Зашто наша тела старе? - Моника Менесини (Monica Menesini)

Погледајте целу лекцију на: http://ed.ted.com/lessons/why-do-our-bodies-age-monica-menesini

Људска тела нису створена да доживе веома дубоку старост; наш капацитет је одређен на око 90 година. Међутим, шта старење стварно значи и како се супротставља напорима организма да остане жив? Моника Менесини детаљно прича о девет физиолошких особина које играју централну улогу у старењу.

Лекцију припремила: Моника Менесини, анимација: Синематик

Године 1997, Францускиња
под именом Жан Калмон

преминула је након 122 година
и 164 дана на овом свету,

што је чини најстаријом познатом
особом у историји.

Њене године су биле толико незамисливе

да је један милионер обећао милион долара
сваком ко би успео да обори њен рекорд.

Међутим, у стварности,
живот до ових година или изнад

је одлика коју ће тек неколико,
можда чак и ниједно људско биће

вероватно достићи.

Људска тела једноставно нису створена
за веома дубоку старост.

Наш капацитет је одређен на око 90 година.

Међутим, шта старење заиста значи

и како се супротставља
напорима организма да остане жив?

Интуитивно знамо шта значи старити.

За неке то значи одрастање,

док за друге то значи постати стар.

Ипак, проналажење строге
научне дефиниције старости је проблем.

Можемо рећи да се старење догађа
када унутрашњи процеси

и интеракција са животном средином,
као што је сунчева светлост,

као и токсини у ваздуху, води
и у нашој исхрани

узрокују промене у структури

и функцији молекула и ћелија у телу.

Ове промене заузрат
покрећу њихово пропадање,

а затим и отказивање целокупног организма.

Слабо разумемо тачне механизме старења.

Ипак, скоро су научници идентификовали
девет физиолошких особина,

које варирају од генетских промена

до измена у регенеративној
способности ћелије

које имају централну улогу.

Као прво, како године пролазе,
наша тела акумулирају генетска оштећења

у облику ДНК лезија.

Оне се природно јављају
при реплицирању ДНК,

али и код ћелија које не врше деобу.

Органеле под именом митохондрије
су посебно подложне овом оштећењу.

Митохондрије производе аденозин-трифосфат

или АТП,

главни извор енергије
за све ћелијске процесе,

а поред тога, митохондрије регулишу
многе различите активности ћелија

и играју важну улогу
у програмираном изумирању ћелије.

Ако функција митохондрија опада,

онда ћелије, а касније и цели органи
такође пропадају.

Зна се да друге промене настају
код изражајних образаца гена,

који су познати и као епигенетске промене

које погађају телесна ткива и ћелије.

Гени који су пригушени
или слабо изражени код новорођенчади

постају упадљиви код старијих људи,

што води ка развоју
дегенеративних болести,

као што је Алцхајмерова болест,
која убрзава старење.

Чак и ако бисмо могли да избегнемо
све ове штетне генетичке промене,

ни сопствене ћелије
нас не би могле спасити.

Остаје чињеница да ћелијска регенерација,

сама животна материја,

пропада док старимо.

ДНК у нашим ћелијама је спакована
унутар хромозома,

од којих сваки има два заштитна подручја
на крајевима, под именом теломере.

Оне се смањују сваки пут
када се ћелија подели.

Када теломере постану прекратке,

ћелије престану да се множе и изумиру,

успоравајући способност тела да се обнови.

Са годинама и ћелије старе,

што је процес који зауставља
ћелијски циклус у ризичним периодима,

рецимо, када се ћелије рака размножавају.

Међутим, реакција је уочљивија
са нашим старењем,

јер зауставља раст ћелија
и смањује њихову способност деобе.

Старење укључује и матичне ћелије
које се налазе у многим ткивима

и које имају особину
да могу да се неограничено деле

како би допуниле број других ћелија.

Како старимо,
број матичних ћелија се смањује

и оне губе свој потенцијал регенерације,

што утиче на обнову ткива
и одржавање изворних функција органа.

Друге промене се тичу способности ћелија
да функционишу на прави начин.

Док старе, престаје њихова способност
да врше контролу квалитета протеина,

што узрокује нагомилавање оштећених
и потенцијално отровних хранљивих материја

и води ка претераној
метаболичкој активности

која може бити фатална по њих.

Међућелијска комуникација
се такође успорава,

што на крају потпуно смањује
функционалну способност тела.

Постоји много ствари о старењу
које још увек не разумемо.

Напослетку, да ли се дужи живот
какав познајемо своди на начин исхране,

вежбање,

медицину

или нешто друго?

Да ли ће будуће технологије,
као што су наноботи за обнављање ћелија

или генетска терапија

вештачки продужити наше године?

И да ли желимо да живимо дуже
него што већ живимо?

Ако кренемо од 122 године
као од инспирације,

не можемо тачно рећи
где би нас радозналост могла одвести.