Treba li omogućiti patentiranje ljudskih gena?

Da li treba omogućiti patentiranje ljudskih gena? Godine 2005, kad je Tanja Simončeli prvi put razmatrala ovo pitanje, zakon o patentima u SAD-u rekao je da treba. To je značilo da nosioci patenta imaju pravo da spreče svakog da sekvencira, testira ili čak izučava patentirane gene. Pošto ih je mučilo to što je ovaj zakon štetio pacijentima i sprečavao otkrića u biomedicini, Simončeli i njene kolege iz Američkog udruženja za građanske slobode su ga osporili. U ovom upečatljivom govoru, poslušajte priču o tome kako su pokrenuli slučaj za koji su im svi rekli da će izgubiti, sve do Vrhovnog suda.

Bilo je to jednog popodneva u jesen 2005.

Radila sam u Američkom udruženju
za građanske slobode kao naučni savetnik.

Stvarno sam mnogo volela svoj posao,

ali bio je to jedan od onih dana

kada sam bila pomalo obeshrabrena.

Otišla sam niz hodnik
do kancelarije mog kolege Krisa Hansena.

Kris je radio u Udruženju
duže od 30 godina,

pa je izuzetno dobro poznavao
funkcionisanje organizacije.

Objasnila sam Krisu da sam malo zapela.

Istraživala sam nekoliko problema

u kojima se prepliću nauka
i slobode građana - super zanimljivo.

Ipak, želela sam da se Udruženje
mnogo ozbiljnije posveti ovim pitanjima,

na način koji bi stvarno ostavio traga.

Kris je odmah prešao na stvar i rekao je:

„Od svih problema koje si istraživala,
kojih pet izdvajaš?“

„Pa, tu je genetska diskriminacija,

reproduktivne tehnologije,

čuvanje biološkog materijala...

Tu je i to stvarno strava pitanje,

funkcionalna MR
i njeno korišćenje za otkrivanje laži

i, naravno, tu su patenti nad genima.“

„Patenti nad genima?“

„Da, znaš, patenti nad ljudskim genima.“

„Ne!

Hoćeš da kažeš da Vlada SAD-a

izdaje patente nad delovima ljudskog tela?

Nemoguće.“

Vratila sam se u svoju kancelariju
i poslala Krisu tri članka.

Dvadeset minuta kasnije,
uleteo je u moju kancelariju.

„Gospode! U pravu si!
Koga možemo da tužimo?“

(Smeh)

Kris je stvarno sjajan advokat,

ali nije znao skoro ništa
o Zakonu o patentima,

a apsolutno ništa o genetici.

Ja sam znala ponešto o genetici,
ali nisam bila advokat,

a kamoli zastupnik za patente.

Jasno, trebalo je mnogo toga da naučimo
pre nego što podnesemo tužbu.

Prvo, trebalo je da shvatimo
šta se tačno patentira

kad neko patentira gen.

Patenti nad genima
obično sadrže više desetina tvrdnji,

ali najkontroverznija od svih
je takozvana izolovana DNK -

naime, deo DNK koji je izdvojen iz ćelije.

Pobornici patentiranja kažu:

„Vidite? Nismo patentirali
gen u vašem telu,

patentirali smo izolovani gen.“

I to je tačno,

ali problem je to što svaka upotreba gena
zahteva da on bude izolovan.

Nisu patentirali
samo određene izolovane gene,

već i svaku moguću verziju tih gena.

Šta to znači?

To znači da ne možete dati
svoj gen svom lekaru

i tražiti od njega da ga istraži,

na primer, da vidi da li ima
kakvih mutacija

bez dozvole nosioca patenta.

To takođe znači da nosilac patenta
ima pravo da zabrani bilo kome

da koristi taj gen u istraživačke svrhe
ili za klinička ispitivanja.

Dopuštanje nosiocima patenta,

često privatnim firmama,

da zaključaju delove ljudskog genoma,
štetilo je pacijentima.

Pogledajte Abigejl, desetogodišnjakinju
sa sindrom produženog QT intervala,

ozbiljnom bolešću srca koja,
ako se ne leči,

može dovesti do iznenadne smrti.

Kompanija koja je dobila patent
nad dva gena vezana za ovu bolest

napravila je test
za dijagnozu ovog sindroma.

Međutim, zatim su bankrotirali
i nikad ga nisu ponudili.

To je pokušala druga laboratorija,

ali kompanija koja je imala patent
pretila im je tužbom

za kršenje patenta.

Ishod je bio to

da je test bio nedostupan dve godine.

Za to vreme, Abigejl je umrla

od nedijagnostikovanog sindroma
produženog QT intervala.

Pateti nad genima su predstavljali
problem i štetili su pacijentima.

A da li je postojao način da se ospore?

Ispostavlja se da je Vrhovni sud

jasno odredio, kroz mnoštvo predmeta,

da određene stvari
nije moguće patentirati.

Ne mogu se patentirati proizvodi prirode:

vazduh, voda, minerali,
elementi periodnog sistema.

Ne mogu se patentirati ni zakoni prirode:

zakon gravitacije, E=mc2.

Ove stvari su jednostavno fundamentalne
i moraju biti besplatne za sve,

a ni za koga isključivo rezervisane.

Nama se činilo da DNK,

najfundamentalnija struktura života,

koja kodira proizvodnju
svih naših belančevina,

jeste istovremeno
proizvod prirode i zakon prirode,

bez obzira na to
da li se nalazi u našim telima

ili na dnu epruvete.

Sve više istražujući problem,

putovali smo širom zemlje kako bismo
razgovarali sa različitim stručnjacima

naučnicima, medicinskim profesionalcima,
advokatima, zastupnicima za patente.

Većina njih se složila
da smo u pravu u pogledu politike

i, makar teoretski, u pogledu zakona.

Svi su mislili

da su nam šanse da pobedimo
patentiranje nad genima

otprilike ravne nuli.

Zašto?

Kancelarija za patente
je izdavala ove patente

duže od 20 godina.

Bilo je bukvalno hiljade patenata
nad ljudskim genima.

Komora zastupnika za patente
se duboko ukopala u status kvo,

biotehnološka industija
se razvila oko ovakve prakse,

a zakoni za zabranu patenata nad genima

su godinama predlagani u Kongresu,

ali se s tim nigde nije stiglo.

Suština je sledeća:

sudovi jednostavno nisu bili voljni
da ponište ove patente.

Ni Kris ni ja nismo od onih
što se povlače pred izazovima,

pa su reči: „Nije dovoljno
samo biti u pravu“

bile samo razlog više
da započnemo ovu borbu.

Tako smo počeli da gradimo naš predmet.

Ovi predmeti obično idu ovako:
kompanija A tuži kompaniju B

zbog nekog usko tehničkog pitanja.

Nas nije zanimala ta vrsta predmeta

i mislili smo da je ovaj predmet
mnogo širi od toga.

Radilo se o naučnoj slobodi,
napretku medicine,

pravima pacijenata.

Odlučili smo da ćemo pripremiti predmet

koji neće biti poput tipičnih predmeta
vezanih za patente,

više kao predmet iz oblasti
građanskih prava.

Počeli smo tako što smo pronašli
nosioca patenta nad genima

koji je snažno sprovodio
svoja patentna prava,

a potom smo organizovali
široku koaliciju tužitelja i stručnjaka

koji bi mogli reći sudu

na koje sve načine ovi patenti
štete pacijentima i inovacijama.

Glavnog kandidata za tužbu
smo pronašli u Mirijad Dženetiks,

kompaniji sa sedištem
u Solt Lejk Sitiju, u Juti.

Mirijad je imao patente nad dva gena,

nad BRCA1 i BRCA2 genima.

Za žene sa određenim mutacijama
u ovim genima

smatra se da su izložene
znatno većem riziku

da dobiju rak dojke ili jajnika.

Mirijad je koristio svoje patente
da bi zadržao potpuni monopol

nad testiranjem BRCA u SAD-u.

Prisilio je više laboratorija
sa ponudom testiranja BRCA da to prekinu.

Naplaćivao je mnogo novca za svoj test -

preko 3 000 dolara.

Prestao je da deli svoje kliničke podatke

sa međunarodnom naučnom zajednicom.

A možda najgore od svega,

u periodu od nekoliko godina,

Mirijad je odbio da ažurira svoj test
kako bi uključio dodatne mutacije

koje je otkrio tim istraživača
iz Francuske.

Procenjuje se da je tokom tog perioda,

od nekoliko godina,

12 procenata žena koje su se testirale

dobilo pogrešan odgovor -

negativan rezultat testa
koji je trebalo da bude pozitivan.

Ovo je Ketlin Maksijan.

Ketlinina sestra Ajlin je dobila
rak dojke sa 40 godina

i testirali su je u Mirijadu.

Test je bio negativan.

Porodici je laknulo.

To je značilo da Ajlinin rak
najverovatnije nije nasledan

i da ostali članovi porodice
ne treba da se testiraju.

Međutim, posle dve godine,

kod Ketlin je utvrđen
rak jajnika u odmakloj fazi.

Ispostavilo se da je Ketlinina sestra
među onih 12 procenata

koje su primile lažne negativne rezultate.

Da je Ajlin dobila ispravne rezultate,

Ketlin bi bila testirana

i njen rak jajnika je mogao biti sprečen.

Pošto smo izabrali Mirijad,

trebalo je da formiramo koaliciju
tužitelja i stručnjaka

koji bi mogli rasvetliti ove probleme.

Na kraju smo imali
20 veoma posvećenih tužitelja:

savetnika genetičara,

genetičara koji su bili primili
pisma sa zahtevom o obustavi rada,

zastupničke organizacije,

četiri glavne naučne organizacije
koje su zajedno predstavljale

više od 150 000 naučnika
i medicinskih stručnjaka,

kao i pojedinačne žene koje ili nisu mogle
da priušte Mirijadov test,

ili koje su želele da dobiju
drugo mišljenje, ali nisu mogle,

zbog patentnih prava.

Jedan od glavnih izazova
u pripremi predmeta

bio je da se pronađe najbolji način
za objašnjenje nauke.

Da bismo obrazložili
da ono što je Mirijad uradio nije izum

i da su izolovani geni BRCA
produkti prirode,

trebalo je da objasnimo
osnovne koncepte poput:

šta je gen, šta je DNK,

kako se izoluje DNK i zašto to nije izum?

Proveli smo sate i sate
s našim tužiteljima i stručnjacima,

pokušavajući da iznađemo načine
da objasnimo ove pojmove

na jednostavan i precizan način.

Na kraju smo se u velikoj meri
oslonili na upotrebu metafora,

kao što je zlato.

Izolovanje DNK -

to je kao vađenje zlata iz planine

ili iz rečnog korita.

Možda biste mogli patentirati
proces vađenja zlata,

ali ne možete patentirati samo zlato.

Moguće je da je bilo potrebno
mnogo truda i rada

da se zlato iskopa iz planine,

ali ipak ga ne možete patentirati,
to je i dalje zlato.

A zlato, kad ga izvadite,

može biti upotrebljeno u različite svrhe

koje su bile nemoguće
dok je još uvek bilo u planini.

Možete, na primer, napraviti nakit,

no i dalje ne možete patentirati zlato,
i dalje je u pitanju zlato.

Stižemo u 2009. godinu,
spremni smo da podnesemo našu tužbu.

Podneli smo je Federalnom sudu
u Južnom okrugu Njujorka

i predmet je nasumično dodeljen
sudiji Robertu Svitu.

Marta 2010. godine, sudija Svit
je objavio je svoje mišljenje

na 152 strane,

što je bila potpuna pobeda za nas.

Čitajući mišljenje,

nismo mogli da shvatimo kako je rečito
opisao nauku u našem predmetu.

Mislim, naš podnesak
je bio prilično dobar,

ali ne toliko dobar.

Kako je mogao razviti
tako duboko razumevanje ovog problema

za tako kratko vreme?

Jednostavno nismo mogli da shvatimo
kako se to dogodilo.

Ispostavilo se,

službenik sudije Svita
koji je radio za njega u to vreme

ne samo da je bio advokat

već je bio i naučnik.

Nije bio običan naučnik,

imao je doktorat iz molekularne biologije.

(Smeh)

Kakva neverovatna sreća!

Mirijad se onda žalio

Saveznom okružnom žalbenom sudu SAD-a.

Ovde su stvari postale veoma zanimljive.

Prvo, u ključnom trenutku u ovom predmetu,

vlada SAD-a je promenila stranu.

Tako je u okružnom sudu vlada
dostavila podnesak u korist Mirijada.

Međutim, ovog puta, u direktnoj opoziciji
svojoj kancelariji za patente,

vlada SAD-a dostavlja podnesak
u kom se navodi

da je razmotrila ovo pitanje u svetlu
mišljenja okružnog suda

i zaključila da izolovana DNK
ne može biti patentirana.

Ovo je bila stvarno velika stvar

i potpuno neočekivana.

Apelacioni sud za federalne okruge

razmatra sve predmete vezane za patente

i ima reputaciju
da je izuzetno naklonjen patentima.

Čak i uz ovaj izuzetan razvoj događaja,

očekivali smo da ćemo izgubiti.

I jesmo.

Na neki način.

Završilo se većinskom odlukom 2 prema 1.

Međutim, dvoje sudija
koji su doneli odluku protiv nas

učinili su to iz različitih razloga.

Prvi, sudija Luri,

osmislio je sopstvenu
neispitanu biološku teoriju,

potpuno pogrešnu.

(Smeh)

Rešio je da je Mirijad
stvorio novu hemikaliju,

što nije imalo nikakvog smisla.

Mirijad to nije ni tvrdio,
pa je bilo sasvim neočekivano.

Druga, sudija Mur,

rekla je da se u suštini slaže s nama
da je izolovana DNK produkt prirode,

ali je rekla: „Ne želim da uzdrmam
biotehnološku industriju.“

Treći, sudija Brajson,

složio se s nama.

Tražili smo reviziju odluke
pred Vrhovnim sudom.

Kad podnosite tužbeni zahtev Vrhovnom sudu

morate postaviti pitanje
na koje želite da vam sud odgovori.

Ova pitanja su obično u formi
super dugih pasusa,

otprilike od jedne strane
sa mnogo, mnogo klauzula,

„u kojem je ovo“ i „stoga ono“.

Podneli smo verovatno
najkraće pitanje ikada.

Nekoliko reči:

„Mogu li se ljudski geni patentirati?“

Kad me Kris prvi put pitao
šta mislim o ovim rečima,

rekla sam: „Ne znam.

Mislim da treba da kažeš:
'Može li se izolovana DNK patentirati?'“

„Ne.

Hoću da sudije reaguju
na potpuno isti način kao i ja

kad si mi izložila ovaj problem
pre sedam godina.“

To svakako nisam mogla da osporim.

Vrhovni sud sasluša svega oko jedan posto

predmeta koje primi,

i složili su se da saslušaju naš.

Došao je dan usmene rasprave
i bilo je veoma, veoma uzbudljivo -

napolju dugačak red ljudi,

ljudi su stajali u redu od 2.30 ujutro

da bi probali da uđu u zgradu suda.

Dve grupe za borbu protiv raka dojke,

Akcija protiv raka dojke i FORS,

organizovale su demonstracije
na stepeništu suda.

Kris i ja smo sedeli u hodniku, bez reči,

nekoliko trenutaka
pre no što je trebalo da uđe

i obrazloži najvažniji predmet
u svojoj karijeri.

Očigledno sam bila nervoznija od njega.

Međutim, sva panika je nestala
kad sam ušla u sudnicu

i pogledala u more prijateljskih lica:

naše ženske klijente

koje su ispričale svoje lične priče,

genetičari koji su izdvojili
veliki deo svog vremena

da bi se posvetili ovoj borbi

i predstavnici različitih organizacija:

medicinskih, zastupnika pacijenata,

zaštite životne sredine i verskih,

koji su dostavili podneske
prijatelja suda u ovom predmetu.

Bilo je prisutno i troje rukovodilaca
projekta Ljudski genom,

uključujući i jednog
od pronalazača DNK lično,

Džejmsa Votsona,

koji je dostavio podnesak sudu

u kom je patentiranje gena
opisao kao „ludilo“.

(Smeh)

Raznolikost grupa
predstavljenih u toj prostoriji

i doprinos koji je svaka od njih dala
da ovaj dan postane stvarnost,

govorilo je više od reči
o tome šta je na kocki.

Samo iznošenje činjenica
je bilo upečatljivo.

Kris je sjajno obrazlagao.

Međutim, za mene,

najuzbudljiviji deo je bio da gledam
kako se sudije Vrhovnog suda bore

s izolovanom DNK,

kroz niz slikovitih analogija
i eksplozivnih razmena,

na prilično sličan način
na koji je naš pravni tim to radio

u proteklih sedam godina.

Sudija Kegan je uporedila izolovanu DNK

sa vađenjem medicinske biljke iz Amazona.

Sudija Roberts je uporedio
s rezbarenjem palice za bejzbol iz drveta.

U jednom od mojih
najomiljenijih trenutaka,

sudija Sotomajor
proglasila je izolovanu DNK

„prirodom koja je jednostavno tu“.

(Smeh)

Bili smo samouvereni
kad smo napustili sudnicu tog dana,

ali nisam mogla ni da naslutim ishod:

devet prema nula.

Segment DNK koji se javlja prirodno
jeste proizvod prirode

i nije podložan patentiranju
samo zato što je izolovan.

Pored toga,

Mirijad nije stvorio ništa.

Dvadeset četiri časa po donošenju odluke,

pet laboratorija je objavilo

da će početi da nude
testiranje na BRCA gene.

Neke su obećale da će ponuditi cene
niže od Mirijadovih.

Neke su obećale sveobuhvatniji test

od onog koji je nudio Mirijad.

Naravno, presuda je važnija
od samog Mirijada.

Ona ukida 25-godišnju praksu

koja je dozvoljavala patentiranje
ljudskih gena u Sjedinjenim Državama.

Uklanja značajnu barijeru
biomedicinskim otkrićima i inovacijama

i pomaže da se osigura da pacijenti
poput Abigejl, Ketlin i Ajlin

imaju pristup testovima
koji su im potrebni.

Nekoliko nedelja
nakon što je sud doneo odluku,

poštom sam primila mali paket.

Poslao ga je Bob Kuk-Digan,

profesor na Univerzitetu Djuk

i jedan od prvih ljudi
koje smo Kris i ja posetili

dok smo još razmatrali
da li da pokrenemo ovaj slučaj.

Otvorila sam ga i našla
ovu plišanu životinjicu.

(Smeh)

Preuzeli smo veliki rizik
pokrenuvši ovaj slučaj.

Ono što nam je ulilo hrabrost
da preuzmemo taj rizik

je bilo to što smo znali
da radimo pravu stvar.

Proces je trajao skoro osam godina
od početka do kraja,

uz mnoge iznenadne obrte usput.

Imali smo i malo sreće,

ali su grupe koje smo povezali

i saveze koje smo stvorili,

omogućile svinjama da lete.

Hvala vam.

(Aplauz)