Šta vaš lekar neće da otkrije

Zar ne biste želeli da znate ukoliko je vaš lekar plaćeni govornik farmaceutske kompanije? Ili ako je njegovo lično mišljenje nesaglasno sa tretmanom koji želite da primite? Trenutno, barem u SAD-u, vaš lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je lekar Lina Ven pitala svoje kolege lekare da to otkriju, reakcija koju je dobila je bila ... uznemirujuća.

Rekli su mi da sam
izdajica sopstvene profesije,

da treba da budem otpuštena,

da mi se oduzme dozvola za rad,

da treba da se vratim u svoju zemlju.

Hakovali su mi imejl.

U forumu za diskusije za lekare,

neko se pohvalio da je
"tviter-bombardovao" moj nalog.

Tada nisam znala
da li je to dobra ili loša stvar,

ali je onda stigao odgovor:

"Šteta što to nije bila prava bomba".

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto

što će isprovocirati taj nivo besa
među drugim lekarima.

Moj san je bio da postanem lekar.

Odrasla sam u Kini,
i moja najranija sećanja su

kako sam bila hitno odvedena u bolnicu

jer sam imala toliko tešku astmu
da sam tamo bila gotovo svake nedelje.

Imala sam jednog lekara, dr Sem,
koja se uvek brinula o meni.

Ona je bila sličnih godina kao moja majka,

imala je divlju, kovrdžavu kosu,

i uvek je nosila te
jarko žute cvetne haljine.

Ona je bila jedan od onih lekara koji,

ukoliko ste pali i slomili ruku,

ona bi vas pitala zašto se ne smejete

jer je u pitanju humor
(humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate?

Vidite, vi biste jecali,

ali bi ona uvek učinila da se osećate
bolje nakon što ste je videli.

Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva

poput kojih bismo želeli
da budemo kad porastemo, zar ne?

Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem.

Kada sam imala osam godina,
preselila sam se sa roditeljima u SAD,

i naša priča je postala
tipično imigrantska.

Moji roditelji su čistili hotelske sobe
i prali sudove i točili gorivo

kako bih ja mogla da sledim svoj san.

Pa, naposletku sam
dovoljno dobro naučila engleski

i moji roditelji su bili toliko srećni

onoga dana kada sam
krenula na medicinski fakultet

i podnela zakletvu lečenja i službe.

Ali tada, jednog dana se sve promenilo.

Majka me je pozvala da mi
kaže da se ne oseća dobro,

da ima taj kašalj koji nikako da prođe,
da joj nedostaje dah i da je umorna.

Pa, znala sam da je moja majka neko
ko se nikada ni na šta ne žali.

Kad mi je ona rekla
kako nešto nije u redu,

znala sam da je nešto
moralo biti zaista loše.

I bilo je:

otkrili smo da je imala
IV fazu raka dojke,

raka koji se do tada proširio
na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila
hrabra i imala je nade.

Prošla je kroz operaciju i zračenje,

i bila je na trećoj turi hemoterapije

kada je izgubila adresar.

Pokušala je da pronađe
broj telefona svog onkologa

na internetu, i pronašla ga je,
ali je pronašla još nešto.

Na nekoliko sajtova su ga navodili

kao visoko plaćenog
govornika farmaceutske firme,

i zapravo je često govorio u interesu

one iste hemoterapije
koju joj je prepisao.

Pozvala me je u panici,

a ja nisam znala u šta da verujem.

Možda je to za nju bila
dobra hemoterapija,

ali, možda i nije.

Ovo ju je uplašilo i navelo da sumnja.

Kada se radi o medicini,

imati poverenje je neophodno,

a kada to poverenje nestane,
sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha.

Kao student medicine, brinula sam se
o tom 19-godišnjaku

koji se biciklom vraćao u studentsku sobu

kada ga je zbacio, udario

i pregazio džip.

Imao je sedam polomljenih rebara,

razmrskane karlične kosti,

i krvario je unutar stomaka i mozga.

Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji

koji su doleteli iz Sijetla,
udaljenog preko 3000km

kako bi zatekli svog sina u komi.

Mislim, želeli biste da saznate
šta se sa njim događa, zar ne?

Oni su tražili da
prisustvuju našim vizitama

tokom kojih smo razgovarali o
njegovom stanju i planu,

što sam smatrala prilično
razumnim zahtevom,

i što bi nam takođe pružilo
mogućnost da im pokažemo

koliko smo se trudili
i koliko nam je bilo stalo.

Međutim, glavni lekar je rekao ne.

Pružio je najraznovrsnije razloge.

Možda će smetati medicinskoj sestri.

Možda će onemogućiti studente
da postavljaju pitanja,

Čak je rekao:

"Šta ako vide greške i tuže nas?"

Ono što sam videla iza svakog izgovora
je bio dubok strah,

i saznala sam kako,
da bismo postali lekari,

moramo da obučemo bele mantile,

podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

U medicini postoji skrivena epidemija.

Naravno, pacijenti se boje
kada dođu da vide lekara.

Zar ne? Zamislite da se probudite
sa tim strašnim bolom u stomaku,

odete u bolnicu,

ležite u tom stranom mestu,
vi ste na bolničkom krevetu,

nosite tu tanku spavaćicu,

stranci dolaze da vas pipkaju i bodu.

Ne znate šta će se dogoditi.

Čak ne znate ni da li ćete dobiti
to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta.

Ali nisu samo pacijenti uplašeni,

i doktori su uplašeni.

Mi se bojimo da će
pacijenti otkriti ko smo

i šta je to medicina.

I šta onda radimo?

Obučemo naše bele mantile
i iza njih se sakrijemo.

Naravno, što se više krijemo,

to više ljudi želi da zna
šta mi to krijemo.

Još više straha tada vrtoglavo raste
u nepoverenje i lošu medicinsku negu.

Mi se ne bojimo samo bolesti,

mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo
ovu razdvojenost

između onoga što je pacijentima
potrebno i šta doktori rade?

Da li možemo da prevaziđemo
ovu bolest straha?

Pa, hajde da vas pitam drugačije:

ukoliko sakrivanje nije odgovor,
šta ukoliko učinimo suprotno?

Šta kada bi lekari postali
potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela
straživačku studiju kako bismo saznali

šta to ljudi žele da znaju
o njihovoj medicinskoj nezi.

Nisam želela da samo
ispitujemo pacijente u bolnici

već svakodnevne ljude.

Tako su moje dve studentkinje medicine,
Suhavi Taker i Lora Džons,

doslovno iznele svoje
istraživanje na ulice.

Otišle su u banke, kafiće,
klubove penzionera,

kineske restorane i železničke stanice.

Šta su ustanovile?

Pa, kada su pitale ljude:

"Šta želite da znate o
svojoj zdravstvenoj zaštiti?"

ljudi su govorili o tome
šta žele da znaju o svojim lekarima,

jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu

kao ličnu interakciju
između njih i njihovih lekara.

Kada smo ljude pitali: "Šta želite da
znate o svojim lekarima?"

davali su tri različita odgovora.

Neki su želeli da znaju da li je
njihov lekar stručan

i ovlašćen da se bavi medicinom.

Neki žele da budu sigurni
da je njiihov lekar nepristrasan

i da odluke donosi
na osnovu indikacija i nauke,

ne na osnovu toga ko ih plaća.

Za nas iznenađujuće,

mnogi ljudi žele da znaju
nešto drugo o svojim lekarima.

Džonatan, 28-godišnji student prava,

kaže da želi da pronađe nekoga

ko nema predrasuda u radu
sa LGBTQ pacijentima

i ko specijalizira
zdravlje ove populacije.

Serena, 32-godišnji računovođa,

kaže da je za nju važno
da njen lekar deli njene vrednosti

kada se radi o reproduktivnom
izboru i pravima žena.

Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare

čak ni ne voli da ide kod lekara

i želi da pronađe nekoga
ko pre svega veruje u prevenciju,

ali ko prihvata alternativne terapije.

Jedan za drugim, naši
ispitanici su nam govorili

da je odnos lekar-pacijent
vrlo intiman,

da bi pokazali lekarima svoja tela

i rekli im svoje najdublje tajne,

oni prvo žele da razumeju
vrednosni sistem svojih lekara.

Samo zato što lekari moraju da
prime svakog pacijenta

ne znači da pacijenti moraju
da idu kod svakog lekara.

Ljudi žele da prvo
saznaju o svojim lekarima

kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to
da sam započela kampanju

"Ko je moj lekar?"

koja poziva na potpunu javnost u medicini.

Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu

na javnom vebsajtu

ne samo informacije o
našem medicinskom školovanju

i specijalizaciji,

već i o našim sukobima interesa.

Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade

o vezama sa farmaceutskim kompanijama,

i govorimo o tome kako smo plaćeni.

Stimulacija je važna.

Ukoliko posetite lekara
zbog bola u leđima,

možda ćete želeti da znate da
je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu,

naspram 25 dolara kada vas uputi
na fizikalnu terapiju,

ili da li je plaćen isti iznos
bez obzira šta preporuči.

Tada, idemo još jedan korak dalje.

Mi dodajemo naše vrednosti kada
se radi o zdravlju žena,

gej populacije, alternavnoj medicini,

zdravstvenoj prevenciji i odlukama
vezanim za kraj života.

Mi se zaklinjemo našim pacijentima da
smo ovde da bi vama služili,

tako da vi imate pravo da znate ko smo.

Mi verujemo da otvorenost
može biti lek protiv straha.

Pa, mislila sam da će neki lekari da
učestvuju a da neki neće,

ali nisam imala predstavu o ogromnoj
negativnoj reakciji koja je usledila.

U toku jedne nedelje od začetka
"Ko je moj lekar?"

Medskejpov javni forum

i nekoliko lekarskih onlajn zajednica

je imalo hiljade postavki na ovu temu.

Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu:

"Posvetio sam 12 godina
svog života robovanju.

Imam kredite i hipoteke,

da bih služio pacijente neophodni su mi
ručkovi farmaceutskih kompanija "

Pa, vremena su možda svima teška,

ali pokušajte da kažete svom pacijentu

koji godišnje zarađuje 35.000 dolara
za četvoročlanu porodicu

da je vama potreban besplatan ručak.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu:

"Za mene je otkrivanje izvora
mojih prihoda narušavanje privatnosti.

Moji pacijenti ne iznose
svoje prihode meni."

Ali izvor prihoda vaših pacijenata
ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku:

"Uskoro ćemo morati da iznesemo
da li više volimo mačke ili pse,

koji model automobila vozimo

i koji toalet papir koristimo."

Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu

neće uticati na zdravlje vaših pacijenata,

ali vaši pogledi na prava žena na izbor,

na preventivnu medicinu i odluke
na kraju života mogu.

I moj omiljeni, od kardiologa
iz Kanzas Sitija:

"Više sr... na koja nas država obavezuje?

dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju."

Pa, evo dve dobre vesti.

Kao prvo, ovo je predviđeno
da bude dobrovoljno a ne obavezno,

i kao drugo, ja sam Amerikanka
i već sam ovde.

(Smeh) (Aplauz)

U roku od mesec dana, moji poslodavci
su primali pozive

u kojima je traženo da me otpuste.

Na moju kućnu adresu koja nije
bila javno dostupna primila sam poštu

sa pretanjama da će kontaktirati
medicinski odbor kako bi me kaznio.

Moji prijatelji i porodica su me
ubeđivali da odustanem od ove kampanje.

Posle pretnje bombom, bila sam gotova.

Ali tada su mi se javili pacijenti.

Preko društvenih mreža, tvit-četa,

do tada sam naučila šta je to,

generisano je 4,3 miliona utisaka,

i hiljade ljudi je pisalo
kako bi me ohrabrili da nastavim.

Pisali su nešto kao:

"Ukoliko lekari rade nešto
čega se toliko stide,

ne treba to da rade."

"Zvaničnici treba da iznesu priloge
koje su dobili za svoje kampanje.

Advokati treba da iznesu
konflikte interesa.

Zašto to ne bi trebali i lekari?"

I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo:

"Pustite nas pacijente da odlučimo

šta je važno kada biramo lekara."

U našem inicijalnom pokušaju,

preko 300 lekara je podnelo
zakletvu potpune otvorenosti.

Kakva luda nova ideja, zar ne?

Ali zapravo, ovo uopšte
nije tako nov koncept.

Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini,

sa šašavim šalama i divljom kosom?

Pa, ona je bila moj lekar,

ali i naša komšinica

koja je živela u zgradi preko puta ulice.

Išla sam u istu školu kao i njena ćerka.

Moji roditelji su joj verovali jer
smo znali ko je ona i za šta se zalagala,

i ona nije imala potrebu
da se od nas krije.

Pre samo jedne generacije,
ovo je bilo pravilo i u SAD.

Znali ste da je vaš porodični lekar
otac dva tinejdžera,

da je prestao da puši pre nekoliko godina,

da kaže da redovno odlazi u crkvu,

ali ga vidite dva puta godišnje:
jednom za Uskrs

i jednom kada mu je tašta u gradu.

Znali ste kakav je,

i on nije imao potrebu da se od vas krije.

Ali zavladala je bolest straha

i pacijenti snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke.

Moja majka se borila sa rakom osam godina.

Bila je osoba koja planira

i puno je razmišljala o tome
kako je želela da živi

i kako je želela da umre.

Ne samo da je potpisala dokumenta
o nezi na kraju života,

napisala je i dokument na 12 strana
o tome kako je dovoljno patila,

kako je došlo vreme da ode.

Jednog dana, kada sam bila
lekar specijalizant,

primila sam poziv kojim mi je saopšteno

da se ona nalazi na
odeljenju intenzivne nege.

Dok sam tamo stigla,
pripremali su da je intubiraju

i priključe na mašinu za veštačko disanje.

"Ali to nije ono što ona hoće," rekla sam
"i mi imamo sva dokumenta."

Lekar sa intenzivne nege
me je pogledao u oči,

pokazao u pravcu moje tada
16-godišnje sestre, i rekao:

"Da li se sećate kada
ste vi bili tih godina?

Kako biste vi voleli da
odrastate bez majke?"

Njen onkolog je takođe
bio tamo i rekao je:

"Ovo je vaša majka.

Da li ćete zaista do kraja života
moći da sebe pogledate u oči

ukoliko za nju ne učinite sve?"

Ja sam moju majku znala tako dobro.

Tako sam dobro razumela
značenje njenih uputstava,

ali ja sam bila lekar.

To je bila daleko najteža odluka
koju sam ikada načinila,

da je pustim da umre u miru,

i nosim u sebi reči tih lekara

svakog dana.

Mi možemo da prevaziđemo prazninu između

onoga što lekari rade i
šta je potrebno pacijentima.

To možemo da postignemo jer smo
to već ranije imali

i znamo da nam otvorenost
daje to poverenje.

Istraživanja su nam pokazala
da otvorenost pomaže i lekarima,

da to što imate
otvoren medicinski izveštaj,

spremnost da se govori
o medicinskim greškama,

povećava poverenje pacijenata,

poboljšava zdravstvene rezultate

i smanjuje zloupotrebe.

Ta otvorenost, to poverenje,

će samo postajati značajniji

kako se krećemo od infektivnog
ka biheviorističkom modelu bolesti.

Bakterijama možda nije mnogo stalo
do poverenja i bliskosti.

Ali da bi se ljudi latili
teških izbora vezanih za stil života,

da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja
poput smanjenja pušenja,

održavanja krvnog pritiska
i kontrolisanja dijabetesa,

pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni
lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru:

"Ovo me je približilo mojim pacijentima.

Vrsta odnosa koji sam razvio -

to je ono zbog čega se bavim medicinom."

Eron Stapl, internista u Denveru:

"Ja govorim mojim pacijentima da sam
sa njima potpuno otvoren.

Ništa od njih ne krijem.

To sam ja. Sada mi recite o sebi.

Mi smo u ovome zajedno."

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu:

"Moje kolege su zapanjene onim što radim.

Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra.

Ja im kažem da nisam hrabra,

to je moj posao."

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju.

Biti potpuno otvoren je strašno.

Osećate se obnaženo,
eksponirano i ranjivo,

ali ta ranjivost, ta poniznost

može biti izuzetno korisna
za praktikovanje medicine.

Kada su lekari spremni
da siđu sa našeg pijedastala,

da skinu bele mantile,

i pokažu pacijentima ko smo,
i šta je to medicina,

tada počinjemo da prevazilazimo
bolest straha.

Tada ustanovljavamo poverenje.

Tada menjamo paradigmu medicine

od tajnovitosti i skrivanja

ka jednoj koja je potpuno
otvorena i angažovana

za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)