Zvezdobran u obliku cveta koji nam može pomoći u otkrivanju planeta sličnih Zemlji

Astronomi veruju da svaka zvezda u galaksiji ima po jednu planetu, i da na petini može postojati život. Nismo nijednu videli - još uvek. Džeremi Kazdin sa svojim timom pokušava da to promeni pomoću dizajniranja i pravljenja jedne neverovatne sprave: „zvezdobrana“ u obliku latica cveta, koji bi pomagao teleskopima da fotografišu planete udaljene 50.000 km. Kako on kaže, to je „najkulja nauka na svetu“.

Univerzum je preplavljen planetama.

Ja želim da u narednoj deceniji

napravimo teleskop koji će moći

da uslika drugu Zemlju
koja orbitira oko svog Sunca

i koji će moći da vidi
da li na toj planeti ima života.

Moje kolege i ja radimo u Nasinoj
laboratoriji za mlazni pogon na Prinstonu,

i trenutno razvijamo tehnologiju

koja će narednih godina upravo to raditi.

Astronomi sada veruju da svaka zvezda

u galaksiji ima po jednu planetu,

i pretpostavljaju da bar jedna petina njih

ima planetu sličnu Zemlji
na kojoj može postojati život,

ali nijednu još nismo videli.

Samo smo ih posredno detektovali.

Ovo je Nasina poznata slika
blede plave tačke.

Uslikao ju je svemirski brod
Vojadžer 1990. godine

kada su ga okrenuli dok je
izlazio iz Sunčevog sistema

kako bi slikao Zemlju
s udaljenosti od 6 milijardi km.

Hoću da isto tako slikamo
planetu sličnu Zemlji

koja se kreće oko svoje zvezde.

Zašto to još nismo uradili?

Zašto je to toliko teško?

Zamislićemo da angažujemo
svemirski teleskop Habl

i da ga okrenemo i izbacimo
iz Marsove orbite.

Videli bismo nešto slično ovome,
kao mutnjikavu sliku Zemlje,

jer je teleskop koji orbitira oko Marsa
prilično mali.

Hajde da se udaljimo deset puta.

Evo nas u orbiti Urana.

Umanjena je, manje detaljna, ređa.

I dalje vidimo mali mesec,

ali hajde da se opet udaljimo deset puta.

Evo nas na ivici Sunčevog sistema,
na Kojperovom pojasu.

Sada uopšte nije retka.

Liči na bledu plavu tačku Karla Sejgana.

Udaljimo se opet deset puta.

Evo nas na Ortovom oblaku,
izvan Sunčevog sistema,

i vidimo kako Sunce ulazi u vidno polje

i smešta tamo gde je planeta.

Još jednom, udaljavamo se deset puta.

Evo nas na Alfi Kentauri,
našoj najbližoj zvezdi,

i planeta se više ne vidi.

Vidimo samo veliku blještavu sliku zvezde

koja je 10.000 puta sjajnija od planete,

koja bi trebalo da se nalazi
u tom crvenom kružiću.

To želimo da vidimo.
Zato je toliko teško.

Svetlost zvezde se difraktuje.

Rasipa se u teleskopu

i stvara upravo tu blještavu sliku
koja spira planetu.

Da bismo videli planetu, moramo
uraditi nešto po pitanju svetlosti.

Moramo je ukloniti.

Puno mojih kolega radi na
sjajnoj tehnologiji koja bi to postigla,

ali ću vam sada pričati o onoj
koju smatram najviše kul,

i koja će nam najverovatnije
u narednoj deceniji

prikazati planetu srodnu Zemlji.

Rešenje je prvi predložio
Lajman Spicer,

otac svemirskog teleskopa, 1962. godine,
inspirisan jednim pomračenjem.

Svi ste ovo videli.

To je pomračenje Sunca.

Mesec se postavio ispred Sunca

i blokira veliki deo svetlosti,

tako da se oko njega vidi
pomračena korona.

Isto bi se desilo kada bih podigao palac

i blokirao reflektor koji mi bije u oči,

te bih video vas u zadnjim redovima.

Šta se, dakle, desi?

Mesec baca senku na Zemlju.

Kada stavimo teleskop ili kameru
pod tu senku i pogledamo u Sunce

svetlost nestaje i možemo da vidimo
lep zamračen oblik u koroni.

Spicer je predložio da isto
uradimo i u svemiru.

Da napravimo veliki štit,
pošaljemo ga u svemir,

postavimo ga ispred zvezde,
blokiramo svetlost,

pošaljemo svemirski teleskop
u stvorenu senku, i eto ga!

Možemo da vidimo planete.

To bi izgledalo otprilike ovako.

Eto tog platna, ali nema planeta

jer nažalost ne radi dobro,

zbog toga što svetlosni talasi
difraktuju oko tog platna,

isto kao u teleskopu.

Kao kada se voda u potoku
preliva preko kamena.

Ta svetlost samo uništi senku.

Senka je loša i ne možemo
da vidimo planete od nje.

Ali, Spicer je znao
rešenje tog problema.

Ako se ivice iseku, ublaže,

difrakcija se može kontrolisati

i onda možemo da vidimo planetu.

Već oko 10 godina radimo

na pravom rešenju za postizanje toga.

I ono izgleda otprilike ovako.

Zovemo ga cvetni zvezdobran.

Ako ivice latica podesimo kako treba,

ako kontrolišemo njihov oblik,

onda kontrolišemo i difrakciju,

i dobijamo odličnu senku.

Oko 10 milijardi puta je tamnija
od prethodne,

i planete se odjednom pojavljuju.

Taj branik, naravno,
mora biti veći od mog palca.

Zvezdobran je otprilike

veličine pola stadiona za američki fudbal

i mora da se udalji oko 50.000 km
od teleskopa,

da stoji u njegovoj senci
kako bi se planete lepo videle.

Ovo možda zvuči nedostižno,

ali genijalni inženjeri, moje kolege
u Laboratoriji za mlazni pogon,

smislile su spravu fantastičnog dizajna

i ona izgleda ovako.

Umotana je oko točka.

Prvo se otisne od teleskopa.

Latice se odmotaju, otvore,

teleskop se okreće.

Sprava se onda okrene i udalji

50.000 km od teleskopa.

Kada se namesti ispred zvezde -
ovako - bacaće divnu senku.

I eto ga! Vidimo kako
planete orbitiraju oko zvezde.

(Aplauz)

Hvala.

Ovo nije naučna fantastika.

Na ovome smo radili
u poslednjih 5-6 godina.

Prošlog leta smo sproveli veoma kul test

u kompaniji Nortrop Gruman,
u Kaliforniji.

To su četiri latice

umanjenog zvezdobrana.

Otprilike je upola manji od prethodnog.

Vidite kako se latice odmotavaju.

Napravili su ih naši studenti

na letnjoj praksi u Laboratoriji.

Sad ćete videti kako radi.

Latice moraju da dođu na svoje mesto.

Baza latica svaki put
mora da dođe na svoje mesto,

u milimetar.

Test smo radili 16 puta

i svaki put su se postavile
baš na svoje mesto,

do u desetinu milimetra.

To mora biti vrlo precizno,

i ako to uspemo,
ako napravimo tu spravu,

ako je pošaljemo u svemir,

možemo videti nešto poput ovoga.

Ovo je slika jedne od naših
najbližih zvezda,

slikao ju je svemirski teleskop Habl.

Ako sličan teleskop, samo malo veći,

pošaljemo u svemir,
oko njega ostavimo štit,

onda možemo videti ovako nešto -

to je porodični portret
sunčevog sistema - ali ne našeg.

Nadamo se da će to biti tuđi sistem,

viđen kroz štit,
kroz takav zvezdobran.

Vide se Jupiter,
Saturn, Uran, Neptun,

a tamo u centru,
odmah pored ostatka svetlosti,

to je ona bleda plava tačka.

To je Zemlja.

Hoćemo da vidimo ima li vode,
kiseonika, ozona -

stvari koje bi nam rekle
postoji li život.

Mislim da je to nauka
koja je najviše kul.

Ja sam počeo
da se bavim ovim poslom

zato što smatram
da će to promeniti svet.

To će promeniti sve -
kad sve to vidimo.

Hvala.

(Aplauz)