Istočni Jerusalim Zapadni Jerusalim | David Broza | TEDxJerusalem

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.

Izraelski superstar David Broza smatra se za jednog od najdinamičnijih, najenergičnijih izvođača u svetu pevača i kompozitora, zadivljuje publiku širom sveta svirajući gitaru. " Istočni Jerusalim Zapadni Jerusalim" je najnoviji album i dokumentarni film Davida Broze, i odnosi se na neizvesnu i dopadljivu priču o zajedničkom radu izraelskih, palestinskih i američkih muzičara tokom osam dana i noći u jednom palestinskom studiju. Poznat po predanosti u humanitarnom radu, prevashodno u izaelsko-palestinskom konfliktu, ovaj 30 Brozinih albuma govore o miru i ljubavi. Njegov hit "Yihye Tov" postala je himna mirovnog procesa.

(Muzika na gitari)

(Pevanje) Ne želim nikom
da propovedam večeras

Želim samo ispričati svoju priču

Kada sutra izađe sunce

Baciće svetlo na neka
paklena dela

Oblaci plove nebom

Brzo menjaju oblik

Kao i ulice Jerusalima

Gde tišina nikad ne potraje

Naći ću te večeras

Brojaću od jedan do tri

Osetiću mir u sebi

Sa tobom tu, pored mene

Rođen sam u ovoj stvarnosti

Odrastao sam sa ratom

Što ne znači da moram da ga prihvatim

Ne želim više da se borim

Mladi ljudi svuda

Lutaju i prelaze granice

Tražimo dijalog

I vreme nam ističe

Naći ću te večeras

Brojaću od jedan do tri

Osetiću mir u sebi

Sa tobom tu, pored mene

Naći ću te večeras

Brojaću od jedan do tri

Osetiću mir u sebi

Sa tobom tu, pored mene

Naći ću te večeras

Brojaću od jedan do tri

Osetiću mir u sebi

S tobom tu, pored mene

S tobom tu, pored mene

S tobom ovde

pored mene

(Kraj muzike i pevanja)

(Aplauz)

Hvala.

Zaista je čast biti ovde,
biti deo ovog divnog dana

slušajući toliko mnogo inspirativnih
priča i otkrića.

Moje otkriće je zapravo
moć muzike,

trebalo mi je 38 godina karijere

da to shvatim, iznesem i koristim,

ne samo ovde u Jerusalimu, u Izraelu,
na Srednjem istoku, nego svuda.

Ne mislim da popravim svet,

i ne mislim da ću ga promeniti,

želim promeniti svoj svet, to je ono
što me čini srećnim.

Karijera mi je počela
pre trideset osam godina.

Počeo sam sviranjem ljubavnih pesama.
Još uvek ih sviram.

Za mene su od značaja mesta

na kojima ih sviram.

Mislim, nadam se i trudim se
da i drugima bude tako,

dok ih zabavljam i dok sviram u nekim
nemogućim situacijama;

može to biti uz bolesnički krevet
u bolnici, u ratnoj zoni,

ili negde slučajno,

nekim ožalošćenima, roditeljima,
prijateljima.

Ova priča koju želim da vam ispričam,

koja je, u stvari, na albumu,

ova, koju sam upravo otpevao,
"Od jedan do tri", je prva pesma

koju sam napisao za ovaj album.

Album se zove
"Istočni Jerusalim Zapadni Jerusalim".

Nisam baš tako zamišljao naslov,

ali se jednostavno tako desilo.

Celog života

- osim što se bavim muzikom i sviranjem -

učestvujem na manifestacijama,
društveno sam aktivan,

ali o tome nikad nisam pričao,
nisam zabeležio,

nisam se izjašnjavao, niti se hvalio.

Ali sad je vreme kada sam osetio
da bih mogao i da moram.

Radim u Istočnom Jerusalimu

u poslednjih šesnaest godina, od 1999.

Ne znam da li bi se to moglo
nazvati radom.

Najveći deo vremena, ja i moji prijatelji,

koji su veoma istaknuti palestinski
muzičari i umetnici,

ne izvodimo samo muziku.

Pijemo kafu, jedemo kebab, mnogo salate,

imamo mnogo slobodnog vremena,
jednostavno, družimo se.

Uvek sam spreman da sednem i sviram,

ali postoji nešto što
naučiš o prijateljstvu,

a to je izgradnja prijateljstva:

brineš o onima koji su sa tobom,
slušaš ih, smeješ se,

zbijaš šale čak i u nezgodnim situacijama,

kojih ima mnogo ovde,
na Srednjem istoku.

Preživeli smo rat, kao i naši očevi,

i uvek smo se držali zajedno.

Uvek sam dolazio iz Tel Aviva
- mog rodnog grada -

i vozeći u Istočni Jerusalim,

osećao sam se potpuno sigurno
među prijateljima i kolegama.

Šesnaestogodišnje prijateljstvo,

smireno i po Srednjeistočnoj modi,

čiji je moto, kao i moto Španaca,

koje sam tokom godina upoznao,
uvek koriste reč "mañana":

"Ne juri, možeš to i sutra da uradiš."

Ovde, na Srednjem istoku,na arapskom
se kaže : "Švaj, švaj."

Polako, korak po korak.

Ja, kao Izraelac, želim
da završim sve, odmah.

Ideju koja mi sine, želim odmah ostvariti,
nema sutra.

Ali nije to baš tako.

Nije reč samo o Palestini, Izraelu
ili Srednjem istoku,

isto bi bilo sa autohtonim ljudima
u celom svetu.

Drevni ljudi imaju mnogo više vremena
da shvate to.

Pre oko četri godine, jedan moj drug,
palestinski muzičar,

rekao mi je: "Pa, Dejvide, kada ćeš
završiti projekat

o kojem si već tako mnogo pričao?"

Samo sam ovo čekao.

Mislio sam da samo ja gorim od želje
da se to desi.

Još nije ni završio rečenicu,

a moj mozak je već radio u trećoj brzini,

već sam razmišljao: "Kako ću to izvesti?"

Počeo sam da pišem pesme.

Rekao sam mu: "Ne brini, radićemo
produkciju u ovom studiju."

I tako sam počeo da pišem,

prva pesma je bila ona, kojom sam
počeo govor, "Od jedan do tri."

Zatim sam pisao još,

sve su na engleskom,
i svaka ima priču.

Do neke mere, to je lična priča,
pomešana s ljubavlju,

do neke mere, to je strepnja,
teskoba,

želja da se vidi kraj rata.

Ne znam kako i zašto se tako desilo.

Zatim sam morao da vrbujem i dovedem

muzičare i produkciju na jedno mesto.

Mislio sam, znate, da će muzika biti
najveća prepreka.

Svih ovih godina sam u
Istočnom Jerusalimu,

sa palestinskim prijateljima,

samo sam ja bio iz Tel Aviva i ponekad
deca i moja supruga,

ali bio sam usamljen.

Niko od muzičara nije zaista
prihvatio poziv.

Bili su prilično nevoljni da dođu,

bili su zauzeti drugim stvarima.

Ali ovog puta, kako je produkcija
napredovala,

mislio sam da je OK da
oborim prvu prepreku,

da vidimo da li bi moj izraelski bend
došao iz Tel Aviva

i video ono što ja vidim, osetio ono,
što ja osećam, i iskusio ovo divno mesto,

i drugarstvo koje bi se izgradilo,
koje bi moglo biti most,

i to bi nas učinilo srećnijima
i sigurnijima zajedno.

Dok smo išli na nastup ovim
tesnim kombijem,

predstavljao sam prijateljima
muziku koju pišem,

i pre nego što sam krenuo u studio
zbog produkcije sledećeg albuma,

shvatio sam da su naćulili uši,

i zaista su želeli da budu deo toga,

ali još ih nisam pozvao,
samo sam ih zainteresovao.

Sledećeg dana, na putu za nastup,

rekao sam im: "Momci, razmišljam
da vas pozovem u ovu produkciju."

Svi su uzviknuli :"Da! Super!

Jedva čekamo da ponovo radimo album
sa tobom."

"Da, ali radićemo ga u studiju
u Istočnom Jerusalimu.

To je palestinski studio."

Razgovor se odmah usmerio
u drugom pravcu.

Iznenada, razgovarali smo
o opštim temama,

i stresnim pričama, koje me nisu zanimale.

Shvatio sam da ću morati mnogo duže
da ih ubeđujem.

Sledećeg dana pitam:

"Razmišljam da zaista iznajmim studio.
Voleo bih da dođete."

Odgovor je bio: "Pa..."

Iznenada, prvi put,

- u ovom bendu smo grupa muškaraca,

rokeri, i rekao bih, žestoki momci -

i iznenada su se oglasili: "Pa, dobro...

- jednoglasno -

pitaćemo naše žene."

(Smeh)

OK, žestoki momci.

(Smeh)

Sledećeg dana sam čekao.

Svi smo u kombiju, niko nema kud.

Rekli su: "Pa, žene malo oklevaju,

ne žele da budu ostavljene
same sa decom..."

Каžem ja: "Čekajte malo.

Kao prvo, obećavam da ćemo
sve završiti za osam dana."

Za album trebaju nedelje, meseci.
"Uradićemo to za osam dana."

Da sam rekao nedelju dana,

niko mi ne bi verovao.

Osam dana zvuči prihvatljivo

(Smeh)

pristupačno i opušteno vreme
da se snimi album.

Oni opet: "Pa, dobro, pitaćemo..."

А ја: "Ne, ne. Samo recite ženama
da su i one dobrodošle.

Ima jedan divan hotel u blizini,
i svima ću zakupiti sobe"

Sledećeg dana je stigla poruka od žena

da nema ko da im čuva decu.

A ja: "Šta? Svekrve? Roditelji? Rodbina?

Dovedite ih sve! Dovedite ceo komšiluk!

(Smeh)

Hajde da napravimo pravi događaj."

Bio sam prilično siguran da sam ih
ubedio da prihvate.

Sad je trebalo da nađem producenta.

Mislio sam da je bolje da nađem
američkog producenta,

jer sve je na engleskom,
hteo sam da bude američki,

više američki začinjeno,
internacionalno začinjeno.

Počeo sam da sastavljam spisak
i pomislio:

"ОК, okrenuću svakog koga želim,

ali većina će me odbiti,

jer se neće osećati prijatno u Izraelu,
zbog bojkota.

Prvo ću pitati najekstremnijeg,

čije stavove poštujem,
ali biće teško da ga slomim."

Pozvao sam Stiva Erla.

On je jedan od najpoštovanijih
i najuticajnijih pevača-kompozitora

i pravi je aktivista.

Njega sam prvog nazvao, misleći
da ga odmah skinem sa spiska.

Još nisam ni završio rečenicu,
da želim okupiti

izraelske i palestinske muzičare
u studiju u Istočnom Jerusalimu,

on je već rekao: "Čoveče! Ja sam za.
Samo mi reci kada."

"Čekaj! Još ni budžet nemam."

"Zaboravi budžet. Dolazim."

Sad imam producenta.

Najavio sam izraelskim muzičarima:
"OK momci, počinjemo."

Zacrtao sam da to bude
dvadeseti januar, 2013.

Sad je trebalo da ubedim moje
palestinske muzičare.

Ovo je bilo malo teže.

Neki su potpali pod veliki pritisak.

Mislio sam, ako i ne dođu,
biće samo moji muzičari.

Ali, okupiću izraelske
i palestinske kuvare,

koji će spremati neverovatne bankete
svake večeri, po Mišlinu,

izvrsno izraelsko vino, čak i viski

za one koji stvarno žele da piju
i da se opuste.

I znate šta?

Posle prve večeri, kada je bilo
oko sto ljudi za stolom,

- uključujući i filmsku ekipu,
jer smo snimilii i film

Istočni Jerusalim Zapadni Jerusalim,

pa svi muzičari, inženjeri, konobari,

prijatelji i prijatelji prijatelja,

porodica, žene, deca,

svi su bili tamo, zakupio sam
skoro ceo hotel.

Proveli smo osam dana i noći,
došli su i palestinski prijatelji,

posle dobre hrane
i nekoliko čaša dobrog vina,

ušetali smo u studio i počeli svirku.

Osam dana kasnije, gle čuda,

imao sam najdivniji album snimljen
sa ovim ljudima.

Bilo je to kao čudesan trenutak,

kao da sam stvorio jedan
utopistički balon u našem svetu.

Sada je preostalo samo da nastavimo,
da pevamo ostatku sveta,

što ću i učiniti, putujući svetom.

(Aplauz)

Hvala.

To je veoma inspirativno,

a meni je najvažnije da inspirišem druge,

da se usude, da prevaziđu granice,
da se ne plaše.

Ne znam da li ste lekar, arhitekta, maser,

pesnik, filozof; samo se uključite!

Angažujte se sa komšijama,

sa prijateljima preko puta, preko zida,
preko bilo čega,

bez obzira da li ste u Izraelu,
u Palestini, Kolumbiji, Meksiku,

da li ste u latino kvartovima
ili takozvanom lošem susedstvu,

ne plašite se!

Ne plašite se da pređete preko.

Svi smo samo ljudi, i svi želimo isto:

da se osećamo bezbedno, poznavajući
jedni druge, osećajući druge,

i da znamo na šta da pazimo.

Ne verujte pričama, stvorite ih sami.

(Aplauz)

Počeo sam sa najnovijom pesmom.

Želeo bih, možda, da završim svoj deo,

a možda i ceo događaj,
- mislim da sam ja poslednji -

sa prvom pesmom koju sam ikada snimio.

Pesma je nastala 1977,
pre trideset osam godina.

Bio je novembar, kada je
egipatski predsednik Anvar Sadat

prvi put kročio na tlo Izraela.

Videti taj događaj je bio
najneverovatniji trenutak

za moju generaciju, kao i za generaciju
mojih roditelja i njihovih roditelja.

Gledao sam događaj sa dobrim prijateljem,
izraelskim pesnikom

Jonatanom Gefenom,

dok je grozničavo zapisivao ovu pesmu,

i predavši mi je, govorio:
"Zašto ne napišeš muziku?"

Kao da je poručio: "Učini već nešto
sa svojim životom." (Smeh)

"Samo sediš tu i gledaš."

Dao mi je dva dana da napišem muziku.

Dakle, napisao sam pesmu sa naslovom
"Biće bolje",

ili, kako mi kažemo, "Yihye Tov".

(Muzika na gitari)

(Aplauz)

(Pevanje na hebrejskom)
Gledam kroz prozor

To me čini nekako tužnim

Proleće je odavno prošlo,
ko zna da li će se vratiti

Klovn je postao kralj,

Prorok je postao klovn,

Zaboravio sam kako

Ali sam još uvek tu

Biće bolje, biće bolje

Iako ponekad klonem

A večeras, večeras

Ostajem s tobom

Deca nose krila
i lete u armiju

A posle par godina

Vrate se bez odgovora

Ljudi žive u stresu
tražeći razlog da dišu

Između mržnje i ubistva

Oni pričaju o miru

Biće bolje, biće bolje

Iako ponekad klonem

A večeras, večeras

Ostajem s tobom

Gore na nebu

Oblaci uče da lete

Pogledam gore

I vidim oteti avion

Vladine generale

Kako dele zemlju

Na tvoju i moju

I niko ne vidi kraj

Došao je predsednik Egipta

Kako sam se radovao što ga vidim

Piramide u njegovim očima,
dim mira iz njegove lule

Mi smo rekli: "Hajde da se sastanemo,
da živimo kao braća.

On je rekao: "Hajde, učinimo to

Izađimo sa teritorija"

Biće bolje, biće bolje,

Iako ponekad klonem

A večeras, večeras

Ostajem s tobom.

(Engleski) Ova pesma je nastala
pre trideset osam godina.

Moram da kažem da sam se zaglavio
s njom trideset osam godina.

(Smeh)

(Aplauz)

ali narodne pesme se šire

i vremenom se menjaju.

Kad god bi se mirovni proces

pomakao u pozitivnom smeru,

znao sam da ću dobiti novu strofu

od mog prijatelja Jonatana Gefena,
koji je još uvek plodno stvarao.

Beskonačna je -

mislim 38 godina, ne želite valjda
da vam otpevam sve strofe

(Smeh)

Jer bi ostali do zalaska sunca.
Navikao sam na to (Smeh)

ali ne sa jednom pesmom.

Voleo bih da zaključim jednom strofom
koji zaokružuje sve.

Govori o tome

da treba da naučimo da živimo zajedno

ispod maslina.

Deca će odrasti i neće znati za rat,

za teror, neće biti granica.

Sveža, nova trava će izrasti
preko grobalja, radi ljubavi i mira.

Jer ni posle sto godina rata

nismo i nećemo izgubiti nadu.

(Pevanje na hebrejskom) Jednog dana
naučićemo kako da živimo zajedno

Ispod maslina

Deca će živeti bez straha

Bez granica, bez skloništa od bombi

Na grobovima će rasti trava

Radi mira

(Aplauz)

I ljubavi

Sto godina rata

A nada još nije umrla

Biće bolje

(Engleski) Pridružite se!

(Hebrejski) Biće bolje

Iako ponekad klonem

Večeras, večeras

Ostajem s tobom

Biće bolje, biće bolje

Ponekad klonem

A večeras, večeras

Ostajem s tobom

Gledam kroz prozor

Možda

Možda stiže

Stiže, možda novi dan stiže

(Aplauz)

(Klicanje)

Biće bolje!

(Aplauz) (Klicanje)