Zar ja nisam čovek? Poziv na reformu kriminalnog pravosuđa

Zbog zločina koji je počinio u ranim dvadesetim, sud je osudio Marlona Pitersona na 10 godina zatvora i, kako on kaže, ceo život beznačajnosti. Iza rešetaka Piterson je našao iskupljenje kroz mentorski program prepiske sa učenicima iz Bruklina. U ovom hrabrom govoru, on nas podseća zašto treba da ulažemo u ljudskost onih ljudi koje bi društvo da zanemari i odbaci.

Napisala je:

„Kad postanem slavna, svima ću reći

da poznajem heroja
po imenu Marlon Piterson.“

Heroji uglavnom ne izgledaju kao ja.

Zapravo,

smeće obično izgleda kao ja.

To baš i nije najlepši način
da započnem govor

ili počnem razgovor,

i možda vam se neka pitanja
motaju po glavi o tome.

Zašto bi ovaj čovek rekao
tako nešto o sebi?

Na šta tačno misli?

Kako neko može da ga vidi kao heroja
kad on sebe vidi kao smeće?

Mislim da više učimo od pitanja
nego od odgovora.

Jer kad nešto preispitujemo,

predano upijamo neku novu informaciju,

ili se rvemo sa nekakvim neznanjem
zbog kojeg se osećamo neprijatno.

I zato sam ja ovde:

da postavim pitanje,

čak i kad nam je zbog njega neprijatno.

Moji roditelji su iz Trinidada i Tobaga,

najjužnijeg ostrva u Karibima.

Trinidad je domovina
i jedinom akustičnom istrumentu

koji je pronađen u 20. veku:

čeličnom bubnju.

On potiče od afričkih bubnjeva

i razvio se iz genijalnosti
jednog od getoa u Trinidadu,

grada koji se zove Laventij,

i neobaziranja na američku vojsku...

Pa, da vam kažem,

Amerika je tokom II svetskog rata
imala vojne baze u Trinidadu,

i kad se rat završio,

otišli su sa ostrva
krcatog praznim kantama od ulja -

njihovim smećem.

Tako su ljudi iz Laventija
preradili te stare kante

u punu hromatsku skalu:

čelične bubnjeve.

Sad sviraju muziku od Betovena
do Boba Marlija i 50 Senta,

ti ljudi su bukvalno napravili
muziku od smeća.

Dvanaest dana pre mog 20. rođendana,

uhapšen sam zbog učešća
u nasilnom pokušaju pljačke

u donjem Menhetnu.

Dok su ljudi sedeli u kafiću,

četvoro je upucano.

Dvoje je ubijeno.

Nas petoro je uhapšeno.

Svi smo bili proizvod Trinidada i Tobaga.

Bili smo „loši imigranti“

ili „bebe sidra“ koje Tramp
i milioni Amerikanaca olako kleveću.

Bio sam odbačen, kao otpadni materijal -

i to opravdano, prema mnogima.

Na kraju sam odslužio 10 godina,
dva meseca i sedam dana zatvorske kazne.

Bio sam osuđen na deceniju kazne
u popravnoj instituciji.

Bio sam osuđen na beznačajnost -

suprotnost čovečnosti.

Ono što je zanimljivo,

baš tokom tih godina u zatvoru
mnoga pisma su me iskupila,

pomogla mi da izađem iz mraka i krivice

povezane sa najgorim trenutkom
mog mladog života.

Dala su mi osećaj da sam koristan.

Ona je imala 13 godina.

Napisala je da u meni vidi heroja.

Sećam se kad sam to čitao,

sećam se da sam plakao
dok sam čitao te reči.

Ona je bila jedan od preko 50 studenata

i 150 pisama koja sam napisao
tokom mentorskog programa prepiske

koji sam osmislio s prijateljem

koji je bio nastavnik
u osnovnoj školi u Bruklinu,

mom rodnom gradu.

Nazvali smo ga Program mladih naučnika.

Svaki put kad bi ti mladi ljudi
podelili svoje priče sa mnom,

svoje borbe,

svaki put kad bi nacrtali sliku
svog omiljenog crtanog lika

i poslali mi je,

svaki put kad bi rekli da zavise
od mojih pisama ili mojih saveta,

moj osećaj vrednosti je rastao.

To mi je dalo osećaj
da mogu doprineti planeti.

To mi je promenilo život.

Zbog tih pisama
i onoga što su delili sa mnom,

tih priča o tinejdžerskom životu,

dali su mi dozvolu,

dali su mi hrabrost da priznam sebi

da su postojali razlozi - a ne izgovori -

da su postojali razlozi
za taj kobni dan oktobra 1999. godine;

da trauma vezana za život u društvu

gde su pištolji dostupniji nego patike;

da trauma vezana za silovanje
pod nišanom sa 14 godina;

da su to moji razlozi

zašto takva vrsta odluke,

takva fatalna odluka,

nije bila neverovatna opcija.

Zato što su mi ta pisma
toliko mnogo značila,

zato što je slanje i primanje

i komunikacija s tim ljudima

tako jako uticala na moj život,

odlučio sam da podelim priliku
s nekim svojim prijateljima

koji su bili tamo sa mnom.

Moji prijatelji Bil, Kori i Aroks,

svi u zatvoru zbog nasilnih zločina,

takođe su delili mudrosti s mladim ljudima

i dobijali osećaj značaja zauzvrat.

Sada smo objavljivani pisci,
inovatori programa za mlade,

eksperti za traume

zagovornici prevencije oružanog nasilja,

TED govornici i -

(Smeh)

i dobre tatice.

To je ono što nazivam
pozitivnim povratkom investicije.

Iznad svega drugog,

stvaranje tog programa
naučilo me da kad posejemo seme,

kad ulažemo u čovečanstvo i ljude,
gde god se nalaze,

možemo da požnjemo neverovatne nagrade.

U ovom najnovijem dobu
reforme kriminalne pravde,

često se pitam i čudim se zašto -

zašto toliki ljudi veruju

da samo oni koji su osuđeni
za nenasilne prestupe sa drogom

zavređuju empatiju i ljudskost?

Reforma kriminalne pravde
je ljudska pravda.

Zar ja nisam čovek?

Kad ulažemo u sredstva
koja povećavaju značaj ljudi

u društvima poput Laventija,

delova Bruklina ili vašeg obližnjeg geta,

bukvalno možemo da stvorimo
društva koja želimo.

Možemo bolje.

Možemo bolje od isključivog ulaganja
u primenu zakona kao sredstva,

jer oni nam ne daju osećaj značaja

koji je u srži razloga zašto mnogi od nas
rade mnogo štetnih stvari

tragajući za značajem.

Vidite, oružano nasilje
je samo vidni izraz skrivenih trauma.

Kad ulažemo u vrednost
značajnosti koja iskupljuje,

možemo stvoriti povratak
i lične odgovornosti i ozdravljenja.

To je rad ljudi do koga mi je stalo,

jer ljudi rade.

Porodice, molim vas za mnogo rada,

za težak rad,

za iscrpljujući rad darivanja
nezaslužene dobrote

onima koje možemo proterati kao smeće,

koje možemo lako zanemariti i odbaciti.

Tražim od samog sebe.

Tokom poslednja dva meseca,

izgubio sam dva prijatelja
zbog oružanog nasilja.

Obojica su bili nevini prolaznici.

Jedan je upucan u prolazu
dok se vraćao kući.

Drugi je sedeo u kafiću i doručkovao,

na odmoru u Majamiju.

Tražim od samog sebe da uvidim
iskupljujuću vrednost značajnosti

u ljudima koji su ih ubili,

jer je neko teško radio
da bi video vrednost u meni.

Teram nas da izazivamo sopstveni kapacitet

da potpuno iskusimo svoju ljudskost,

razumevajući celu biografiju

onih koje lako možemo
izabrati da ne vidimo,

jer heroji čekaju da ih prepoznaju

i muzika čeka da se napravi.

Hvala vam.

(Aplauz)