Ulična umetnost sa porukom nade i mira

Rođen u Francuskoj od roditelja iz Tunisa, eL Seed uživa u žongliranju višestrukim kulturama, jezicima i identitetama. To ne izostaje ni u njegovom umetničkom radu, koji prikazuje arapsku poeziju u stilu inspirisanim uličnom umetnošću i grafitima. U ovom mirnom ali strastvenom govoru, umetnik i član TED Fellows programa opisuje svoju glavnu ambiciju: da stvori tako lepu umetnost da joj nije potreban prevod.

2012. godine,
kada sam oslikao minaret džamije Džara

u mom rodnom Gabesu, na jugu Tunisa,

nisam ni pomislio
da će grafiti doneti toliko pažnje gradu.

U početku,
samo sam tražio zid u mom rodnom gradu,

i desilo se da je minaret izgrađen
1994. godine.

I tokom 18 godina,
tih 57 metara betona ostalo je sivo.

Kada sam sreo imama prvi put
i kazao mu šta hoću da uradim,

rekao je:
"Hvala Bogu da si konačno došao",

i rekao mi je da je godinama čekao

nekoga da nešto uradi na njoj.

Najzanimljivija stvar u vezi
sa ovim imamom je da me ništa nije pitao -

nije tražio skicu,
niti je pitao šta ću da napišem.

Stvarajući svako delo, pišem poruke

svojim stilom kaligrafita -
mešavina kaligrafije i grafita.

Koristim citate ili poeziju.

Za minaret sam smatrao
da bi najvažnija poruka

koju treba staviti na džamiju
bila iz Kurana,

i tako sam odabrao ove stihove:

„O čovečanstvo,
stvorili smo te od muškarca i žene,

i napravili ljude i plemena,
tako da možete da poznajete jedni druge.”

Bio je to univerzalni poziv na mir,
toleranciju i prihvatanje

od strane koju u medijima
obično ne prikazujemo na dobar način.

Bio sam zapanjen kada sam video

kako je lokalna zajednica
reagovala na sliku,

i kako su bili ponosni
videvši da minaret dobija toliko pažnje

od međunarodne štampe širom sveta.

Za imama, to nije bila samo slika;

bilo je nešto dublje od toga.

Nadao se da će ovaj minaret
postati spomenik grada

i privući ljude
u ovo zaboravljeno mesto u Tunisu.

Univerzalnost poruke,

politički kontekst u Tunisu u to vreme,

i činjenica da sam napisao stihove Kurana
u stilu grafita

nisu bili bez značaja.

To je iznova ujedinilo zajednicu.

Spajanje ljudi, budućih generacija,

kroz arapsku kaligrafiju

je ono što ja radim.

Pisanje poruka je suština mog rada.

Smešno je da čak i ljudi
koji govore arapski jezik

moraju zaista mnogo da se fokusiraju
da bi dešifrovali ono što pišem.

Ne morate da znate značenje
da biste osetili delo.

Mislim da arapsko pismo dotakne dušu
pre nego što stigne do očiju.

U njemu postoji lepota
koju ne treba prevoditi.

Arapsko pismo se obraća svakome, verujem;

vama, vama, vama, svakome,

i onda kada shvatite značenje,

osećate se povezano sa njime.

Uvek se postaram da napišem poruke

koje su relevantne za mesto gde slikam,

ali poruke koje imaju
univerzalnu dimenziju,

tako da se svako u svetu
može povezati sa njom.

Rođen sam i odrastao
u Francuskoj, u Parizu,

i počeo da učim da pišem i čitam arapski
kada sam imao 18 godina.

Danas pišem poruke samo na arapskom.

Jedan od razloga
zbog čega mi je ovo tako važno

je zbog svih reakcija
koje sam doživeo širom sveta.

U Rio de Žaneiru,
preveo sam portugalsku pesmu

od autora Gabriela Toresa Barbose,

koji je odao počast
siromašnim ljudima iz favele,

i zatim sam je naslikao na krovu.

Lokalnu zajednicu je zaista zaintrigiralo
ono što sam radio,

ali čim sam im objasnio značenje
te kaligrafije,

zahvalili su mi se,
kao da su se osetili povezano sa delom.

U Južnoj Africi, u Kejptaunu,

lokalna zajednica Filipi

ponudila mi je samo zabačeni betonski zid.

To je bila škola, i na njoj sam napisao

citat Nelsona Mandele,

koji kaže: „[Govori arapski]”,

što znači:
„Deluje nemoguće sve dok se ne uradi.”

Onda mi je prišao neki tip i rekao:
„Čoveče, zašto ne pišeš na engleskom?”

a ja sam mu odgovorio:

„Smatrao bih tvoje interesovanje
legitimnim

da si me pitao
zašto ne pišem na zulu jeziku.”

Jednom je u Parizu bio neki događaj

i neko je dao svoj zid da se oslika.

I kada je video da slikam na arapskom,

pobesneo je - u stvari, histerisao je,
tražio je da se zid obriše.

Bio sam ljut i razočaran.

Nedelju dana kasnije, organizator događaja
je zatražio da se vratim,

i rekao mi je da postoji zid
baš ispred kuće tog tipa.

I, taj tip -

(Smeh)

bio je primoran da ga gleda svakog dana.

Prvo sam hteo
da napišem: „[Govori arapski]”,

što znači „Evo ti za inat”, ali -

(Smeh)

odlučio sam da postupim pametnije
i napisao: „[Govori arapski]”,

što znači: „Otvori svoje srce.”

Zaista sam ponosan na svoju kulturu,

i pokušavam da budem njen ambasador
kroz moja umetnička dela.

I nadam se da mogu da razbijem stereotipe
koji su svima nama poznati,

lepotom arapskog pisma.

Danas više ne pišem prevod poruke na zidu.

Ne želim da se pokvari
poezija kaligrafije,

jer to je umetnost
i možete je ceniti ne znajući značenje,

kao što možete uživati u bilo kojoj muzici
iz drugih zemalja.

Neki ljudi vide to kao odbijanje
ili kao zatvorena vrata,

ali za mene je to više poziv -

mom jeziku, mojoj kulturi
i mojoj umetnosti.

Hvala vam.

(Aplauz)