Podaci iza holivudskog seksizma

Gde su sve te žene i devojke na filmu? Društvena naučnica Stejsi Smit analizira kako su žene u medijima nezastupljene i loše portretisane - kao i potencijalno razorne efekte koje to portretisanje može da ima na gledaoce. Deli sa nama čvrste podatke iza rodnih predrasuda u Holivudu, gde su muškarci na ekranu brojniji od žena u odnosu tri prema jedan (a u slučaju radnika iza kamere je daleko gore).

Danas želim da vam govorim
o gorućem društvenom pitanju.

Ne, ne radi se o nuklearnom oružju,

ne radi se o imigraciji

i ne radi se o malariji.

Ovde sam da bih vam govorila o filmovima.

Sad, skroz ozbiljno,
filmovi su zapravo veoma važni.

Film može da nas ludo zabavi

i takođe putem pripovedanja
možemo da se transportujemo.

Pripovedanje je veoma važno.

Priče nam saopštavaju društvene vrednosti,

nude nam pouke

i dele i čuvaju našu istoriju.

Priče su izuzetne.

Međutim, priče ne pružaju svima

istu mogućnost da se pojave u njima,

naročito ne priče

žanrovski oblikovane
u vidu američkog filma.

U filmu, što je naročito zanimljivo,

žene su i dalje izbrisane
i marginalizovane

u mnogim našim pričama.

A ovo sam saznala prvi put
pre oko deset godina

kada sam uradila moju prvu studiju
o ulozi rodova u filmovima sa G oznakom.

Od tada smo sproveli
preko 30 istraživanja.

Moja ekipa je umorna.

I ja sam posvetila moj život

kao istraživačica i aktivistkinja

da bih se borila
protiv krize inkluzivnosti

u Holivudu.

Pa bih danas želela
da vam govorim o toj krizi.

Želim da govorim
o rodnoj nejednakosti na filmu.

Želim da vam govorim o tome kako opstaje,

a potom ću da vam kažem
kako ćemo to da ispravimo.

Međutim, jedno upozorenje
pre nego što počnem:

moji podaci su zaista depresivni.

Stoga, želim unapred da se izvinim

jer ću vas sve veoma oneraspoložiti.

Ali ću na kraju da podignem loptu

i da predstavim svetlu stranu,

kako bismo ispravili nered u kome smo

već dugo, dugo vremena.

Započnimo ozbiljnošću situacije.

Svake godine moja istraživačka ekipa
pregleda 100 filmova s najvišom zaradom

u Sjedinjenim Državama.

Mi posmatramo svakog lika
koji govori ili je imenovan na ekranu.

Sad, kako bi bio uvršćen
u moje istraživanje,

sve što lik treba da uradi
je da kaže jednu reč.

Ovo je veoma nizak standard.

(Smeh)

Do sad smo pogledali 800 filmova,

od 2007 do 2015,

razvrstavajući svakog govornog lika
na ekranu prema rodu, rasi, narodnosti,

LGBT i likovi sa invaliditetom.

Pogledajmo neke
veoma problematične trendove.

Prvo: žene su i dalje
vidno odsutne na filmskom platnu.

Kroz 800 filmova
i 35.205 likova koji govore,

manje od trećine svih uloga
pripadaju devojkama i ženama.

Manje od trećine!

Nije bilo promene od 2007. do 2015,

a ako uporedite naše rezultate

sa malim uzorkom filmova od 1946. do 1955,

nije bilo promene više od pola veka.

Više od polovine veka!

Međutim, mi činimo polovinu populacije.

Sad, ako posmatramo
ove podatke prema ukrštanju,

a to je bio današnji fokus,

slika postaje još problematičnija.

Kroz 100 najvećih filmova
samo iz prošle godine,

48 nije sadržalo jednog crnog
ili afričko-američkog lika koji govori,

baš nijednog.

70 filmova je bilo lišeno azijskog
ili azijsko-američkog lika koji govori,

a da je to devojka ili žena.

Nijedna.

84 filma nisu uključivala
ženskog lika sa invaliditetom.

A 93 su bila lišena lezbejki, biseksualaca
ili transrodnih ženskih likova koji govore.

Ovde se ne radi o manjoj zastupljenosti.

Ovo je brisanje,

a ja to nazivam epidemijom nevidljivosti.

Sad, kad se pomerimo
sa onog što preovlađuje na glavne likove,

priča je i dalje problematična.

Od 100 filmova prošle godine,

svega 32 su sadržala ženu u glavnoj ulozi
ili sporednoj ulozi koja pokreće radnju.

Svega tri od stotinu filmova

su sadržala pripadnicu manjina
koja pokreće prču

i samo jednu ženu

koja je imala 45 ili više godina
u vreme prikazivanja u bioskopu.

Sad, pogledajmo portretisanja.

Uz brojeve koje ste upravo videli,

žene su daleko češće
seksualizovane na filmu

od svojih kolega muškaraca.

Zapravo, otprilike tri puta češće

ih prikazuju u izazovnoj oskudnoj odeći,

delimično gole

i daleko češće su mršave.

Sad, ponekad u crtaćima,
žene su toliko mršave

da im obim struka otprilike
odgovara obimu nadlaktice.

(Smeh)

Volimo da kažemo da ove deve
nemaju prostora za utrobu,

niti bilo koji unutrašnji organ.

(Smeh)

Sad, šalu na stranu,

teorije nagoveštavaju,
istraživanja potvrđuju

izloženost mršavim idealima
i sadržaju koji objektifikuje

može da dovede do nezadovoljstva telom,
internalizacije ideala mršavosti

i doživljaja sebe kao objekta,
kod nekih gledateljki.

Očigledno, ono što gledamo na ekranu

i ono što vidimo u svetu

se ne poklapa.

Ne poklapa se!

Zapravo, kad bismo živeli
na filmskom platnu,

borili bismo se sa populacionom krizom.

Dakle, čim sam prepoznala ove obrasce,

želela sam da znam zašto

i ispostavilo se da postoje
dva pokretača nejednakosti na filmu:

rod tvoraca sadržaja
i pogrešan doživljaj publike.

Razložimo ih na brzinu.

Ako želite da promenite neki obrazac
o kom sam upravo govorila,

sve što je potrebno
je da zaposlite rediteljke.

Ispostavlja se da rediteljke

povezuju sa, u smislu kratkih filmova
i nezavisnih filmova,

više devojaka i žena na ekranu,

više priča u čijem su središtu žene,

više priča na filmu sa ženama
koje imaju 40 i više godina,

mislim da je to dobra vest za ovu pubiku.

Više manjina -

(Smeh)

Žao mi je.

(Smeh)

Žalim, ali mi nije žao.

Više manjinskih likova
u smislu rase i narodnosti,

i što je najvažnije,

više žena koje rade iza kamere

na ključnim produkcijskim ulogama.

Lak odgovor na probleme
o kojima smo upravo govorili.

Da li je?

Zapravo nije.

800 filmova, 2007-2015,

886 reditelja.

Svega 4,1 procenat su žene.

Svega tri su afričko-amerikanke
ili crnkinje,

a samo jedna je Azijka.

Pa, zašto je toliko teško

da imamo rediteljke,

ako su one deo rešenja?

Pa, da bih odgovorila na ovo pitanje,

sproveli smo istraživanje.

Intervjuisali smo desetine
insajdera iz industrije

i pitali smo ih o rediteljima.

Ispostavilo se da i muškarci
i žene rukovodioci,

kada razmišljaju o reditelju,

zamišljaju muškarca.

Doživljavaju osobine predvodništva

kao po prirodi muške.

Pa, kad zapošljavaju reditelja

da rukovodi ekipom, vodi brod,

bude vizionar ili general Paton,

sve o čemu smo slušali -

njihove misli i zamisli izvlače muškarca.

Viđenje reditelja ili vođe

se ne podudara sa viđenjem žene.

Ove uloge se ne podudaraju,

a to se poklapa sa mnogo istraživanja
iz oblasti psihologije.

Drugi faktor koji doprinosi
nejednakosti na platnu

je pogrešno viđenje publike.

Ne moram to da govorim ovoj publici:

50 procenata ljudi
koji odlaze na blagajne i kupuju ulaznice

u ovoj zemlji su devojke i žene.

Je li tako?

Ali nas ne doživljavaju kao održivu
ili finansijski unosnu ciljnu publiku.

Štaviše, postoje neke zablude

o tome da li žena može da otvori film.

Otvoriti film znači
da ako smestite ženu u središte,

film neće povratiti uloženi novac

kao onda kada smestite muškarca
u središte priče.

Ova zabluda je zapravo skupa.

Je li tako?

Naročito u svetlu uspeha franšiza,

poput "Igara gladi",

"Savršenog koraka"

ili onog malog nezavisnog filma
"Ratovi zvezda: Buđenje sile".

Naše sopstvene ekonomske analize
pokazuju da rod glavnog lika

ne igra ulogu u ekonomskom uspehu
u Sjedinjenim Državama.

Međutim, šta igra?

Sami troškovi produkcije

ili u vezi s tim koliko je široko
film distribuiran u ovoj državi.

Nije u pitanju rod glavnog lika.

Pa bi u ovom momentu svi trebalo
da budemo prilično depresivni.

Bez promene u 50 godina,

nekolicina rediteljki
koje rade iza kamere,

a industrija zabave
nam ne veruje kao publici.

Pa, rekla sam vam da ima i svetla strana,

i ima je.

Zapravo postoje jednostavna
i opipljiva rešenja

da se ovaj problem popravi

koja uključuju tvorce sadržaja,

direktore i potrošače,

poput pojedinaca u ovoj prostoriji.

Razgovarajmo o nekoliko rešenja.

Prvo nazivam "samo dodajte pet".

Da li znate da ako bismo pogledali
100 najvećih filmova sledeće godine

i prosto dodali pet ženskih likova
koji govore na ekranu

u svaki od ovih filmova,

to bi stvorilo novu normu.

Ako bismo ovo uradili
tri uzastopne godine,

dostigli bismo rodnu jednakost

prvi put u preko vek i po.

Sad, ovaj pristup ima prednosti
iz raznih razloga.

Prvi? Ne uzima poslove muškim glumcima.

Ne daj bože.

(Smeh)

Drugi, zapravo je isplativ.
Ne košta toliko mnogo.

Treći, gradi se platforma za talente.

I četvrti, očovečuje proces produkcije.

Zašto? Jer se stara
da žene budu na mestu snimanja.

Drugo rešenje je za talente sa spiska A.

Oni sa spiska A, kao što svi znamo,
mogu da imaju zahteve u ugovorima,

naročito oni koji rade
na najvećim holivudskim filmovima.

Šta kad bi ti sa spiska A

prosto dodali klauzulu o jednakosti
ili inkluziju kao dopunsku klauzulu

u svoje ugovore?

Sad, šta to znači?

Pa, verovatno ne znate,

ali tipični dugometražni film

sadrži oko 40 do 45 likova koji govore.

Rekla bih da je svega
osam do deset tih likova

bitno za priču.

Osim možda kod "Osvetnika". Je li tako?

Nekoliko više u "Osvetnicima".

Ostalih 30 i više uloga,

ne postoji razloga zašto te manje uloge

se ne bi poklapale
ili odražavale demografiju

mesta na kom se radnja odvija.

Dopunska klauzula o jednakosti
u ugovoru onih sa spiska A

može da zahteva da te uloge

odražavaju svet u kom zapravo živimo.

Sad, ne postoji razlog zašto mreža,

studio ili produkcijska firma

ne bi usvojili isti ugovorni jezik

u svoje procese pregovaranja.

Treće rešenje:

ono je za industriju zabave,

naročito za Holivud,

da se usvoji Runijev zakon

kada se radi
o praksi zapošljavanja reditelja.

Sad, u NFL-u, Runijev zakon zahteva

da ako ekipa želi da unajmi trenera
koji je van organizacije,

moraju da intervjuišu
manjinskog kandidata.

Isti princip je primenjiv
na holivudske filmove.

Kako?

Pa, u slučaju najvećih filmova,

direktori i agenti mogu da se postaraju

da žene i obojeni ljudi
nisu samo na spisku za razmatranje,

već da ih zapravo intervjuišu za posao.

Sad, neko bi rekao:

zašto je ovo važno?

Zato što izlaže ili upoznaje
direktore sa ženskim rediteljima

koje su inače žrtve
isključivih praksi zapošljavanja.

Četvrto rešenje

se tiče potrošača, poput mene i vas.

Ako želimo da gledamo više filmova
od strane, za i o ženama,

moramo da ih podržimo.

To možda znači odlazak
u lanac nezavisnih bioskopa

umesto u multipleks.

Ili može da znači
malo duže pretraživanje na internetu

kako bi se našli filmovi
ženskih reditelja.

Ili može da bude ispisivanje čeka
i finansiranje filma,

naročito ako je u pitanju rediteljka
iz manjinske sredine.

Je li tako?

Moramo da pišemo, pozivamo
i šaljemo imejle firmama

koje prave i distribuiraju filmove

i moramo da objavljujemo
na nalozima na društvenim mrežama

kada želimo da vidimo
inkluzivnu zastupljenost,

žene na ekranu

i, najvažnije od svega, žene iza kamere.

Moramo se postarati da se naši glasovi
čuju, a da naši dolari vrede.

Sad, zapravo imamo mogućnost
da ovim promenimo svet.

SAD i njen sadržaj,

naročito filmovi,

zarobili su maštu publike širom sveta.

Širom sveta.

To znači da filmska industrija
ima pristup bez premca

da bude u stanju
da širi priče o jednakosti

širom sveta.

Zamislite šta bi se desilo

kad bi filmska industrija
izjednačila svoje vrednosti

sa onim što prikazuje na ekranu.

Mogli bi da gaje inkluziju

i prihvatanje za devojke i žene,

obojene ljude,

LGBT zajednicu,

pojedince sa invaliditetom

i mnoge druge širom sveta.

Jedino što filmska industrija
mora da uradi je da oslobodi tajno oružje,

a to je pripovedanje.

Sad, na početku ovog govora,

rekla sam da filmovi -

da nas zapravo mogu da transportuju,

ali bih volela da tvrdim
da filmovi mogu da nas transformišu.

Niko od nas u ovoj prostoriji

nije odrastao ili iskusio
pripovedni pejzaž

u kom su potpuno razvijeni ženski likovi,

niko od nas

jer se cifre nisu promenile.

Šta bi se desilo
kad bi sledeća generacija publike

odrasla sa potpuno različitom
stvarnošću na ekranu?

Šta bi se desilo?

Pa, ovde sam da vam danas kažem

da ne samo da je moguće
promeniti ono što vidimo na ekranu,

već sam nestrpljiva da se to desi.

Zato složimo se
da već danas nešto preduzmemo

da iskorenimo epidemiju nevidljivosti.

I složimo se da danas nešto preduzmemo

da se dogovorimo da publika u SAD-u
i globalni gledaoci

zahtevaju i zaslužuju više.

I složimo se danas

da sledeća generacija gledalaca i publike

zaslužuje da vidi priče

koje nikad nismo mogli da vidimo.

Havala vam.

(Aplauz)