Шта можемо да научимо из пречица?

Како стварате производ који људи заиста желе? Дозволите потрошачима да буду део процеса. „Емпатија према ономе што ваши потрошачи желе је вероватно највећи водећи показатељ вашег пословног успеха“, каже дизајнер Том Хјум. У овом кратком говору, Хјум набраја три проницљива примера на раскршћу дизајна и корисничког искуства, где су људи развили сопствене пожељне путеве из нужде. Када једном научите да их примећујете, почећете свуда да их видите.

Када дизајнирамо нове производе,

услуге или послове,

једини начин да сазнате
да ли су уопште добри,

да ли је дизајн добар,

је да видите како се користе
у стварном свету, у контексту.

Тога се сетим сваки пут
када пролазим поред поља Хајбури

у северном Лондону.

Предивно је.

Постоји велики отворени зелени простор.

Постоје џорџијанске грађевине унаоколо.

Међутим, постоји и замка за блато
која сече по средини.

Јасно је да људи не желе да ходају
целим путем по ивици.

Уместо тога, желе да иду пречицом,

а та пречица се ојачава сама по себи.

Ова пречица се назива „пожељни пут“

и често је пут мањег отпора.

Мислим да су фасцинантне

јер су често тачка разилажења
дизајна и корисничког искуства.

Овде би требало да се извиним,

јер ћете ви, народе,
почети свуда да их виђате.

Данас ћу, међутим, одабрати три
за која мислим да су интересантна

и поделићу на шта ме тачно подсећају

када су појављивање
нових производа и услуга у питању.

Први је у главном граду
Бразила, Бразилији,

а подсећа ме на то да понекад

морате да се усредсредите на дизајнирање
засновано на реалној потреби,

без пуно одступања.

Бразилија је фасцинантна.

Дизајнирао ју је Нимајер 50-их година.

Било је то златно доба летења,

па ју је поставио као авион,
као што можете видети тамо.

Помало забрињавајуће,

поставио је најважније владине зграде
у пилотску кабину.

Међутим, ако приближите слику,
у самом центру Бразилије,

управо где је ова тачка,

видите да је препуна пожељних путева.

Има их баш свуда.

Мислили су да су урадили сигурну процену
за будућност овог дизајна,

да у будућности неће бити потребе
да ходамо било где -

моћи ћемо да возимо -

те није било пуно потребе
за стазама или тротоарима.

Међутим, као што видите,
постоји реална потреба.

Ово су веома опасни пожељни путеви.

Ако изаберемо само један, у средини,

видећете да прелази
преко 15 саобраћајних трака.

Неће вас изненадити када чујете

да је у Бразилији стопа
саобраћајних несрећа са пешацима

пет пута већа од просечне
у вашем америчком граду.

Људи су сналажљиви.

Увек ће пронаћи путеве мањег отпора

да уштеде новац, да уштеде време.

Није да су сви пожељни путеви опасни,

подсетио сам се на путу до овде
док сам био на Хитроуу.

Многи од нас се изнервирају када се суоче

са обавезном шетњом кроз бесцаринску зону.

Било ми је невероватно

колико људи је одбијало да иде
дугим, кривудавим путем с леве стране

и једноставно пресецало пут удесно,

прекраћивало преко пожељног пута.

Интересантно питање је

шта дизајнери мисле
када виде наше понашање овде.

Да ли мисле да смо глупи?

Да ли мисле да смо лењи?

Или једноставно прихватају
да је ово једина истина?

Ово је њихов производ.

Ми практично учествујемо
у дизајнирању њиховог производа.

Тако је наш посао дизајнирање
према стварним потребама,

без пуно одступања од њих,

јер ако то не учините,
корисник ће то свакако урадити.

Други пожељни пут
о ком сам желео да причам

налази се на Универзитету у Калифорнији.

Подсећа ме на то

да је понекад најбоље
појавити се са сјајним дизајном

тако што ћете га само спровести.

Студентски градови су фантастични
за примећивање пожељних путева.

Мислим да је то због тога што студенти
увек касне и прилично су паметни.

Тако, они јуре на предавања.

Увек ће наћи пречицу,

а дизајнери су овде знали за то.

Тако су изградили зграде

и чекали неколико месеци
да се путеви оформе.

Затим су их поплочали.

(Смех)

Невероватно паметан приступ.

Заправо, често само покретање
прототипа услуге

може да вам покаже шта људи заиста желе.

На пример, Ајр Мјуир у Бостону
знао је да жели да оствори ресторан,

али где би требало да буде?

Какав би јеловник требало да буде?

Покренуо је услугу,

у овом случају камион са храном,

и мењао локацију свакодневно.

Исписао би различит јеловник
са стране маркером на белој табли

да прокљуви шта људи желе.

Сада има ланац ресторана.

Дакле, може бити невероватно ефикасно

да покренете нешто
да бисте приметили пожељне путеве.

Трећи и последњи пожељни пут
који сам желео да поделим са вама

је Национални институт за здравље САД-а.

Подсећа ме на то да се свет стално мења

и да морамо да одговоримо на ове промене.

Погодићете, ово је болница.

Обележио сам за вас са леве стране
одељење за онкологију.

Пацијенти би обично одседали
у хотелима ниже, са доње десне стране.

Ово је организација
фокусирана на пацијенте,

те су припремили кола за своје пацијенте.

Међутим, схватили су када су почели
да нуде хемотерапију

да пацијенти ретко желе да уђу у кола.

Било им је превише мука,
те су ишли пешице натраг до својих хотела.

Формирао се овај пожељни пут
који видите дијагонално.

Пацијенти су га чак звали „хемо-стаза“.

Када је ово болница видела по први пут,

покушали су да направе травњак
преко њега опет, да га игноришу.

Међутим, после неког времена
схватили су да је то важна потреба

којој би изашли у сусрет за пацијенте,

те су га поплочали.

Мислим да је наш посао често поплочавање
ових пожељних путева који настају.

Ако се поново вратимо на један пут
у северном Лондону,

тај пожељни пут није увек био тамо.

Разлог због ког се појавио

је да су људи путовали до моћног стадиона
фудбалског клуба „Арсенал“

на дане утакмица

из подземне железнице
коју видите са доње десне стране.

Тако, видите пожељни пут.

Ако се вратите кроз време
неколико година уназад

док се стадион градио,

не постоји пожељни пут.

Значи, наш посао је да посматрамо
појављивање ових пожељних путева

и, где је пригодно, да их поплочамо,

као што је неко учинио овде.

Неко је поставио баријеру,

људи су почели да прелазе преко
и око доњег дела, као што видите,

и поплочали су га.

(Смех)

Међутим, мислим да је ово
и сјајан подсетник

да се свет, заправо, мења.

Стално се мења,

јер ако погледате врх ове слике,

видећете да се формира
још један пожељни пут.

Тако ме ова три пожељна пута подсећају

да треба да дизајнирамо
за стварне људске потребе.

Мислим да је емпатија
за жеље ваших корисника

вероватно највећи водећи показатељ
пословног успеха.

Дизајнирајте за праве потребе

и без пуно одступања од њих,

јер ако их не понудите на тај начин,

неко хоће, веома често корисник.

Као друго, често је најбољи начин
да схватите шта људи заиста желе

да покренете услугу.

Одговор се ретко налази у грађевини.

Изађите и видите шта људи заиста желе.

Коначно, делимично због технологије,

свет се невероватно мења у овом тренутку.

Стално се мења.

Пожељни путеви ће се појављивати
брже него икада пре.

Наш посао је да одаберемо пригодне

и да их поплочамо.

Хвала вам пуно.

(Аплауз)