Anatomija stripa u "Njujorkeru"

"Njujorker" dobija oko 1.000 stripova svake nedelje, a objavi samo oko 17. U ovom urnebesnom, brzom i pronicljivom govoru, dugogodišnji strip urednik časopisa i samoproklamovani "analitičar humora", Bob Menkof analizira komediju kroz nekoliko "crteža ideja" objavljenih u časopisu i objašnjava šta funkcioniše, a šta ne i zašto.

Govoriću o dizajniranju humora

što je interesantna stvar,

ali zalazi u neke rasprave
o ograničenjima

i u to kako je humor
u određenom kontekstu u redu,

a u drugom kontekstu
nije u redu.

Ja sam iz Njujorka

tako da je ovde sto posto
zagarantovano zadovoljenje.

U stvari to je apsurdno
jer kad se radi o humoru

75 posto je najbolje
čemu se možete nadati.

Niko nikad nije sto posto
zadovoljan humorom

osim ove žene.

(Video)
Žena: (Smeje se)

Bob Menkof: To je moja prva žena.

(Smeh)

Taj deo veze je bio dobar.

(Smeh)

Hajde da pogledamo
ovaj strip.

Jedna od stvari koju ističem

je da se stripovi
pojavljuju u kontekstu

časopisa "Njujorker",

ovim lepim Kaslon slovima

i izgleda kao prilično bezazlen strip
u ovom kontekstu.

Malo ismeva starenje

i ljudima će se možda svideti.

Ali kao što sam rekao,
ne možete zadovoljiti svakog.

Ne možete zadovoljiti
ovog tipa.

"Još jedna šala na račun starih
belih muškaraca. Ha, ha. Duhovitost.

Lepo i istinito je
biti mlad i nevaspitan,

ali jednog dana ćete ostariti
osim ako ne crknete kao što bih voleo."

(Smeh)

"Njujorker" je prilično
osetljivo okruženje,

vrlo lako možete
da iznervirate ljude.

I jedna od stvari koju shvatite je

da je to neobično okruženje.

Ovde sam ja jedna osoba
koja vam se obraća.

Vi ste svi kolektiv.
Čujete i poznajete smeh onog drugog.

U Njujorkeru to ide u široku publiku

i kad posmatrate to,

niko ne zna
čemu se neko drugi smeje

i kad posmatrate to,
subjektivnost koja je uključena u humor

je stvarno interesantna.

Pogledajmo ovaj strip.

"Obeshrabrujući podaci
o antidepresivima."

(Smeh)

Stvarno je obeshrabrujuće.

Rekli biste

da se većina vas smejala ovome.

Je l' tako?
Mislili ste da je smešno.

Uopšteno izgleda kao komičan strip,

ali pogledajmo
onlajn anketu koju sam uradio.

Oko 85 posto ljudi
je odgovorilo da im se sviđa.

109 njih je dalo ocenu 10 - najvišu.
Desetoro njih je dalo jedinicu.

Ali pogledajte pojedinačne odgovore.

"Ja volim životinje!!!!"
Pogledajte koliko ih oni vole.

(Smeh)

"Ne želim da ih povredim.
To mi ne izgleda smešno."

Ova osoba je dala ocenu dva.

"Ne volim da vidim da životinje pate -
čak ni u stripovima."

Ovakvim ljudima kažem
da koristimo anestetičko mastilo.

Drugima je bilo smešno.

To je u stvari prava priroda
distribucije humora,

kad nemate zarazu humorom.

Humor je vrsta zabave.

Svaka zabava sadrži malo
drhtanja pred opasnošću,

pred nečim što može
da krene po zlu,

pa ipak nam se sviđa
kad postoji zaštita.

Takav je zoološki vrt.
Opasnost. Tu je tigar.

Rešetke nas štite.
To je na neki način zabavno, zar ne?

Ovo je loš zoološki vrt.

(Smeh)

Vrlo politički korektan zoološki vrt,
ali loš.

Ali ovaj je još gori.

(Smeh)

Kad se bavite humorom
u kontekstu "Njujorkera"

treba da vidite
gde će biti taj tigar.

Gde će biti opasnost?

Kako ćete to da uklopite?

Moj posao je da pogledam
1.000 stripova nedeljno.

Ali "Njujorker" može da izabere
samo 16 ili 17 stripova,

a mi imamo 1.000.

Naravno, mnogo stripova
mora biti odbijeno.

Mogli bismo da ubacimo
više stripova u časopis

ako bismo izbacili članke.

(Smeh)

Ali mislim
da bi to bio veliki gubitak,

koji bih mogao da prihvatim,
ali bi i dalje bio veliki.

Strip crtači dolaze u časopis
svake nedelje.

Crtač koji ostane u časopisu

uradi u proseku 10 do 15 ideja
svake nedelje.

Ali one će uglavnom
biti odbačene.

To je priroda svake
kreativne aktivnosti.

Mnoge od njih nestanu.
Neke od njih ostanu.

Met Difi
je jedan od njih.

Evo jednog
od njegovih stripova.

(Smeh)

Dru Dernavič.
"Računovodstveno veče u 'Improv' klubu."

"Sada je deo nastupa
u kome molimo publiku

da uzvikne
nekoliko nasumičnih brojeva."

Pol Nout. "On je u redu. Samo bih voleo
da je malo više pro-izraelski nastrojen."

(Smeh)

Sad znam sve o odbijanju

jer kad sam dao otkaz - u stvari
bio sam otpušten - u školi za psihologiju

i odlučio da postanem strip crtač,
prirodan nastavak,

od 1974. do 1977. predao sam
2.000 stripova Njujorkeru

i 2.000 stripova su mi odbili
u Njujorkeru.

U jedom momentu 1977.,
ova omaška u odbijanju -

[Žao nam je što nismo u mogućnosti da iskoristimo priloženi materijal. Hvala vam što ste nam pružili priliku da ga razmotrimo.] -

magično se promenila u ovo:

[Hej! Prodao si jedan. Ne seri!
Stvarno si prodao strip jebenom časopisu Njujorker.]

(Smeh)

Naravno to nije
ono što se stvarno desilo,

ali to je emocionalna istina.

I naravno
to nije humor Njujorkera.

Šta je humor Njujorkera?

Posle 1977. ušao sam u Njujorker
i počeo da prodajem stripove.

Konačno 1980. dobio sam cenjeni

ugovor Njujorkera,

čije sam neke delove zamutio
jer vas se to ne tiče.

Iz 1980. "Dragi g. Menkof,
pottvrđujemo dogovor

za... bla, bla, bla, bla -
zamućeno -

za bilo koje crtanje ideja."

Uz dužno poštovanje "crtanju ideja",
nigde u ugovoru

nije pomenuta reč "strip".

Izraz "crtanje ideja" je uslov bez koga
se ne može u stripovima Njujorkera.

Šta je crtanje ideja?
Crtanje ideja je nešto

što zahteva da mislite.

To nije strip.
To zahteva razmišljanje

strip crtača i vaše razmišljanje

da bi postao strip.

(Smeh)

Evo kako izgleda
moje stripsko razmišljanje.

"Nema pravde na svetu. Ima neke pravde na svetu.
Svet je pravedan."

Ovo je ono u šta leminzi veruju.

(Smeh)

Kada smo Njujorker i ja
komentarisali,

strip nosi određenu nejasnoću
u vezi sa sobom.

Šta je to strip?
Je l' on u vezi sa leminzima?

Ne. U vezi s nama je.

Moj pogled na religiju
je u stvari taj

da su pravi sukobi
i borbe između religija

u vezi s tim ko ima najboljeg
zamišljenog prijatelja.

(Smeh)

Ovo je moj najpoznatiji strip.

"Ne. Četvrtak mi je pun. Šta kažeš na nikad -
je l' ti odgovara nikad?"

Ponovo je štampan stotinama puta,
totalno je izrabljen.

Ostao je go,

ali sažet u: "Šta kažeš na nikad -
je l' ti odgovara nikad?"

Ove forme humora
izgledaju vrlo različite,

ali u stvari imaju veliku sličnost.

U svakom slučaju naša očekivanja
se izneveravaju.

U svakom slučaju
priča se preokreće.

Ima nepodudaranja i kontrasta.

U rečenici: "Ne. Četvrtak mi je pun. Šta kažeš na nikad -
je l' ti odgovara nikad?"

imate sintaksu učtivosti

i grubu poruku.

To je ono kako humor u stvari funkcioniše.
To je saznajna sinergija

u kojoj mešamo te dve stvari
koje ne idu zajedno,

a privremeno
u našem umu postoje.

On je u isto vreme
i učtiv i neučtiv.

U ovome imate
uljudnost Njujorkera

i vulgarnost jezika.

U osnovi tako humor funkcioniše.

Rekli biste da sam
analitičar humora.

E. B. Vajt je rekao da je analiziranje
humora kao seciranje žabe.

Niko nije mnogo zainteresovan
i žaba umire.

Ja ću ubiti nekoliko komada,
ali neće biti genocida.

Ali stvarno, to mi je...

Pogledajmo ovu sliku.
Ovo je interesantna slika,

"Publika koja se smeje".

Tu su ljudi,
kicoši tamo gore,

ali svi se smeju

osim jednog tipa.

Ovog tipa. Ko je on?
Kritičar.

On je kritičar humora

i ja sam prisiljen
da budem u toj poziciji

kad sam u Njujorkeru
i postoji opasnost

da postanem ovaj tip.

Evo malog videa
koji je snimio Met Difi

o tome kako oni to zamišljaju,
u preuveličanoj formi.

(Video) Bob Menkof: "Hmm, ne.

Hmm.

Uuu. Hmm.
Suviše smešno.

Obično bih, ali sam
loše raspoložen.

Uživaću sam u tome. Možda.

Ne. Ne.

Previše crteža.
Premalo crteža.

Prava mera,
ali nedovoljno smešno.

Ne. Ne.

Zaboga ne,
hiljadu puta ne.

(Muzika)

Ne. Ne. Ne. Ne. Ne.
[Četiri sata kasnije]

Hej, to je dobro,
šta imaš?

Službenik: Imam šunku i švajcarski sir
sa ražanim hlebom? BM: Ne.

Službenik: Okej. Goveđi biftek u testu?
BM: Ne.

Službenik: Dimljenu ćuretinu sa slaninom?
BM: Ne.

Službenik: Falafel?
BM: Da pogledam.

Ne.

Službenik: Grilovan sir?

Službenik: Sendvič sa slaninom?
BM: Ne.

Službenik: Dimljenu šunku i mocarelu
sa senfom od jabuke? BM: Ne.

Službenik: Salatu od boranije?
BM: Ne.

(Muzika)

Ne. Ne.

Definitivno ne.
[Nekoliko sati posle ručka]

(Sirena)

Ne. Beži odavde.

(Smeh)

Ovo je otprilike ono što radim,
samo preuveličano.

Mi odbijamo mnogo,
mnogo stripova,

toliko mnogo da ima puno knjiga
zvanih "Zbirka odbijenih".

"Zbirka odbijenih" je ono
što nije baš tip humora Njujorkera.

Ovde možete da vidite
pijanca trbuhozborca na trotoaru

koji loče i njegovu
lutku koja povraća.

To verovatno neće biti
humor Njujorkera.

Sastavio ju je u stvari Met Difi,
jedan od naših crtača.

Daću vam neke primere
iz zbirke odbijenog humora.

"Razmišljam o tome da imam dete."

(Smeh)

Ovde imate interesantan -
smeh krivice,

smejanje protivno zdravom razumu.

(Smeh)

"Dupeglavac.
Molim pomozite."

(Smeh)

U stvari, u kontekstu ove knjige

koja kaže: "Stripovi koje nikad niste
i nikada nećete videti u Njujorkeru",

ovaj humor je savršen.

Objasniću zašto.

Postoji koncept humora

kao dobroćudnog nasilja.

Drugim rečima, da bi nešto bilo smešno
moramo da mislimo

da je i pogrešno
i ispravno istovremeno.

Ako mislimo da je potpuno pogrešno,
kažemo: "To nije smešno."

A ako je potpuno u redu,
u čemu je vic?

Ovaj dobroćudni: "Ne, četvrtak mi je pun.
Šta kažeš na nikad - je l' ti odgovara nikad?"

Nepristojno je. Svet ne bi trebalo
da funkcioniše tako.

U tom kontekstu
izgleda nam u redu.

U ovom kontekstu:
"Dupeglavac. Molim pomozite."

je dobroćudno nasilje.

U kontekstu časopisa Njujorker...

"Armija T ćelija: Može li
imunološki odgovor tela

pomoći u lečenju raka?"
O, bože.

Čitate o ovim pametnim stvarima,

o ovoj inteligentnoj analizi
imunog sistema.

Bacite pogled na ovo i to kaže:

"Dupeglavac. Molim pomozite."?
Bože.

Tu je nasilje zloćudno.
Ne funkcioniše.

Ne postoji smešno samo po sebi.

Sve će biti u zavisnosti
od konteksta i naših očekivanja.

Jedan način da se to posmatra
je ovaj.

Zove se otprilike meta-motivaciona teorija
o tome kako izgledamo,

teorija o motivaciji
i našem raspoloženju

i kako naše raspoloženje
određuje da li ćemo nešto

da volimo ili ne.

Kad smo u veselom raspoloženju,
hoćemo uzbuđenje.

Hoćemo veliki nadražaj.
Onda osećamo uzbuđenje.

Kad imamo potrebu za smislom,
to nas čini nestrpljivim.

"Zbirka odbijenih" je apsolutno
u ovom polju.

Hoćete da vas stimulišu.
Hoćete da vas uzbude.

Hoćete da pređete granicu.

Ovako je, kao u zabavnom parku.

Glas: Idemo.
(Vrištanje)

Smeje se. Istovremeno je
i u opasnosti i siguran je,

neverovatno uzbuđen.
Tu nema šale. Šala nije potrebna.

Ako ljude uzbudite dovoljno
i stimulišete ih dovoljno

oni će se smejati vrlo malo.

Ovo je još jedan strip
iz "Kolekcije odbijenih".

"Previše udobno?"

Ovo je strip o terorizmu.

Njujorker zauzima
vrlo drugačiji prostor.

To je prostor koji je zabavan na svoj način
i takođe sa svrhom

i u tom prostoru
stripovi su drugačiji.

Sada ću vam pokazati stripove
koje je Njujorker uradio

odmah posle 11. septembra,
vrlo osetljiva oblast za korišćenje humora.

Kako bi to Njujorker uradio?

To ne bi bio tip sa bombom
koji pita: "Previše udobno?".

Ili, postoji još jedan strip
koji vam nisam pokazao

jer sam pomislio da će se ljudi
možda uvrediti.

Strip velikog Sema Grosa,
ovo se desilo

posle kontroverze s Muhamedom,
gde je Muhamed u raju,

bombaš samoubica
je sav u sitnim komadima

i on kaže bombašu samoubici:

"Dobićeš device
kada nađemo tvoj penis."

(Smeh)

Bolje ostaviti nenacrtano.

Prve nedelje nismo uopšte
radili stripove.

To je bila crna rupa za humor
i to je bilo ispravno.

Nije uvek primereno.

Ali sledeće nedelje,
ovo je bio prvi strip.

"Mislila sam da se nikad više neću smejati.
Onda sam videla tvoju jaknu."

U osnovi se radi o tome da,
ako smo živi,

smejaćemo se. Disaćemo.

Nastavićemo da postojimo.
Evo još jednog.

"Mislim da ako ne naručim taj treći martini,
onda su teroristi pobedili."

Ovi stripovi nisu o njima.
Oni su o nama.

Humor govori o nama.

Najlakše što možete uraditi sa humorom
i to je savršeno legitimno,

je da prijatelj ismeva neprijatelja.

Zove se dispozicioni humor.

On čini 95 posto humora.
To nije naš humor.

Evo još jednog stripa.

"Ne bi mi smetalo da živim
u fundamentalističkoj islamskoj državi."

(Smeh)

Humoru treba meta.

Ali interesantno, u Njujorkeru
meta smo mi.

Meta su čitaoci
i ljudi koji ga prave.

Humor je refleksivan

i tera nas da razmislimo
o svojim pretpostavkama.

Pogledajte ovaj strip Roz Čest,
tip čita čitulje.

"Dve godine mlađi od tebe,
12 godina stariji od tebe,

3 godine mlađi, tu negde,

tačno tvojih godina."

To je dubok strip.

Njujorker takođe pokušava,
na neki način,

da pravi stripove
koji nešto poručuju o nama,

opored toga što su smešni.
Evo još jednog.

"Postala sam vegetarijanac
prvo zbog zdravlja,

onda je to postao moralni izbor,
a sad je samo zato da nerviram ljude."

(Smeh)

"Izvinite - mislim da nešto
nije u redu sa ovim,

tako sitno, da niko drugi osim mene
ne bi to uopšte mogao da primeti."

Stavlja u fokus naše opsesije,
naš narcizam,

naše frustracije i naše slabosti,
a ne nečije druge.

Njujorker zahteva

neku vašu spoznaju

i to je ono što je Artur Kesler,

koji je napisao "Čin kreacije"
o odnosu

između humora, umetnosti i nauke,

nazvao bisocijacija.

Treba da spojite ideje
iz različitih referentnih sistema

i treba da uradite to brzo
da biste razumeli strip.

Ako se različiti referentni sistemi
ne spoje

za otprilike 0.5 sekundi,
onda nije smešno,

ali mislim da ovde hoće.

Različiti referentni sistemi.

"Spavao si s njom, zar ne?"

(Smeh)

"Lesi! Potraži pomoć!"

(Smeh)

Ovo se zove francuski nož.

(Smeh)

A ovo je Ajnštajn u krevetu.
"Tebi je izgledalo brzo."

(Smeh)

Ima nekih stripova
koji su zbunjujući.

Na primer ovaj strip
bi zbunio mnoge ljude.

Koliko ljudi zna
šta ovaj strip znači?

Pas signalizira
da hoće da ide u šetnju.

Ovo je signal za hvatača
da prošeta psa.

Zato pravimo feljton
u strip izdanju svake godine

pod nazivom: "Ne kapiram:
Test inteligencije Njujorkera."

(Smeh)

Druga stvar sa kojom
se Njujorker igra

je nesklad.
Pokazao sam vam da je nesklad

na neki način osnova humora.

Nešto što je potpuno normalno ili logično
neće biti smešno.

Ali nesklad funkcioniše tako,
da je pronicljiv humor

onaj koji je u domenu realnosti.

"Moj šef mi uvek
govori šta da radim." Okej?

To može da se desi.
Humor u domenu realnosti.

Ovde, kauboj se obraća kravi:

"Veoma impresivno. Voleo bih
da nađem još 5.000 takvih kao ti."

Mi razumemo to. Apsurdno je.
Ali povezali smo.

Ovde, u oblasti besmislice:

"Dođavola, Hopkinse,
zar nisi dobio jučerašnji podsetnik?"

To je malo zbunjujuće, zar ne?
Nije baš povezano.

Generalno, ljudi koji
više uživaju u besmislicama,

uživaju više
u apstraktnoj umetnosti,

naginju ka liberalnom,
manje konzervativnom, takve stvari.

Ali za nas i za mene
koji pomažem u dizajniranju humora

nema nikakvog smisla
da poredimo jedno s drugim.

Neka vrsta miksa je ono
što čini sve to interesantnim.

Želim da sumiram sve ovo
jednim titlom za strip

i mislim da to sumira celu stvar

u vezi sa stripovima iz Njujorkera.

"Tera te da staneš i zamisliš se, zar ne"

(Smeh)

Kad pogledate
Njujorkerove stripove,

voleo bih da stanete
i razmislite još malo o njima.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.