Divan način da učite decu o kompjuterima | Linda Lijukas | TEDxCERN

Kompjutersko kodiranje je novi univerzalni jezik, a njegova sintaksa će da bude ograničena jedino maštom buduće generacije programera. Linda Lijukas pomaže u obrazovanju dece okrenute rešavanju problema, ohrabrujući ih da posmatraju kompjutere, ne kao mehaničke, dosadne i komplikovane stvari, već kao šarenolike, ekspresivne mašine koje su tu da bismo se njima bavili. U ovom govoru, poziva nas da zamislimo svet u kom će buduće Ade Lavlejs odrasti da budu optimistične i odvažne po pitanju tehnologije; i koristiće je da stvore novi svet koji je čaroban, nepredvidljiv i malčice čudan.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Kodiranje je novi univerzalni jezik.

Sedamdesetih je pank muzika
pokretala čitave generacije.

Osamdesetih je to verovatno bio novac.

No za moju generaciju ljudi,

softver je interfejs
naše mašte i našeg sveta.

A to znači da su nam potrebne

radikalno, radikalno
raznovrsnije grupe ljudi

koje bi pravile te proizvode,

koje ne bi gledale na kompjutere kao
mehaničke, usamljene, dosadne i magične,

već kao na stvari koje mogu preoblikovati

i preokrenuti i izvrnuti i tako dalje.

Moje lično putovanje
u svet programiranja i tehnologije

je započelo s nežnih 14 godina.

Tinejdžerski sam se ludo zaljubila
u starijeg muškarca,

a stariji muškarac
koji je u pitanju je slučajno

tadašnji potpredsednik
Sjedinjenih Država, g. Al Gor.

I ja sam uradila ono što bi svaka
tinejdžerka želela da uradi.

Želela sam nekako
da izrazim svu tu ljubav,

pa sam napravila vebsajt za njega; evo ga.

A 2001. nismo imali Tambler,

nismo imali Fejsbuk,
nismo imali Pinterest.

Pa sam morala da naučim kodiranje

kako bih izrazila svu tu čežnju i ljubav.

I tako sam počela s programiranjem.

Počelo je kao način za samoizražavanje.

Baš kao što sam, kad sam bila manja,
koristila voštane boje i lego kocke.

I kao što sam nešto starija koristila
časove gitare i pozorišne predstave.

Ali tu su bili drugi momci
i druge uzbudljive stvari,

poput poezije i pletenja čarapa

i menjanja nepravilnih
glagola na francuskom

i izmišljanja kobajagi svetova

i Bertranda Rasela i njegove filozofije.

I postala sam jedna od onih

koji su osećali da su kompjuteri
dosadni, tehnički i usamljeni.

Evo šta danas mislim.

Malene devojčice ne znaju
da ne bi trebalo da vole kompjutere.

Devojčice su neverovatne.

Zaista su veoma, veoma dobre
u koncentrisanju na stvari

i u preciznosti
i pitaju neverovatna pitanja, kao što su:

"Šta?" i "Zašto?" i "Kako?" i "Šta ako?"

I one ne znaju
da ne bi trebalo da vole kompjutere.

Njihovi roditelji to znaju.

Mi roditelji osećamo

da je nauka o kompjuterima nekakva
ezoterična, čudna naučna disciplina

koja pripada samo tvorcima misterije.

Da je daleka našoj svakodnevici

gotovo kao, recimo, nuklearna fizika.

I delimično su u pravu.

Ima tu mnogo sintakse
i regulisanja i struktuiranja podataka

i algoritama i vežbanja,

protokola i paradigmi u programiranju.

A mi smo kao zajednica
napravili kompjutere sve manjim i manjim.

Sagradili smo slojeve i slojeve
apstrakcije jedne preko drugih

između čoveka i mašine,

do tačke da više
pojma nemamo kako kompjuteri rade

ili kako da razgovaramo s njima.

A mi učimo našu decu
kako ljudsko telo funkcioniše,

učimo ih kako radi
motor sa unutrašnjim sagorevanjem,

čak im govorimo
da ako zaista žele da budu astronauti

mogu to da postanu.

Međutim kad nam dete priđe i pita:

"Pa, kakav je to bablsort algoritam?"

Ili: "Kako kompjuter zna
šta se dešava kad pritisnem "plej",

kako zna koji snimak da prikaže?"

Ili: "Linda, da li je internet mesto?"

Mi odrasli postanemo neobično tihi.

"To je magija", neki bi rekli.

"Suviše je komplikovano", rekli bi drugi.

Pa, nije ni jedno ni drugo.

Niti je magija, niti je komplikovano.

Sve se prosto desilo veoma, veoma brzo.

Naučnici za kompjutere su napravili
ove neverovatne, lepe mašine,

ali su ih napravili
da nam budu veoma, veoma strane,

kao i jezik kojim
razgovaramo s kompjuterima,

te više ne znamo
kako da govorimo s kompjuterima

bez kitnjastih korisničkih interfejsa.

I zato niko nije prepoznao

da kad sam menjala
nepravilne glagole na francuskom,

zapravo sam uvežbavala
svoje veštine prepoznavanja obrazaca.

A kad sam bila uzbuđena zbog pletenja,

zapravo sam pratila
redosled simboličkih komandi

koje su u sebe uključivale petlje.

I da je celoživotno traganje
Bertranda Rasela

za pronalaženjem preciznog jezika
između engleskog i matematike

pronašlo svoj dom u kompjuteru.

Bila sam programer,
ali niko nije znao za to.

Današnja deca tapkaju, lupkaju
i grebu svoj put kroz svet.

Ali, ukoliko im ne damo oruđa
da grade uz pomoć kompjutera,

podizaćemo samo potrošače,
umesto graditelja.

I verujem da,
ako je JavaScript nova lingva franka,

umesto lekcija iz gramatike,
trebalo bi da držimo časove poezije.

Čitav ovaj pohod
me je doveo do ove devojčice.

Ona se zove Rubi, ima šest godina.

Potpuno je neustrašiva,
maštovita i pomalo se pravi važna.

I svaki put kad bih naletela na problem,

pokušavajući sebe
da naučim programiranju, kao:

"Šta je to softverski dizajn
ili šta je sakupljanje smeća?"

Pokušala bih da zamislim kako bi
šestogodišnja devojčica objasnila problem.

Pa sam napisala knjigu o njoj
i ilustrovala sam je,

a ono što me je Rubi naučila zvuči ovako.

Rubi me je naučila
da ne treba da se plašimo

bubica pod krevetom.

I da su i najveći problemi

grupe sićušnih problema
nagomilanih zajedno.

A Rubi me je takođe upoznala
s njenim prijateljima,

šarenolikom stranom kulture interneta.

Ima prijatelje, poput Snežnog Leoparda,

koji je lep, ali ne želi
da se igra s drugom decom.

I ima prijatelje poput zelenih robota koji
su zaista društveni, ali strašno neuredni.

I ima prijatelje, poput pingvina Linuksa

koji je zaista beskrajno efikasan,
ali ga je nekako teško razumeti.

I idealistične lisice i tako dalje.

U Rubinom svetu,
savladavate tehnologiju kroz igru.

I, na primer, kompjuteri
su zaista dobri u ponavljanju,

pa nas Rubi uči petljama ovako.

Rubin omiljeni plesni korak
ide ovako: "Tapši, tapši, lupkaj, lupkaj,

tapši, tapši i skoči."

A učite kontrapetlje,
ponavljajući ovo četiri puta.

A učite uslovne petlje
ponavljajući taj redosled,

pod uslovom da stojite na jednoj nozi.

A učite posledične petlje,
ponavljajući redosled

što posledično izaziva mamin bes.

(Smeh)

Učite veštine razlaganja
rešavajući probleme u dijagramima toka,

i proveravajući šta je pošlo po zlu
u radu Rubinih prijatelja.

Učite da su algoritmi
poprilično poput recepata za mafine.

A iznad svega,
učite da ne postoje gotovi odgovori.

Kada sam smišljala teze za Rubin svet,

zaista sam morala da pitam decu
kako vide svet

i šta žele da pitaju

i organizovala bih
testiranje kroz razigrane sesije.

Imam tri kratke priče za vas
iz ovih razigranih sesija testiranja.

Počela bih pokazivanjem ove četiri slike.

Pokazala bih im sliku automobila,

piljarnice, psa i šolje.

I pitala bih: "Šta od ovoga
mislite da je kompjuter?"

A deca bi bila veoma konzervativna
i rekla bi:

"Ništa od ovog nije kompjuter.

Znam šta je kompjuter:

to je bleštava kutija

ispred koje moji roditelji
provode previše vremena."

No, onda bismo razgovarali

i otkrili bismo
da je automobil zapravo kompjuter,

unutar njega je sistem za navigaciju.

A pas - pas možda nije kompjuter,

ali ima ogrlicu,

a ogrlica može da sadrži kompjuter u sebi.

A piljarnice, u njima se nalazi
mnogo različitih kompjutera,

poput sistema kasa i alarma.

A, deco, znate šta?

U Japanu su WC šolje kompjuteri,

čak postoje hakeri koji ih hakuju.

(Smeh)

Idemo i dalje od toga,

dajem im ove malene nalepnice
sa "on" i "off" dugmetom.

I kažem deci: "Danas imate
ovu čarobnu sposobnost

da sve u ovoj prostoriji
pretvorite u kompjuter."

I opet, deca će reći:

"Zvuči zaista teško,
ne znam pravi odgovor na to."

Međutim, kažem im: "Ne brinite,

ni vaši roditelji ne znaju pravi odgovor.

Tek što su čuli za to nešto

što se zove internetom od stvari.

Ali vi, deco, vi ćete biti ti

koji će zaista da dožive svet
u kom je sve kompjuter."

Vaša mašina za veš, četkica za zube,
čak i vaša flaša mleka.

I da ste poslednja generacija
koja će se sećati kompjutera

kao bleštave kutije.

A onda sam imala devojčicu
koja mi je prišla

i uzela svetlo za bicikl

i rekla: "Kad bi ovo svetlo za bicikl
bilo kompjuter,

menjalo bi boje."

A ja sam rekla: "To je sjajna ideja,
šta bi još moglo da uradi?"

I ona misli i misli

i kaže: "Kad bi ovo svetlo za bicikl
bilo kompjuter,

mogli bismo da idemo
sa ocem na putovanje biciklom

i spavali bismo u šatoru,

a ovo svetlo za bicikl
bi moglo da bude projektor za filmove."

A to je tren kom se radujem,

nije to tren u kom dete ispiše
savršenu postavku za Rubi,

već je to tren u kom dete shvati

da svet definitivno nije još gotov,

da je zaista sjajan način
da učinimo svet potpunijim

stvaranje tehnologije

i da svako od nas
može da bude deo te promene.

Poslednja priča;
takođe smo napravili kompjuter.

bleštavu kutiju, arhaičnu bleštavu kutiju.

I upoznali smo zapovednika CPU
i pomoćnike RAM-a i ROM-a

koji su mu pomagali da pamti.

I kada smo sastavili naš kompjuter,

takođe smo dizajnirali
aplikaciju za njega.

A moja omiljena priča je o ovom dečačiću,

on ima šest godina

i najviše na svetu bi želeo
da bude astronaut

I dečak stavlja ove ogromne slušalice

i potpuno je zaokupljen
ovim malenim papirnim kompjuterom

jer, vidite, on je sagradio sopstvenu

međugalaktičku planetarnu
aplikaciju za navigaciju.

A njegov otac, usamljeni astronaut
u Marsovoj orbiti,

je na drugoj strani prostorije

i dečakova važna misija

je da vrati oca bezbedno na zemlju.

A ova deca će da imaju istinski
drugačije viđenje sveta

i načina na koji ga gradimo
uz pomoć tehnologije.

Naposletku, što pristupačnijim,
inkluzivnijim,

raznovrsnijim učinimo svet tehnologije,

to će šarenolikije
i bolje svet da izgleda.

Jer raskol ne počinje tehnologijom.

Raskol pokreću ljudi koji imaju viziju.

A nauka o kompjuterima,
programiranje i tehnologija,

sami DNK svih ovih stvari je čovečanstvo.

Kompjuteri su, uostalom, nekad bili ljudi

koji su bili veoma, veoma dobri
u proračunavanju stvari.

I dan danas, programeri ne pišu kodove

samo u vidu komandi za mašine.

Pišu ih za druge programere
kako bi ih oni čitali i nadograđivali.

Stoga zamislite na tren sa mnom,

svet u kom priče koje pričamo

o tome kako se prave stvari,
neće samo uključivati

dvadesetogodišnje dečake
iz Silikonske doline,

već i učenice iz Kenije
i bibliotekare iz Norveške.

Zamislite svet
u kom će buduće malene Ade Lavlejs,

koje žive u trajnoj stvarnosti
jedinica i nula,

porasti i biti veoma optimistične
i odvažne po pitanju tehnologije.

Prigrliće moći i šanse

i ograničenja sveta.

Sveta tehnologije
koji je čaroban, nepredvidljiv

i malčice čudan.

Kad sam bila mala,

želela sam da budem pripovedačica.

Volela sam kobajagi svetove

i najviše sam volela

da se budim ujutru u dolini Mumina.

Posle podne bih lutala po Tatunima.

A naveče bih zaspala u Narniji.

A programiranje se ispostavilo
kao savršena profesija za mene.

I dalje sam stvarala svetove.

Umesto pričanjem,
ostvarujem ih kodiranjem.

Programiranje mi daje tu neverovatnu moć

da izgradim moj čitav maleni univerzum

sa sopstvenim zakonima
i paradigmama i običajima.

Stvaranje nečeg iz ničeg,
čistom snagom logike.

A zbog toga sam verovatno pesnikinja.

Hvala vam.

(Aplauz)