veče štrikanja.

Na prvi pogled zvuči dosadno,

zato što i jeste,

ali ima nešto u ovom
televizijskom eksperimentu

što je zarazilo Norvežane.

Tako da smo poslali Marselu Pizaro
iz Listening post-a u Oslo

da otkrije šta je to,
ali pre toga - upozorenje:

neki prizori iz izveštaja koji sledi
mogu biti razočaravajući za gledaoce.

(Smeh)

Tomas Helum: I onda sledi
osmominutna priča na Al Džaziri

o nekim čudnim TV programima
u maloj Norveškoj.

Al Džazira, CNN.
Kako smo dospeli tamo?

Treba da se vratimo u 2009.

kada je jedan od mojih kolega
došao na sjajnu ideju.

Gde vam padaju na pamet ideje?

U sali za ručavanje.

Rekao je: zašto ne bismo
napravili radio program

koji obeležava Dan
nemačke invazije na Norvešku 1940.

Ispričaćemo priču tačno u
to vreme u toku noći.

Uuu. Sjajna ideja, osim što

je to bilo samo par nedelja
pre Dana invazije.

Sedeli smo u menzi i raspravljali

koje još priče možete da pričate
u isto vreme dok se razvijaju?

Koje to još stvari traju zaista dugo?

Jednom od nas je pao na pamet voz.

Te godine je bila stogodišnjica
bergenske železnice.

Ona ide od zapadne do istočne Norveške

i vožnja traje isto kao i pre 40 godina -

preko sedam sati. (Smeh)

Uhvatili smo naše urednike u Oslu i rekli:

hoćemo da napravimo dokumentarac
o bergenskoj železnici

u punom trajanju,

a odgovor je bio:

"Dobro, ali koliko će trajati program?"

"Oh", rekli smo, "u punoj dužini."

"Da, ali mislili smo na program."

I tako dalje.

Na našu sreću, dočekali su nas sa smehom

i jednog lepog dana u septembru,

počeli smo sa programom koji je
trebalo da traje 7 sati i 4 minuta.

U stvari je ispalo 7 sati i 14 minuta

zbog signalne greške
na poslednjoj stanici.

Imali smo četiri kamere,

od kojih su tri snimale prelepu prirodu.

Neke su davale gostima informacije.

(Video) Objava u vozu:
Stižemo na stanicu Haugastol.

T.H.: I to je otprilike to,

ali naravno, takođe

160 tunela nam pruža mogućnost
da prikažemo nešto iz arhive.

Narator [na norveškom]: Onda
malo flerta dok se svari hrana.

Poslednja nizbrdica pre dolaska
na našu destinaciju.

Prolazimo stanicu Mjofjel.

Onda novi tunel.

(Smeh)

T.H.: I pomislili smo:
to, imamo sjajan program.

Biće zgodan za 2.000
ljubitelja vozova u Norveškoj.

Premijerno smo ga prikazali
u novembru 2009.

Ali ne. Bio je neuporedivo atraktivniji.

Ovo je pet najvećih TV kanala
u Norveškoj petkom,

a ako pogledate NRK2 ovde,

vidite šta se desilo kad su pustili
emisiju sa bergenskom železnicom:

1,2 milona Norvežana je gledalo
deo ovog programa.

(Aplauz)

I druga zanimljiva stvar:

kad je voditeljka na našem glavnom kanalu

posle vesti, rekla:

"A na našem drugom programu

voz se približava stanici Mirdal"

hiljade ljudi je samo uskočilo u voz

na našem drugom kanalu.
(Smeh)

Ovo je takođe bio ogroman uspeh
što se tiče društvenih medija.

Za mene je to bilo prvo veliko iskustvo
sa društvenim mrežama.

Bilo je lepo videti hiljade
korisnika fejsbuka i tvitera

kako raspravljaju o istom prizoru,

razgovaraju kao da su
zajedno u istom vozu.

Naročito mi se sviđa ovaj.
Ovo je 76-togodišnjak.

On je gledao ceo program

i na poslednjoj stanici ustao je
da uzme svoj prtljag

i udario glavom u šipku od zavese

i shvatio da se nalazi
u svojoj dnevnoj sobi.

(Aplauz)

To se zove snažan i živ TV program.

436 minuta petkom uveče,

i tokom te prve večeri

stigla je prva poruka na tviteru:
Zašto biti kukavica?

Zašto stati na 436,
kada može da se produži

do 8.040 minuta,

i organizuje legendarno
norveško putovanje

brodom Hurtigruten uz obalu
od Bergena do Kirkenesa,

skoro 3.000 km, duž najvećeg dela
naše obale.

Ono ima 120-godišnju,
veoma zanimljivu istoriju

i bukvalno učestvuje
u životu i smrti duž obale.

I samo nedelju dana posle
Bergenske železnice

pozvali smo kompaniju Hurtigruten
i počeli da planiramo sledeću emisiju.

Želeli smo da uradimo nešto drugačije.

Bergenska železnica je bio
snimljeni program.

Kad smo seli u našu redakciju

gledali smo ovu sliku -
to je stanica Ol -

videli smo ovog novinara.

Pozvali smo ga, razgovarali s njim,

i kad smo odlazili sa stanice

on nas je uslikao i mahnuo kameri,

i pomislili smo:

šta ako bi više ljudi znalo
da se nalazimo u tom vozu?

Da li bi se više ljudi pojavilo?

Kako bi to izgledalo?

I odlučili smo da naš sledeći projekat
treba da bude uživo.

Želeli smo ovu sliku nas na fjordu
i na ekranu u isto vreme.

To nije bio prvi put
da je NRK bio na brodu.

Ovo je 1964,

kad su šefovi tehnike
nosili odela i kravate,

NRK je utovarila
svu svoju opremu na brod,

i 200 metara od obale slali signal nazad,

i u prostoriji tehnike
razgovarali su sa tehničarem,

a na palubi su se sjajno zabavljali.

Tako da to nije bio prvi put na brodu.

Ali posle pet i po dana zaredom, uživo,
trebala nam je pomoć.

Pitali smo gledaoce:
šta želite da vidite?

Šta želite da snimimo?
Kako želite da to izgleda?

Da li želite da napravimo sajt?
Šta da bude na njemu?

Dobili smo neke odgovore

i to nam je mnogo pomoglo
da napravimo program.

I u junu 2011,

23 nas se ukrcalo na
putnički brod Hurtigruten

i krenuli smo.

(Muzika)

Imam neka vrlo snažna sećanja
na ljude iz te nedelje.

Ovaj tip, na primer,

je šef istraživanja
na Univerzitetu u Tromsu.

(Smeh)

I pokazaću vam parče tkanine,

ove.

To je još jedno snažno sećanje.

Ona pripada momku zvanom Erik Hansen.

A ljudi kao ovo dvoje,
pažljivo su pratili naš program

zajedno sa hiljadama drugih duž puta

i učinili da program postane
onakav kakav jeste.

Oni su napravili sve priče.

Ovo je Karl. On ide u deveti razred.

On kaže: "Malo ću
da zakasnim u školu sutra."

Trebalo je da bude u školi u 8h.

Došao je u 9h i nije dobio
opomenu od nastavnika

jer je ovaj gledao program.

(Smeh)

Kako smo ovo uradili?

Uzeli smo prostoriju za konferencije
na Hurtigrutenu

i pretvorili je u televizijsku
kontrolnu sobu.

Napravili smo da sve funkcioniše, naravno,

i onda smo poneli 11 kamera.

Ovo je jedna od njih.

Ovo sam ja nacrtao u februaru,

i kada date ovaj crtež profesionalcima

u norveškoj TV kompaniji NRK,

dobijete neke super stvari.

I sa nekim vrlo kreativnim rešenjima.

(Video) Narator (na norveškom):
Pomerate je gore-dole.

Ovo je najvažnija bušilica
u Norveškoj trenutno.

Ona reguliše visinu kamere na pramcu
u živom prenosu NRK-a,

jedne od 11 koje prave sjajne snimke
sa broda Nord-Norge.

Osam žica drži kameru stabilnom.

Kamerman: Radim na različitim
rešenjima za kamere.

One su samo alat koji se koristi
u drugom kontekstu.

T.H.: Druga kamera je ova.
Ona se obično koristi za sport.

Omogućila nam je da snimamo
krupne planove ljudi

udaljenih 100 kilometara,

kao što je ovaj.
(Smeh)

Ljudi su nas zvali i pitali kako mu je.

Dobro je. Sve se dobro završilo.

Mogli smo da snimimo
i ljude koji nam mašu,

ljude na koje smo nailazili usput,
hiljade njih,

i svi su imali telefon u ruci.

Kad ih snimite, i kad dobiju poruku:

"Sad smo na televiziji, tata,"
oni počnu da mašu.

To je bila emisija za mahanje
pet i po dana

i ljudi su bili izuzetno srećni

što mogu da pošalju toplu poruku
svojim voljenima.

To je bio i veliki uspeh
na društvenim mrežama.

Poslednjeg dana,
sreli smo norvešku kraljicu

i tviter to nije mogao da izdrži.

Takođe na internetu

tokom ove nedelje, prikazali smo
preko 100 godina video materijala

u 148 zemalja,

i sajtovi su još tu,
i biće zauvek u stvari,

jer je Hurtigtuten izabran

za norvešku Uneskovu listu dokumenata

i takođe je u Ginisovoj knjizi rekorda

kao najduži dokumentarac ikada snimljen.

(Aplauz)

Hvala vam.

To je dugačak program,

pa su neki gledali deo,
kao, na primer, premijer.

A neki su gledali malo više.

On kaže: "Nisam koristio krevet pet dana."

Ima 82 godine i jedva da je spavao.

Gledao je jer nešto može da se desi,

mada verovatno neće.
(Smeh)

Ovo je broj gledalaca duž puta.

Možete videti čuveni Trolfjord

i dan posle - rekord NRK2.

Ako pogledate četiri najveća kanala
u Norveškoj tokom juna 2011,

oni će izgledati ovako,

i kao TV producentu, zadovoljstvo mi je
da stavim Hurtigruten na vrh.

To izgleda ovako:

3,2 miliona Norvežana je gledalo
deo ovog programa,

a ima nas samo 5 miliona.

Čak i putnici na brodu Hurtigruten -

(Smeh)

su izabrali da gledaju televiziju
umesto da se okrenu za 90 stepeni

i gledaju kroz prozor.

Ljudi su nam dopustili da budemo
deo njihove dnevne sobe

sa ovim neobičnim programom

sa muzikom, prirodom, ljudima.

Spora televizija je postala krilatica

i tražimo druge stvari sa kojima
možemo da napravimo Sporu TV.

Možemo da uzmemo nešto
što traje dugo i napravimo temu,

kao sa železnicom i Hurtigrutenom,

ili možemo da izaberemo temu
i napravimo da traje dugo.

To je poslednji projekat, Pip šou.

Četrnaest sati gledanja ptica
na TV ekranu,

to jest 87 dana na internetu.

Snimili smo 18 sati pecanja lososa uživo.

Trebalo nam je tri sata
dok nismo uhvatili prvu ribu,

tako da je to prilično sporo.

Snimili smo 12 sati vožnje brodom
po prelepom kanalu Telemark

i imali još jednu vožnju
vozom severne železnice

i zbog toga što nismo mogli
da je prenosimo uživo,

pustiili smo je u 4 sezone

da bismo pružili posmatraču
još jedno iskustvo.

Naš sledeći projekat je
privukao pažnju i van Norveške.

Ovo je iz Kolbertovog izveštaja
na kanalu Komedi central.

(Video) Stiven Kolbert: Bacio sam oko
na strašno popularan program iz Norveške

pod nazivom "Nacionalno
veče drva za ogrev",

gde ljudi u jaknama sa kapuljačama
ćaskaju i cepaju drva u šumi,

i posle toga, osam sati snimka
vatre koja gori u kaminu. (Smeh)

To je uništilo ostale najgledanije
programe u Norveškoj

kao što su: "Misliš da možeš
da gledaš boju kako se suši?"

i "Neverovatna trka glečera".

I pazite ovo - skoro 20 posto
norveške populacije je gledalo.

20 posto.

T.H.: I kad vatra u kaminu i cepanje drva
mogu da budu tako interesantni,

zašto ne bi i štrikanje?

Pa smo na našem sledećem projektu

upotrebili 8 sati uživo prenosa
procesa od ovce do džempera,

i Džimiju Kimelu iz ABC šoua

se to svidelo.

(Muzika)

(Video) Džimi Kimel: Čak i
ljudi u programu su zaspali

i posle svega toga, štrikeri nisu uspeli

da obore svetski rekord.

Nisu uspeli,

ali setite se stare norveške
izreke koja kaže:

"Nije bitno da li ste
pobedili ili izgubili.

U stvari, ništa nije bitno
i smrt nas sve čeka."

(Smeh)

T.H.: Tačno. Zašto je onda ovo posebno?

Potpuno je različito
od drugih TV programa.

Mi vodimo gledaoca na putovanje
sada, u realnom vremenu,

i on ima osećaj da je stvarno tamo,

da je stvarno na vozu, u brodu

i štrika sa ostalima,

i razlog zbog kog mislim da se to dešava

je zato što ne montiramo sled događaja.

Važno je ne montirati sled događaja,

i takođe je važno da
sadržaj Spore televizije bude

nešto što nam je svima blisko,
što je blisko gledaocu

i da to ima korene u našoj kulturi.

Ovo je snimak od prošlog leta

kad smo ponovo putovali
duž obale sedam nedelja.

Naravno, to je zahtevalo
mnogo planiranja i logistike.

Ovo je plan rada za 150 ljudi
prošlog leta,

ali važnije je ono što ne planirate.

Ne planirate ono što će se desiti.

Samo treba da ponesete svoje kamere.

To je kao sportski događaj.

Postavite ih i vidite šta će da se desi.

Ovo je u stvari ceo plan rada

za Hurtigruten, 134 sata,
napisan na samo jednoj strani.

Nismo znali ništa više
kad smo napustili Bergen.

Treba da pustite gledaoce
da sami naprave priče,

i daću vam primer toga.

Ovo je od prošlog leta

i, kao TV producentu,

slika je lepa, ali sada može
da se pređe na sledeću.

Ali ovo je Spora televizija

i treba da zadržite ovu sliku
dok ne osetite mučninu u stomaku

i onda da je zadržite još malo

i pošto ste je zadržali toliko dugo,

sigurno su neki od vas primetili kravu.

Neki od vas su videli zastavu.

Neko se zapitao: da li je
poljoprivrednik kod kuće?

Da li je izašao? Da li gledate kravu?

Gde je krava pošla?

Hoću da kažem - što duže
držite ovakvu sliku,

a mi smo je zadržali 10 minuta,

počinjete da smišljate
priče u svojoj glavi.

To je Spora televizija.

Mislimo da je Spora TV jedan
dobar način da se ispriča TV priča

i mislimo da možemo
da nastavimo da radimo to,

ne suviše često, jednom ili dvaput
godišnje, da zadržimo osećaj događaja,

i mislimo da je ideja
za Spori program dobra

onda kad ljudi kažu:

"O ne, ne možete to
da stavite na televiziju."

Kad se ljudi smeju, to je možda
dobra ideja za Sporu televiziju.

Uostalom, život je najbolji
kad je pomalo neobičan.

Hvala vam.

(Aplauz)