Ernesto Siroli (Ernesto Sirolli): Hoćete da pomognete nekome? Ćutite i slušajte!

Kada većina dobronamernih humanitarnih radnika čuje za problem za koji misli da može da nađe rešenje, bace se na posao. To je, po Ernestu Siroliju, naivno. U ovom zabavnom i strastvenom govoru, on smatra da je prvi korak da poslušate ljude kojima želite da pomognete i da se uskladite sa njihovim preduzetničkim duhom. Njegov savet o tome šta funkcioniše će pomoći svakom preduzetniku.

Sve što radim, radim profesionalno -

moj život - je formiralo

sedam godina koje sam
u mladosti proveo radeći u Africi.

Od 1971. do 1977. -

Izgledam mlado, ali nisam - (Smeh) -

Radio sam u Zambiji, Keniji,
Obali Slonovače, Alžiru, Somaliji,

na projektima tehničke saradnje
sa afričkim državama.

Radio sam za italijansku nevladinu organizaciju

i svaki projekat koji smo počeli u Africi

je propao.

Bio sam izbezumljen.

Sa 21 godinom sam mislio da smo mi,
Italijani, dobri ljudi

i da činimo dobro u Africi.

Umesto toga, sve što smo dotakli,
smo i uništili.

Naš prvi projekat, onaj koji me je inspirisao
za moju prvu knjigu,

"Talasi iz Zambezija",

je bio projekat u kom smo mi, Italijani,

odlučili da naučimo zambijski narod
kako da uzgaja hranu.

I tako dođosmo sa italijanskim semenjem
u južnu Zambiju

u jednu veličanstvenu dolinu,

niz reku Zambezi,

i učismo lokalno stanovništvo
kako da gaji italijanski paradajz

i tikvice i...

Naravno, lokalno stanovništvo
nije nimalo zanimalo

da radi tako nešto, tako da smo im platili
da dođu i rade,

i ponekad su čak i dolazili.
(Smeh)

Bili smo začuđeni kako to
da lokalno stanovništvo,

u tako plodnoj dolini
nema nikakvu poljoprivredu.

Ali umesto da ih pitamo kako to da

ne sade ništa, mi smo jednostavno rekli:
"Hvala bogu što smo tu." (Smeh)

"Taman u poslednjem trenutku da bismo spasili
zambijski narod od gladi."

I naravno, sve je u Africi predivno raslo.

Imali smo taj predivni paradajz.
U Italiji, paradajz

može da poraste do ove veličine.
U Zambiji, do ove.

I nismo mogli da verujemo
i govorili smo Zambijcima:

"Pogledajte kako je poljoprivreda jednostavna."

Kad je paradajz postao zreo i crven,

preko noći je negde oko 200 nilskih konja
izašlo iz reke

i sve pojelo.
(Smeh)

I onda smo rekli Zambijcima:
"O, bože, nilski konji!"

I Zambijci su rekli: "Da, zato se mi ovde
ne bavimo poljoprivredom." (Smeh)

"Zašto nam niste rekli?"
- "Nikad nas niste pitali."

Mislio sam da smo samo mi Italijani
zabrljali po Africi,

ali onda sam video šta rade Amerikanci,

šta rade Englezi, šta rade Francuzi

i nakon što sam video šta oni rade,

postao sam prilično ponosan
na naš projekat u Zambiji.

Jer, vidite, mi smo bar nahranili nilske konje.

Trebalo bi da vidite otpatke - (Aplauz) -

Trebalo bi da vidite otpatke koje smo ostavili

bezazlenom afričkom narodu.

Ako hoćete da pročitate knjigu,

pročitajte "Mrtvu pomoć" od Dambize Mojo,

zambijske ekonomistkinje.

Knjiga je izašla 2009.

Mi zapadni donatori
smo dali afričkom kontinentu

dva biliona američkih dolara
u poslednjih 50 godina.

Neću da vam govorim o tome
koliku je štetu naneo taj novac.

Dovoljno je da pročitate njenu knigu.

Pročitajte šta kaže Afrikanka
o šteti koju smo naneli.

Mi zapadnjaci smo imperijalisti,
kolonijalisti, misionari

i postoje samo dva načina
na koja se odnosimo prema narodima:

ili ih patronizujemo ili se prema njima
odnosimo paternalistički.

Obe reči vuku koren iz latinskog "pater",

što znači "otac".

Ali su značenja različita.

Paternalistički se ponašam ako tretiram nekog
ko je iz drugačije kulture

kao da je moje dete. "Mnogo te volim".

Patronizujem ako tretiram sve iz drugačije kulture

kao da su moje sluge.

Zato bele ljude u Africi zovu "bvana", gazda.

Ošamarila me je knjiga

"Malo je lepo", koju je napisao Šumaher,
koji kaže,

najvažnije od svega u ekonomskom razvoju je,
da ako ljudi

ne žele da im pomognete,
treba da ih pustite na miru.

To bi trebalo da bude prvi princip pomoći.

Prvi princip pomoći je poštovanje.

Jutros je gospodin koji je otvorio ovu konferenciju

stavio štap na pod i rekao:

"Možemo li - možete li da zamislite grad

koji nije neokolonijalan?"

Kad sam imao 27 godina, odlučio sam

da samo odgovaram ljudima,

i izmislio sam sistem nazvan
Olakšavanje preduzetništva,

u kome nikad ništa ne počinjete,

nikog ne motivišete,
već postajete sluga

lokalne strasti, sluga lokalnih ljudi

koji sanjaju o tome da postanu bolji ljudi.

Znači šta radite - ućutite.

Nikad ne dolazite ni u jednu sredinu sa idejama

i sednete i slušate lokalne ljude.

Mi ne radimo iz kancelarija.

Nalazimo se u kafiću.
Nalazimo se u pabu.

Nemamo nikakvu infrastrukturu.

I šta radimo - postajemo prijatelji

i saznajemo šta bi te osobe htele da urade.

Najvažnija od svega je strast.

Možete nekome da date ideju.

Ali ako ta osoba to ne želi da uradi,

šta ćete vi uraditi?

Strast koju osoba ima za svoj sopstveni razvoj

je najvažnija od svega.

Strast koju čovek ima
za svoj sopstveni lični razvoj

je najvažnija od svega.

I tada im pomažemo da pronađu znanje,

jer niko na svetu ne može da uspe sam.

Osoba sa idejom možda nema znanja,

ali znanje je dostižno.

Tako sam pre mnogo godina
došao na ovu ideju:

Zašto ne bismo, jednom,
umesto da dođemo u neku zajednicu

i da kažemo ljudima šta da rade,
zašto ne bismo, bar jednom,

poslušali njih?
Ali ne u mesnim sastancima.

Dozvolite mi da vam odam tajnu.

Postoji jedan problem sa mesnim sastancima.

Preduzetnici nikad ne dolaze

i nikad vam neće reći,
na javnom sastanku,

šta žele da rade sa svojim novcem,

kakve su prilike pronašli.

Tako da planiranje ima tu slepu tačku.

Najpametnije ljude u vašoj zajednici
vi čak i ne poznajete,

jer oni ne dolaze na vaše javne sastanke.

Mi radimo jedan na jedan,

a da biste radili jedan na jedan,
morate da stvorite

socijalnu infrastrukturu koja ne postoji.

Morate da izmislite novu profesiju.

Ta profesija je porodični lekar za preduzeća,

porodični lekar za poslovanje,
koji seda uz vas

u vašoj kući, za vašim kuhinjskim stolom,
u kafiću

i pomaže vam da pronađete izvore
da biste pretvorili vašu strast

u vaš način zarade.

Počeo sam to kao pokušaj u Esperanci,
u Zapadnoj Australiji.

Radio sam tada na svom doktoratu,

u pokušaju da se udaljim
od tog patronističkog sranja

u kom mi dolazimo i kažemo vam šta da radite.

I to što sam uradio u Esperanci te prve godine

bilo je jednostavno šetanje po ulicama i u tri dana

sam imao svog prvog klijenta
i pomogao sam tom prvom momku

koji je dimio ribu u garaži, bio je Maor

i pomogao sam mu da proda restoranu u Pertu,

da se organizuje
i tada su ribari došli kod mene i rekli:

"Jesi li ti taj koji je pomogao Maoru?
Možeš li da pomogneš i nama?"

I pomogao sam toj petorici ribara da zajedno rade

i da ne daju svoju predivnu tunjevinu
fabrici za preradu u Albaniju

za 60 centi po kilogramu,
već smo pronašli način

da odvezemo ribu za suši u Japan
za 15 dolara po kilogramu

i onda su poljoprivrednici
došli do mene i rekli:

"Hej, njima si pomogao.
Možeš li da pomogneš i nama?"

U godinu dana sam imao 27 tekućih projekata

i vlada je došla da me vidi i rekla:

"Kako to uspevaš?"

Kako uspevaš - ?" A ja sam rekao:
"Radim nešto vrlo, vrlo, vrlo teško.

Ćutim i slušam njih."
(Smeh)

I tako - (Aplauz) -

I tako je vlada rekla:
"Uradi to opet." (Smeh)

Uradili smo to u 300 zajednica širom sveta.

Pomogli smo da se započne 40.000 preduzeća.

Postoji čitava nova generacija preduzetnika

koji umiru od usamljenosti.

Piter Draker, jedan od najvećih savetnika
za menadžment u istoriji,

umro je u svojoj 96. godini,
pre nekoliko godina.

Piter Draker je bio profesor filozofije

koji se uključio u poslovanje,

i evo šta Piter Draker kaže:

"Planiranje je zapravo nekompatibilno

sa preduzetničkim društvom i ekonomijom."

Planiranje je poljubac smrti
za preduzetništvo.

I tako sada izgrađujete Krajstčerč,

a da ne znate šta najpametniji ljudi
u Krajstčerču

žele da urade sa svojim novcem
i svojom energijom.

Morate da naučite kako da ti ljudi

dođu do vas i pričaju sa vama.

Morate da im ponudite poverljivost,
privatnost,

morate da budete fantastični u pomaganju

i u tom slučaju će doći,
doći će u gomilama.

U zajednici od 10.000 ljudi
imamo 200 klijenata.

Da li možete da zamislite
zajednicu od 400.000 ljudi,

svu tu inteligenciju i strast?

Kojoj prezentaciji ste najviše aplaudirali jutros?

Lokalnim, strastvenim stanovnicima.
Njima ste aplaudirali.

Ono što hoću da kažem je

da je preduzetništvo tamo gde jeste.

Mi se nalazimo na kraju
prve industrijske revolucije -

neobnovljiva fosilna goriva, proizvodnja -

iznenada, imamo sisteme koji nisu održivi.

Motor sa unutrašnjim sagorevanjem nije održiv.

Freon za konzervaciju stvari nije održiv.

To što moramo da tražimo je kako da

hranimo, lečimo, prevozimo, komuniciramo,

za sedam milijardi ljudi na održiv način.

Ne postoji tehnologija koja bi to uradila.

Ko će da izmisli tehnologiju

za zelenu revoluciju?
Univerziteti? Zaboravite!

Vlade? Zaboravite!

Biće to preduzetnici i oni sada rade na tome.

Postoji divna priča koju sam pročitao
u futurističkom časopisu

pre mnogo, mnogo godina.

Bila jednom grupa stručnjaka koja je pozvana

da raspravlja o budućnosti
grada Njujorka 1860. godine.

I tako 1860., skupila se ta grupa ljudi

i razmišljali su o tome šta će se dogoditi

gradu Njujorku u sledećih 100 godina

i zaključak je bio jednoglasan:

Njujork neće da postoji za 100 godina.

Zašto? Jer su oni pogledali grafikone i rekli:

ako stanovništvo nastavi da raste ovom stopom,

za prevoz građana Njujorka

biće potrebno šest miliona konja

i balega koju bi šest miliona konja proizvelo

bi bila nerešiv problem.

Već tada su se davili u balegi.
(Smeh)

Tako su 1860. imali viziju
te prljave tehnologije

kako guši život u Njujorku.

I šta se desilo? Četrdeset godina
kasnije, 1900. godine,

u Sjedinjenim Američkim Državama
je bila 1001

fabrika za proizvodnju automobila - 1001.

Ideja za traženjem nove tehnologije

je potpuno prevagnula

i nastajale su male,
sićušne fabrike u zabitima.

Dirborn, Mičigen.
Henri Ford.

Međutim, postoji tajna uspeha poslovanja
sa preduzetnicima.

Prvo, morate im ponuditi poverljivost.

U protivnom neće doći da razgovaraju sa vama.

Osim toga im morate ponuditi
potpunu, posvećenu,

strasnu uslugu.

I morate im odati tajnu preduzetništva.

I najmanja kompanija i najveća kompanija,

mora da bude sposobna
da savršeno obavi tri stvari:

proizvod koji želite da prodate
mora da bude fantastičan,

morate da imate fantastičan marketing

i morate da imate
strašan finansijski menadžment.

I pogodite šta?

Nikad nećete sresti jednog jedinog čoveka

na svetu koji može da proizvodi,
da prodaje i da se bavi novcem.

Ne postoji.

Takva osoba još nije rođena.

Obavili smo istraživanje i proučili smo

100 svetski poznatih kompanija -

Karnegi, Vestinghaus, Edison, Ford

i nove kompanije, Gugl, Jahu.

Postoji samo jedna stvar
koja je za sve uspešne svetske

kompanije zajednička, samo jedna:

nijednu nije pokrenula jedna osoba.

Sada predajemo preduzetništvo
šesnaestogodišnjacima

u Nortamberlendu, a čas počinjemo

dajući im prve dve stranice
autobiografije Ričarda Brensona,

a zadatak za šesnaestogodišnjake
je da podvuku,

u prve dve stranice autobiografije
Ričarda Brensona,

koliko je puta Ričard upotrebio reč "ja"

i koliko je puta upotrebio reč "mi".

Nijednom reč "ja", a reč "mi" 32 puta.

Nije bio sam kada je počeo.

Niko nije sam pokrenuo kompaniju.
Niko.

Tako možemo da stvorimo zajednicu

u kojoj imamo pomagače koji dolaze
iz malih poslovnih pozadina,

sede u kafiću, u baru
i postaju vaši predani ortaci

koji će učiniti za vas ono što je neko učinio
za ovog gospodina

koji govori o ovom epu,

neko ko će da vas upita:
"Šta ti treba?

Šta možeš da uradiš?

Ok, je l' možeš da prodaš?
Da li znaš sa novcem?"

"Oh ne, ne mogu to da uradim."
- "Je l' hoćeš da ti nađem nekoga?"

Mi aktiviramo zajednice.

Imamo grupe volontera koji podržavaju
Olakšavanje preduzetništva

da bi vam pomogli da pronađete izvore i ljude

i otkrili smo da je čudo

inteligencije lokalnih ljudi takvo

da možete da promenite kulturu i ekonomiju

te zajednice hvatajući strast,

energiju i maštu vaših sopstvenih ljudi.

Hvala. (Aplauz)