Mit o levoj i desnoj strani mozga - Elizabet Voters (Elizabeth Waters)

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/the-left-brain-vs-right-brain-myth-elizabeth-waters

Ljudski mozak vidljivo je podeljen na levu i desnu stranu. Ova struktura nadahnula je jednu od preovlađujućih ideja o mozgu: da leva strana kontroliše logiku, a desna kreativnost. Ipak, ovo je mit koji nije zasnovan na naučnim dokazima. Kako je onda nastala ova ideja, i u čemu leži greška? Elizabet Voters istražuje ovu odavno ukorenjenu zabludu.

Lekcija: Elizabet Voters; animacija: Danijel Grej.

Pogledajte ljudski mozak,

brdoviti pejzaž vidno razdeljen
na levu i desnu stranu.

Ova struktura nadahnula je
jednu od preovlađujućih ideja o mozgu:

da leva strana kontroliše logiku,

a desna kreativnost.

Ipak, ovo je mit koji nije zasnovan
na naučnim dokazima.

Kako je onda došlo do ove
neistinite ideje,

i gde je greška?

Istina je da mozak ima
levu i desnu stranu.

Ovo se najbolje vidi
kod spoljašnjeg sloja, korteksa.

Unutrašnji delovi, poput strijatuma,

hipotalamusa,

talamusa

i moždanog stabla

kao da su sačinjeni iz neprekidnog vlakna,

ali su zapravo organizovani
na levu i desnu stranu.

Leva i desna strana mozga zapravo
kontrolišu različite funkcije tela,

poput kretanja i vida.

Desna strana mozga kontroliše
kretanje leve ruke i noge i obrnuto.

Sistem vida još je složeniji.

Oba oka imaju levo i desno vidno polje.

Oba leva vidna polja šalju se
u desnu stranu mozga

i oba desna vidna polja šalju se
u levu stranu mozga.

Mozak onda koristi obe strane
da stvori potpunu sliku sveta.

Naučnici ne znaju zasigurno
zašto postoji to ukrštanje.

Jedna teorija kaže da je počelo ubrzo
nakon što su životinje razvile

složenije nervne sisteme, jer smo tako
dobili prednost bržih refleksa.

Ako životinja vidi grabljivicu
koja joj prilazi sleva,

najbolje je da beži na desno.

Možemo reći da su vid i kontrola kretanja
dva sistema koja se oslanjaju

na strukturu levo-desno,

ali problemi nastaju kada tu zamisao
proširimo na logiku i kreativnost.

Ova zabluda počela je
sredinom 19. veka

kada su dva neurologa, Broka i Vernike,

ispitivali pacijente koji su imali
probleme u komunikaciji zbog ozleda.

Istraživači su otkrili oštećenja
na levim temporalnim režnjevima,

tako da su navodili da leva strana mozga
kontroliše jezik.

To je ušlo u popularnu maštu.

Pisac Robert Luis Stivenson

zatim je uveo ideju
logičke leve hemisfere

koja se takmiči
sa emotivnom desnom hemisferom

i to predstavio kroz svoje likove,
doktora Džekila i gospodina Hajda.

Ali ova ideja nije istrajala
kada su doktori i naučnici

ispitivali pacijente kojima je
nedostajala jedna hemisfera

ili kojima su dve hemisfere
bile odvojene.

Ovi pacijenti pokazivali su
potpun niz ponašanja,

i logičkih i kreativnih.

Kasnija istraživanja pokazala su da je
jedna strana mozga aktivnija od druge

za neke funkcije.

Jezik je više lokalizovan u levoj strani,

dok je pažnja u desnoj.

Tako jedna strana mozga
možda radi više,

ali ovo više zavisi od sistema nego osobe.

Nema dokaza koji bi sugerisali

da pojedinci imaju dominantnu stranu mozga

ili da podrže ideju podele
na levu i desnu stranu

između logike i kreativnosti.

Neki ljudi mogu biti izrazito
logični ili kreativni,

ali to nema veze sa stranama
njihovog mozga.

Čak i sama ideja logike i kreativnosti,
koje su jedna nasuprot drugoj,

nije baš smislena.

Rešavanje složenih matematičkih problema
zahteva nadahnutu kreativnost

i mnoga sjajna umetnička dela
imaju složene logičke okvire.

Skoro svaki logički i kreativni podvig

nosi u sebi znak jedinstvenog mozga
koji funkcioniše kao celina.