Зашто би требало да обични људи размеју моћ

Превише Американаца није свесно концепта моћи - шта је, како функционише и зашто је неки људи имају. Као резултат тога, неколицина која разуме моћ има непропорционалан утицај на све остале. "Морамо учинити да грађанско васпитање поново постане секси", говори предавач грађанског васпитања Ерик Лу. "Подједнако секси као током Америчке револуције или Покрета за грађанска права".

Професор сам и практичар

грађанског васпитања у Америци.

Е сад, љубазно бих замолио
све који су управо заспали

да се пробуде. (Смех)

Зашто сам израз "грађанско васпитање"

има тако омамљујући,
па чак и успаљујући ефекат

на нас?

Мислим да је то зато што
сам израз означава нешто

крајње узвишено, крајње важно

и крајње досадно.

Е па, мислим да је одговорност
на људима попут нас,

људима који посећују овакве скупове

уживо или путем интернета,
на било који могући начин,

да учине да грађанско васпитање
поново постане секси,

подједнако секси као током
Америчке револуције,

подједнако секси као током
Покрета за грађанска права.

И верујем да ће грађанско васпитање
поново постати секси

ако се фокусирамо на образовање о моћи.

А то се може учинити, верујем,

на нивоу града.

О томе желим данас да разговарам,

и желим да почнем дефинисањем
неких термина

а потом ћу да опишем обим

проблема са којим мислим
да се суочавамо

и затим предложим начине на које верујем
да градови

могу бити епицентар решења.

Стога ми дозволите да почнем
са неким дефиницијама.

Под грађанским васпитањем
просто подразумевам уметност

про-друштвеног доприноса
који решава проблеме

у самоуправном друштву.

Грађанско васпитање је
уметност грађанства,

што Бил Гејтс старији просто назива

појављивање за живот,

и обухвата три ствари:

темељ вредности,

разумевање система који покрећу свет

и комплет вештина

који вам дозвољава
да се борите за циљеве

и да мотивишете друге
да вам се придруже у борби.

И то ме доводи до моје дефиниције моћи,

што је просто речено ово:

могућност да натерате друге да ураде

оно што бисте ви желели.

Звучи претеће, зар не?

Не волимо да причамо о моћи.

Мислимо да је застрашујућа.
Мислимо да је некако зла.

Непријатно нам је да изговоримо ту реч.

У култури и митологији демократије,

моћ је у рукама народа.

Тачка. Крај приче.

Свако друго испитивање

је непотребно и непожељно.

Моћ има негативну моралну конотацију.

Звучи макијавелијевски.

Делује суштински зло.

Али заправо моћ није ништа више
у суштини зла и ли добра

од ватре или физике.

Она једноставно јесте.

И моћ управља тиме

како било који облик власти функционише,

било да је демократија или диктатура.

И проблем са којим се данас суочавамо,
конкретно овде у САД,

али и широм света,

је то да је једноставно
премало људи упознато

са концептом моћи -

шта је то, ко је има,

како функционише, како тече,

који део је видљив,
који део није,

зашто је неки људи имају,
зашто је концентрисана.

И као резултат ове неупознатости,

она неколицина која разуме

како моћ функционише
у грађанском васпитању,

која разуме

како предлог закона постаје закон, да,

али и како пријатељство постаје субвенција

или како предрасуда постаје политика,

или како слоган постаје покрет,

људи који разумеју ове ствари

поседују непропорционално велик утицај

и савршено су срећни

да попуне вакуум креиран незнањем

велике већине.

Зато је неопходно да одмах сада

зграбимо ову идеју моћи

и демократизујемо је.

Једна од ствари које су толико узбудљиве

и изазовне код овог момента

је да као резултат несвести о моћи

који је толико прожимајућ,

настаје концентрација

знања, разумевања, утицаја.

Мислим, размислите о овоме:

како пријатељство постаје субвенција?

Без стварања таласа,

када виши државни званичник одлучи

да напусти владу и постане лобиста

за приватне интересе

и претвори његове или њене
односе у капитал

за своје нове господаре.

Како предрасуда постаје политика?

Суптилно, баш као што је

заустављање и претресање, на пример,

временом постало
бирократска игра бројевима.

Како слоган постаје покрет?

Вирално, на начин на који је
конзервативни покрет "Чајанка", на пример,

успео да присвоји заставу
са крилатицом "Не гази ме"

из Америчке револуције,

или како је, на другој страни,

група активиста могла да узме
наслов часописа,

"Окупирајмо Вол Стрит",

и претвори га у глобални мим и покрет.

Ствар је у томе, заправо, да већина људи

не тражи и не жели да види ове реалности.

Толико много незнања,
грађанске неписмености,

је својевољно.

Неки млади људи, на пример,

мисле да је цела ова тема одвратна.

Неће да имају било шта са политиком.

Радије би да буду ван свега тога

и посвете се волонтерском раду.

Постоје неки технолошки оријентисани људи

који верују да је универзални лек

за сваку неравнотежу и злоупотребу моћи

просто већа количина података,

већа транспарентност.

Постоји левичари који мисле да
монопол на моћ

држе корпорације,

и десничари који мисле да
монопол на моћ

држи влада,

свака страна заслепљена је
селективном констернираношћу.

Постоје наивни који верују да се

добре ствари просто дешавају

и циници који верују да се
лоше ствари просто дешавају,

срећници и несрећници

који верују да просто добијају
то што заслужују

а не резултат процеса
на који могу да утичу,

резултат претходног договора,
наслеђене алокације

моћи.

Као резултат овог фатализма који се
увукао у јавни живот,

ми овде, пре свега данас у САД,

имамо депримирајуће низак ниво

знања о грађанском васпитању,
грађанске активности, учешћа,

свести.

Цео тај посао око политике је

ефективно делегиран групи професионалаца,

богатима, људима са
контактима у заједници,

људима који се баве
порукама и истраживањима.

Ми остали треба да се осетимо као аматери,

као наивчине.

Губимо мотивацију да сазнамо више

о томе како процес функционише.

Престајемо да се ангажујемо.

Овај проблем, овај изазов,

је нешто са чиме морамо да се сада суочимо

и верујем да када постоји

овај ниво неангажовања, свесног незнања,

то постаје и узрок и последица

ове концентрације прилика

за богатство и утицај коју сам
пре минут описивао,

значајна грађанска неједнакост.

Зато је управо сада у наше доба важно

да претворимо идеју грађанског васпитања
у учење о моћи.

Ово је можда битније него икада пре

у нашем животу.

Ако људи не науче моћ,

они се неће пробудити.

А ако се не пробуде,

биће изостављени.

Е сад, део уметности практиковања моћи

значи бити будан и имати глас,

али исто тако значи имати арену

у којој имате могућност доношења одлука.

Цео концепт грађанског васпитања се своди
на једноставно питање

тога ко доноси одлуку,

и то морате да одиграте

на неком месту, у арени.

То ме доводи до треће ставке
о којој желим данас да причам,

а то је да не постоји боља арена

данашњег доба за вежбање моћи

од града.

Размислите о граду где живите,

одакле сте.

Размислите о проблему из
свакодневног живота вашег града.

То може бити нешто мало,

попут места где би требало
поставити улично осветљење,

или нешто средње попут

продуживања или скраћивања
радног времена локалних библиотека,

или нешто веће,

попут одлуке да ли би требало
запуштену обалу

претворити у аутопут или шеталиште,

или да ли би све фирме у вашем граду

морале да подигну минималну плату на ниво
просечних животних трошкова.

Размислите о промени коју
желите у свом граду,

потом размислите о томе
како ћете то постићи,

како ћете учинити да се то деси.

Попишите све облике моћи

које утичу на вашу ситуацију:

новац, наравно, људи, да,

идеје, информације, дезинформације,

претња силом, сила норми.

Сви ови облици моћи су у игри.

Сад размислите како бисте активирали

или можда неутралисали
ове разне облике моћи.

Ово нису питања у маниру Игре Престола

која се постављају на нивоу царства.

Ово су питања која се постављају

на сваком месту на планети.

На брзину ћу вам испричати две приче

из недавних наслова.

У Болдеру, Колорадо,

не тако давно, гласачи су одобрили процес

замене приватне компаније
за снабдевање струјом,

буквално компаније за снабдевање струјом,

електричне компаније Ексел,
јавним предузећем

која би се одрекла профита

и тако би било много више
обзира о климатској промени.

Па, Ексел им се супротставио,

и Ексел је покренуо референдум

који би поткопао или поништио

ову муниципализацију.

И тако грађански активисти у Болдеру
који су покренули ову иницијативу

сада буквално морају
да се боре против моћи

да би се борили за моћ.

У Таскалузи, на Универзитету Алабаме,

у студентском насељу има организација

названа, у неку руку претеће, Машина,

и подршку јој пружају претежно
белачка сестринства

и братства универзитетског насеља,

и деценијама Машина је доминирала

изборима за студентско управљачко тело.

Е па сад, недавно је Машина

почела да се уплиће

у градску политику,

и издејствовали су да буде изабран

бивши члан Машине,

млади, пословно оријентисан дипломац

за место у Таскалузином
градском одбору за школу.

Сад, као што рекох,
ово су само два примера

насумично извучена из наслова.

Сваког дана постоји
хиљаде оваквих примера.

Можда одобравате или не одобравате

акције које сам овде описао

у Болдеру или Таскалузи,

али не можете а да се не дивите

свести о моћи коју имају актери
ових догађаја,

њиховој вештини.

Не можете а да не признате

како су савладали

елементарна питања

грађанске моћи -

који је циљ, која стратегија,
која тактика,

какав је терен, ко су нам непријатељи,

ко су нам савезници?

Сад бих да се вратимо

на размишљање о том проблему
или тој прилици

или том изазову у вашем граду,

и ствари коју желите да поправите

или направите у свом граду,

и упитајте се,

да ли сте савладали ова елементарна
питања моћи?

Да ли бисте могли да практично примените

то што знате?

Ово је наш изазов и прилика.

Живимо у добу

где упркос глобализацији

или можда управо захваљујући глобализацији

сво грађанство је као никад више

моћно на локалном нивоу.

Заиста, моћ у наше време се слива

све брже у градове.

Овде у САД, државна власт

је паралисана поделама
по партијској линији.

Грађанска машта и иновација и креативност

извиру сада из локалног екосистема

и пресипају се у свим смеровима,

и ова велика иновација,

овај велики талас

локализма управо стиже,

и видите га у начину на који људи једу

и раде и деле и купују и крећу се

и живе у својој свакодневници,

то није неки драгоцени парохијализам,

није неко повлачење у изолацију, не.

То је идеја у успону.

Локализам нашег доба је моћно умрежен.

И тако, на пример,

размотрите начине на које су се стратегије

адаптирања градова да буду више
пријатељски настројени према бициклистима

тако брзо рашириле од Копенхагена

преко Њујорка, Остина
и Бостона до Сијетла.

Размислите о експериментима
о партиципацији у буџетирању,

где обични грађани имају прилику

да доделе и одлуче

о расподели средстава у градском буџету.

Ти експрименти су се раширили
од Порто Алегра у Бразилу

до овде у Њујорку, до округа у Чикагу.

Мигрантни радници од Рима до Лос Анђелеса

и многих градова између

сада се припремају за штрајкове

да би подсетили људе који живе
у својим градовима

како би изгледао дан без имиграната.

У Кини, широм земље,

чланови Покрета нових грађана

почињу да се активирају и организују

у борби против локалне корупције
и мисапропријације средстава

и изазивају гнев локалних функционера,

али такође привлаче пажњу

антикорупцијских активиста широм света.

У Сијетлу, одакле сам,

ми смо постали део велике
глобалне листе градова

који раде заједно

потпуно заобилазећи власт,

потпуно заобилазећи националну власт,

како би постигли циљеве смањења
емисије штетних гасова

Протокола из Кјота.

Сви ови грађани, уједињени,

формирају мрежу,

велики архипелаг моћи

који нам дозвољава да заобиђемо

покварени систем и монополе контроле.

И наш задатак је да убрзамо овај посао.

Наш задатак је да доведемо
све више и више људи

у овај посао.

Зато је моја организација,
Грађански универзитет,

покренула пројекат

да направи универзални предмет

грађанске моћи.

Предмет почиње овом тријадом

коју сам раније описао - вредности,

системи и вештине.

Волео бих да позовем све вас

да помогнете да се састави овај предмет

са причама и искуствима

и изазовима са којима свако од вас живи
и са којима се суочава

како би колективно створили нешто моћно.

Нарочито желим да вас позовем да пробате

једноставну вежбу састављену

у раним нацртима овог предмета.

Хоћу да напишете наратив,

наратив из будућности вашег града,

и можете ставити датум,
ставите годину дана од сада,

пет година од сада, деценију од сада,

генерацију од сада,

и напишите је као студију случаја
са освртом уназад,

освртом на прошле промене

које сте желели у свом граду,

освртом на циљ који сте гурали,

и са описом начина на које су та промена

и тај циљ заправо постигнути.

Опишите вредности

ваших суграђана које сте активирали

и осећај моралне сврхе
који сте успели да усковитлате.

Набројте све различите начине

на које сте бити у контакту
са системима власти,

трговцима,

социјалним институцијама,
верским институцијама,

медијима.

Попишите све вештине
које сте морали да употребите,

како да преговарате, како да заступате,

како да уоквирите проблеме,

како да маневришете
разноврсношћу у конфликту,

све вештине које су вам омогућиле

да придобијете људе

и савладате отпор.

Када будете писали тај наратив

откриваћете како да читате моћ,

и у процесу, како да пишете моћ.

Стога делите то што пишете,

радите то што пишете,

и потом делите то што радите.

Позивам вас да буквално делите

наративе које креирате

на нашој страни за Грађански универзитет.

Али чак и даље од тога,
она је у разговорима

које водимо данас

широм света у симултаним окупљањима

која се на ову тему одржавају
овог момента широм света,

и о томе да размислимо
како можемо постати

једни другима учитељи и ученици моћи.

Ако то урадимо, онда заједно

можемо учинити да грађанско васпитање
поново постане секси.

Заједно можемо демократизовати демократију

и направити је поново
безбедном за аматере.

Заједно можемо направити
велику мрежу градова

која ће бити најмоћнија
колективна лабораторија

самоуправљања коју је ова планета видела.

Ми имамо моћ да то урадимо.

Хвала вам пуно.

(Аплауз)