Nova politička podela: nacionalizam protiv globalizma

Kako da shvatimo današnje političke podele? U opsežnom razgovoru, punom zapažanja, istoričar Juval Harari smešta naš trenutni metež u širi kontekst, naspram nadolazećeg raskola zbog naše tehnologije, klime i medija - čak i našeg shvatanja svrhe čovečanstva. Ovo je prvi u nizu TED dijaloga koji će da tragaju za promišljenim odgovorima na sve izrazitiiju političku podeljenost. Odvojite vremena (nešto preko jednog sata) za ovaj očaravajući razgovor između Hararija i kustosa TED-a, Krisa Andersona.

Kris Anderson: Zdravo.
Dobro došli u TED dijaloge.

Ovo je prvi u nizu koje ćemo da uradimo

kao odgovor na trenutni
politički preokret.

Ne znam za vas;

postao sam prilično zabrinut
zbog rastućih podela u ovoj državi

i u svetu.

Ne slušamo jedni druge. Je li tako?

Zaista je tako.

Mislim, utisak je da nam je potreban
različit vid razgovora,

razgovor koji je zasnovan - ne znam,
na razumu, slušanju, razumevanju,

na širem kontekstu.

To ćemo bar da pokušamo
u ovim TED dijalozima,

počevši od danas.

I nije nam se mogao
pridružiti bilo ko drugi

zbog koga bih bio uzbuđeniji
da otpočnemo s ovim.

Ovde imamo um koji razmišlja
prilično različito od svih drugih

na planeti, ishitreno bih zaključio.

Ozbiljan sam.

(Juval Noa Harari se smeje)

Ozbiljan sam.

Spaja istoriju sa idejama
koje je prožimaju,

tako da vam to nekako oduzima dah.

Dakle, nekima od vas je poznata
ova knjiga: "Sapijens".

Da li je neko pročitao "Sapijensa"?

(Aplauz)

Mislim, nisam mogao da je odložim.

Način na koji pripoveda o čovečanstvu

putem velikih ideja,
zaista vas tera da razmišljate drugačije -

nekako je divno.

A ovde imamo nastavak,

koji mislim da će da bude objavljen
u SAD-u sledeće nedelje.

JNH: Da, sledeće nedelje.

KA: "Homo deus".

Sad, ovo je istorija
narednih stotinu godina.

Imao sam priliku da je pročitam.

Izuzetno je dramatična,

i usudio bih se da kažem,
za neke ljude, prilično alarmantna.

To je obavezno štivo.

I, iskreno, nismo mogli dovesti
nekog boljeg da nam pomogne

da razumemo šta se, za ime boga,
dešava trenutno u svetu.

Dakle, poželite toplu dobordošlicu,
molim vas, Juvalu Noi Harari.

(Aplauz)

Sjajno je što su sa nama naši prijatelji
sa Fejsbuka i širom interneta.

Zdravo, Fejsbuk.

I svi vi, kako počnem
da postavljam pitanja Juvalu,

vi smislite sopstvena pitanja

i to ne nužno
o gorućem političkom skandalu,

već o širem razumevanju
toga: kuda smo se zaputili?

Da li ste spremni? U redu, počinjemo.

Dakle, evo nas, Juval:

grad Njujork 2017,
imamo novog predsednika na vlasti

i seizmičke talase širom sveta.

Šta se, za ime boga, dešava?

JNH: Mislim da je osnovno što se desilo

to da smo izgubili našu priču.

Ljudska bića misle kroz priče

i pokušavamo da osmislimo svet
tako što pričamo priče.

A u poslednjih par decenija

imali smo veoma jednostavnu
i veoma privlačnu priču

o tome šta se dešava u svetu.

A priča je glasila: oh, dešava se to

da ekonomija postaje globalizovana,

politika postaje liberalizovana,

a kombinacija ovo dvoje
će da stvori raj na zemlji,

te mi prosto moramo da nastavimo
da globalizujemo ekonomiju

i da liberalizujemo politički sistem

i sve će da bude bajno.

A 2016. je treunutak

kada je veoma veliki segment,
čak i zapadnog sveta,

prestao da veruje u tu priču.

Zbog valjanih ili loših razloga -
nije važno.

Ljudi su prestali da veruju u priču,

a kada nemate priču,
ne razumete šta se dešava.

KA: Deo tebe veruje da je ta priča
zapravo bila veoma efikasna.

Funkcionisala je.

JNH: Do određene mere jeste.

Prema nekim merenjima,

trenutno živimo u najboljem periodu

za čovečanstvo.

Danas, prvi put u istoriji,

više ljudi umire od prejedavanja
nego od neuhranjenosti,

a to je neverovatno dostignuće.

(Smeh)

Takođe, prvi put u istoriji,

više ljudi umire od starosti
nego od zaraznih bolesti,

i nasilje je takođe u padu.

Prvi put u istoriji,

više ljudi izvrši samoubistvo
nego što pogine od zločina, terorizma

i rata, sveukupno.

Statistički, sami ste
svoj najveći neprijatelj.

Bar od svih ljudi na svetu,

najveće su šanse da sami sebe ubijete -

(Smeh)

što su, opet, veoma dobre vesti,
u poređenju -

(Smeh)

u poređenju sa stepenom nasilja
koje smo gledali prethodnih era.

KA: Ali ovaj proces povezivanja sveta

je završen tako što su se velike grupe
ljudi osećale nekako izostavljenim

i reagovale su.

Stoga imamo tu eksploziju

koja nekako cepa čitav ovaj sistem.

Mislim, kako da razumemo
to što se dogodilo?

Čini se da je stari način
na koji su ljudi razmišljali o politici,

podela na levo i desno,
da je razbijena i zamenjena.

Kako da gledamo na ovo?

JNH: Da, stari politički model
iz XX veka, levica protiv desnice,

je trenutno većim delom nevažan,

a danas je stvarna podela
između globalizma i nacionalizma,

globalno ili lokalno.

I vidite ponovo širom sveta

da je ovo trenutno glavno previranje.

Verovatno su nam potrebni
potpuno novi politički modeli

i potpuno novi načini
razmišljanja o politici.

U suštini, moglo bi se reći
da trenutno imamo globalnu ekologiju,

imamo globalnu ekonomiju,
ali nam je politika nacionalna,

a to ne ide jedno s drugim.

Zbog ovoga je politički sistem neefikasan

jer nema kontrolu
nad silama koje oblikuju naš život.

I u suštini imate dva rešenja
za ovaj disbalans:

deglobalizujte ekonomiju
i vratite je nazad u nacionalnu ekonomiju

ili globalizujte politički sistem.

KA: Dakle, neki, pretpostavljam
mnogi liberali tamo negde

vide Trampa i njegovu vladu
kao nepopravljivo loše,

prosto grozne na sve načine.

Da li vidiš neki prožimajući narativ
ili političku filozofiju tu,

barem koje vredi razumeti?

Kako bi artikulisao tu filozofiju?

Da li je to samo filozofija nacionalizma?

JNH: Mislim da je prožimajuće
osećanje ili ideja

ta da je politički sistem -
da je nešto tu pokvareno.

Više ne osnažuje obične ljude.

Više naročito ne mari za obične ljude

i mislim da je ova dijagnoza
političkog oboljenja tačna.

Što se tiče odgovora,
daleko manje sam ubeđen.

Mislim da gledamo
trenutnu ljudsku reakciju:

ako nešto ne funkcioniše,
vratimo se na staro.

A vidite to širom sveta

da ljudi, skoro da niko
u današnjem političkom sistemu,

nema nekakvu viziju okrenutu ka budućnosti
o tome kuda ide čovečanstvo.

Skoro svuda vidite retrogradnu viziju:

"Učinimo Ameriku velikom ponovo",

kao da je bila velika - ne znam -
50-ih, 80-ih nekad tad,

vratimo se tamo.

I pođete u Rusiju,
100 godina nakon Lenjina,

Putinova vizija za budućnost

je u suštini, ah,
vratimo se u carsku imperiju.

A u Izraelu, odakle potičem,

najnovija politička vizija
današnjice glasi:

"Sagradimo ponovo hram."

Zato vratimo se 2000 godina unazad.

Dakle, ljudi smatraju
da nam je nekad nešto u prošlosti izmaklo

a ponekad u prošlosti,
to je kao kad se izgubite u gradu

i kažete, u redu, vratimo se
do tačke u kojoj smo se osećali bezbedno

i počnimo ponovo.

Mislim da ovo ne može da deluje,

ali za mnoge ljude
ovo je instinktivni osećaj.

KA: Ali zašto ne bi delovalo?

"Amerika na prvom mestu"
je na razne načine veoma privlačan slogan.

Patriotizam je na razne načine
veoma plemenita stvar.

Odigrao je ulogu u unapređenju saradnje

među velikim brojem ljudi.

Zašto ne možemo da imamo svet
organizovan u države,

a da sve one sebe stavljaju na prvo mesto.

JNH: Mnogo vekova, čak hiljadama godina,

patriotizam je funkcionisao
prilično dobro.

Naravno, uzrokovao je ratove itd,

ali ne bi trebalo da se previše
usredsređujemo na loše strane.

Takođe postoje mnoge, mnoge
pozitivne stvari kod patriotizma

i mogućnosti da imate veliki broj ljudi

koji mare jedni za druge,

saosećaju jedni s drugima

i okupljaju se radi kolektivnog delanja.

Ako se vratite do prvih nacija,

dakle, hiljadama godina unazad,

ljudi koji su živeli
duž reke Huanghe u Kini -

bilo je tu mnogo, mnogo različitih plemena

i opstanak i prosperitet svih njih
je zavisio od reke,

ali svi oni su takođe ispaštali
od sporadičnih poplava

i periodičnih suša.

I nijedno pleme zaista nije moglo
da uradi bilo šta povodom toga

jer je svako od njih kontrolisalo
samo sićušni deo reke.

A potom, tokom dugog i složenog procesa,

plemena su se ujedinila
kako bi osnovala kinesku naciju,

koja je kontrolisala čitavu reku Huanghe

i imala je sposobnost da ujedini
na stotine hiljada ljudi

kako bi sagradili brane i kanale
i da bi regulisali reku

i sprečili najgore poplave i suše

i podigli nivo napretka za sve.

A to je funkcionisalo
na mnogim mestima širom sveta.

Međutim, u XXI veku,

tehnologija sve to menja
na temeljan način.

Trenutno živimo - svi ljudi na svetu -

živimo duž iste sajber reke

i nijedna nacija samostalno
ne može da reguliše ovu reku.

Svi živimo zajedno na jednoj planeti,

koja je ugrožena
našim sopstvenim postupcima.

A ako nemate nekakav vid
globalne saradnje,

nacionalizam prosto nije na odgovarajućem
nivou da se izbori s problemima,

bilo da se radi o klimatskim promenama
ili tehnološkom raskolu.

KA: Dakle, bila je to prelepa ideja

u svetu u kom se većina postupaka,
većina pitanja

odigravalo u nacionalnim razmerama,

ali tvoj argument je da pitanja,
koja su danas najvažnija,

više se ne odigravaju u nacionalnim
razmerama, već u globalnim.

JNH: Baš tako. Svi veći problemi
današnjeg sveta

su u srži globalni

i ne mogu da se reše

bez nekog vida globalne saradnje.

Nisu to samo klimatske promene,

a to je nekako najočigledniji
primer koji ljudi navode.

Ja razmišljam više u smeru
tehnološkog raskola.

Ako razmišljate, na primer,
o veštačkoj inteligenciji,

u narednih 20, 30 godina

će da izgura stotine miliona ljudi
sa tržišta rada -

ovo je problem na globalnom nivou.

Poremetiće ekonomiju svih država.

I slično, ako razmišljate,
recimo, o bioinženjeringu

i o ljudskom strahu sprovođenja,

ne znam, istraživanja
genetskog inženjeringa na ljudima,

neće pomoći,
ako samo jedna država, recimo SAD,

stavi van zakona
sve genetske eksperimente na ljudima,

ali Kina ili Severna Koreja
nastave to da rade.

Dakle, SAD to ne mogu same rešiti

i veoma brzo, pritisak na SAD
da učini isto će da bude ogroman

jer govorimo o tehnologiji
visokog rizika i visokih dobitaka.

Ako neko drugi to radi,
ne mogu sebi da dozvolim zaostajanje.

Jedini način da imamo propise,
efikasne propise,

za stvari, poput genetskog inženjeringa,

je da imamo globalne propise.

Ako samo budete imali nacionalne propise,
nikome se neće zaostajati.

KA: Dakle, ovo je zaista zanimljivo.

Čini mi se da bi ovo mogao da bude uzrok

bar izazivanja konstruktivnog razgovora

između različitih strana ovde

jer smatram da će se svi složiti
da je početna tačka

za veći deo besa
koji nas je doveo tu gde jesmo

je zbog osnovane zabrinutosti
zbog gubitka poslova.

Poslova više nema,
tradicionalni način života je za nama

i ne čudi što su ljudi besni zbog toga.

A uopšteno su krivili globalizam,
globalističke elite

što su im to uradili,
a da ih nisu pitali za dozvolu

i to se čini kao osnovana žalba.

Međutim, razumem da ti govoriš da -
dakle, ključno pitanje je:

šta je istinski uzrok gubitka poslova,
kako sada, tako i u budućnosti?

U slučaju da se radi o globalizmu,

onda je ispravan odgovor,
naravno, da zatvorimo granice

i držimo ljude podalje
i da izmenimo trgovinske sporazume itd.

Ali ti, verujem, govoriš

da zapravo veći uzrok gubitka poslova
neće uopšte da bude taj.

Nastaće kod tehnoloških pitanja

i nemamo načina da to rešimo,

ukoliko ne sarađujemo kao povezan svet.

JNH: Da, tako razmišljam.

Ne znam za sadašnjost,
ali gledajući u budućnost,

neće biti Meksikanci ili Kinezi
ti koji će oduzeti poslove

ljudima iz Pensilvanije,

već roboti i algoritmi.

Pa, osim ako planirate da sagradite
veliki zid na granici s Kalifornijom -

(Smeh)

zid na granici s Meksikom
će da bude veoma neefikasan.

I bio sam zatečen kad sam posmatrao
debate pre izbora,

bio sam zatečen da izvesno Tramp
nije čak ni pokušao da zastraši ljude,

govoreći da će im roboti uzeti poslove.

Sad, čak i da nije istina, nije važno.

Mogao je to da bude izuzetno
efikasan način plašenja ljudi -

(Smeh)

i podsticanja ljudi:

"Roboti će da vam uzmu poslove!"

A niko nije koristio tu rečenicu.

A to me je uplašilo

jer je značilo da šta god da se desi

na univerzitetima i u laboratorijama,

a tu, tu se već vodi
intenzivna debata o tome,

ali u mejnstrim političkom sistemu
i među javnošću,

ljudi su prosto nesvesni

da bi moglo da dođe
do ogromnog tehnološkog raskola -

ne za 200 godina,
već za 10, 20, 30 godina -

i moramo nešto da poduzmemo odmah,

delom jer će većina onoga što podučavamo
današnju decu u školi ili na fakultetu

biti potpuno nevažno
za tržište rada u 2040, 2050.

Dakle, ne radi se o nečemu
o čemu ćemo morati da mislimo 2040.

Moramo da razmišljamo danas
šta da podučavamo mlade ljude.

KA: Da, ne, apsolutno.

Često si pisao o trenucima u istoriji

u kojima je čovečanstvo...
ušlo u novu eru, nenamerno.

Odluke su donesene,
razvijena je tehnologija

i iznenada se svet promenio,

moguće na način koji je gori za sve.

Dakle, jedan od primera
navedenih "Sapijensu"

je čitava zemljoradnička revlucija,

koja, za stvarnu osobu
koja obrađuje polja,

prosto su odabrali 12-očasovni
iscrpljujući radni dan,

umesto šestočasovnog rada u džungli
i daleko zanimljivijeg načina života.

(Smeh)

Dakle, jesmo li kod još jedne
moguće faze promena ovde,

gde nekako mesečarimo u budućnost
koju zapravo niko od nas ne želi?

JNH: Da, poprilično je tako.

Tokom zemljoradničke revolucije,

desilo se to da je ogromna
tehnološka i ekonomska revolucija

osnažila ljudski kolektiv,

ali ako pogledate
u stvarne živote pojedinaca,

život uske elite je postao mnogo bolji,

a životi većine ljudi
su postali značajno gori.

A to može ponovo da se desi u XXI veku.

Nesumnjivo će nova tehnologija
da osnaži ljudski kolektiv.

Ali možda ponovo završimo

tako što malobrojna elita požanje
sve prednosti, pobere sve plodove,

a narodne mase se zateknu u gorem stanju

nego što im je bilo pre,

sigurno mnogo gorem
od ove malobrojne elite.

KA: A ta elita možda
čak neće biti ljudska elita.

Mogli bi da budu kiborzi ili -

JNH: Da, mogli bi da budu
unapređeni superljudi.

Mogli bi da budu kiborzi.

Mogli bi da budu
u potpunosti neorganska elita.

Mogli bi čak da budu nesvesni algoritmi.

Trenutno gledamo
kako autoritet u svetu prelazi

sa ljudi na algoritme.

Sve više odluka - o ličnim životima,

o ekonomskim pitanjima,
o političkim pitanjima -

donose algoritmi.

Ako zatražite zajam od banke,

sve su prilike da će o vašoj sudbini
odlučivati algoritam, a ne ljudsko biće.

A opšti utisak je da je možda
Homo sapijens prosto izgubio kontrolu.

Svet je toliko komplikovan,
ima previše podataka,

stvari se menjaju suviše brzo,

da je ovo biće koje je evoluiralo
u afričkim savanama

pre više desetina hiljada godina -

da se nosi sa određenim sredinama,

određenom količinom
informacija i podataka -

da prosto ne može da izađe na kraj
sa stvarnošću XXI veka,

a jedino što može da izađe na kraj s tim

su algoritmi za velike podatke.

Te ne čudi što se autoritet
sve više prebacuje s nas na algoritme.

KA: Dakle, u Njujorku smo radi
prvog u nizu TED dijaloga

sa Juvalom Hararijem

i uživo nas prati publika na Fejsbuku.

Uzbuđeni smo što ste sa nama.

Počećemo da se bavimo
nekim vašim pitanjima

i pitanjima ljudi u prostoriji

za svega nekoliko minuta,

pa neka stižu pitanja.

Juval, ako ćeš da argumentuješ

da moramo da prevaziđemo nacionalizam
zbog predstojeće tehnološke...

opasnosti, na neki način,

koja je prikazana kroz razna dešavanja,

moramo da imamo globalnu raspravu o ovome.

Problem je što je teško
uveriti ljude da, pojma nemam,

da je VI zaista trenutna opasnost itd.

Da stvari koje su ljudima,
bar nekim ljudima,

daleko hitnije za zabrinutost

su klimatske promene,

možda druga pitanja poput izbeglica,
nuklearnog oružja itd.

Da li bi tvrdio sa pozicije
u kojoj smo trenutno

da nekako treba naglasiti ta pitanja?

Govorio si o klimatskim promenama,

ali Tramp kaže da ne veruje u to.

Pa, na neki način,
tvoj najsnažniji argument,

zapravo ga ne možeš koristiti
ovde za ubeđivanje.

JNH: Da, smatram
da kod klimatskih promena,

na prvi pogled, prilično je iznenađujuće

da postoji veoma prisna veza

između nacionalizma i klimatskih promena.

Mislim, skoro uvek, ljudi koji poriču
klimatske promene su nacionalisti.

A, na prvi pogled, mislite: zašto?

Gde je veza?

Zašto socijalisti ne poriču
klimatske promene?

Ali onda, ako razmislite o tome,
očigledno je -

jer nacionalizam nema rešenje
za klimatske promene.

Ako želite da budete
nacionalista u XXI veku,

morate da poričete problem.

Ako prihvatite da je problem stvaran,
onda morate da prihvatite, da,

i dalje ima mesta u svetu za patriotizam,

i dalje ima mesta u svetu
za iskazivanje naročite lojalnosti

i obaveza prema svom narodu,
prema sopstvenoj državi.

Ne smatram da iko razmišlja da to ukine.

Međutim, da biste se suprotstavili
klimatskim promenama,

potrebna nam je dodatna
lojalnost i posvećenost

na nivou većem od nacionalnog.

A to ne bi trebalo da bude nemoguće

jer ljudi mogu da imaju
više slojeva lojalnosti.

Možete da budete lojalni svojoj porodici

i svojoj zajednici

i svojoj naciji,

pa zašto ne biste bili takođe lojalni
celokupnom čovečanstvu?

Naravno, postoje situacije
kada to postane teško,

šta da stavite na prvo mesto,

ali, znate, život je težak.

Nosite se s tim.

(Smeh)

KA: U redu. Voleo bih da publika ovde
postavi neko pitanje.

Imamo mikrofon ovde.

Govorite u njega, a Fejsbuk,
neka i oni šalju pitanja.

Hauard Morgan: Jedna od stvari
koja je očito imala veliki uticaj

u ovoj državi i drugim državama

je nejednaka raspodela prihoda,

drastična promena
u raspodeli prihoda u SAD-u

od onoga što je bilo pre 50 godina,

kao i širom sveta.

Postoji li nešto što možemo da uradimo
da bismo uticali na to?

Jer to nas vodi mnogim
sveprožimajućim uzrocima.

JNH: Do sad nisam čuo naročito dobru
zamisao šta da radimo povodom toga,

opet, delimično jer većina ideja
ostaje na nacionalnom nivou,

a problem je globalan.

Jedna zamisao koju trenutno mnogo slušamo

je o univerzalnom osnovnom prihodu.

Međutim, to je problem.

Mislim, smatram to dobrim početkom,

ali je zamisao problematična
jer nije jasno šta je "univerzalno"

i nije jasno šta je "osnovno".

Mnogi ljudi kada govore
o univerzalnom osnovnom prihodu,

zapravo misle
na nacionalni osnovni prihod.

Međutim, problem je globalan.

Recimo da vam VI i 3D štampači
oduzimaju milione poslova

u Bangladešu,

svim tim ljudima
koji mi prave košulje i cipele.

Pa, šta će da se desi?

Vlada SAD-a će da nametne poreze
Guglu i Eplu u Kaliforniji,

i koristiće to da plaćaju osnovni prihod
nezaposlenim Bangladešanima?

Ako verujete u to,
možete slobodno da verujete

da će doći Deda Mraz i rešiti problem.

Ako ne budemo imali zaista univerzalan,
a ne nacionalni osnovni prihod,

veliki problemi neće nestati.

A takođe nije jasno šta je osnovno,

jer šta su osnovne ljudske potrebe?

Pre hiljadu godina,
samo hrana i smeštaj su bili dovoljni.

Međutim, danas će ljudi da kažu
da je obrazovanje osnovna ljudska potreba,

trebalo bi da bude u paketu s tim.

Međutim, koliko? Šest godina?
Dvanaest godina? Doktorat?

Slično je i sa zdravstvenom zaštitom,

recimo da ćete za 20, 30, 40 godina

imati skupe tretmane
koji će moći da produže ljudski život

do 120 godina, pojma nemam.

Hoće li ovo da bude deo paketa
osnovnog prihoda ili neće?

To je veoma težak problem

jer u svetu u kom ljudi
gube mogućnost zapošljavanja,

jedino što će da primaju
je ovaj osnovni prihod.

Pa, šta spada u to
je veoma teško etičko pitanje.

KA: Takođe imamo gomilu pitanja
o tome kako će to svet da priušti,

ko će da plati.

Imamo pitanje sa Fejsbuka od Lise Larson:

"Kako se trenutni nacionalizam u SAD-u

može porediti sa onim
između Prvog i Drugog svetskog rata

u prošlom veku?"

JNH: Pa, dobre vesti su,
kod opasnosti od nacionalizma,

da smo u mnogo boljoj situaciji
nego pre jednog veka.

Pre jednog veka, 1917,

Evropljani su se međusobno
ubijali na milione.

U 2016, kod Bregzita, koliko se sećam,

jedna osoba je izgubila život,
poslanika skupštine su ubili ekstremisti.

Samo jedna osoba.

Mislim, ako je Bregzit
bio o britanskoj nezavisnosti,

ovo je najmirniji rat za nezavisnost
u ljudskoj istoriji.

I recimo da Škotska sad odluči
da napusti Ujedinjeno Kraljevstvo

nakon Bregzita.

Dakle, u XVIII veku,

ako je Škotska želela - a Škoti
jesu želeli nekoliko puta -

da se oslobodi kontrole Londona,

reakcija vlade iz Londona
bila je da pošalje vojsku na sever

da spali Edinburg
i masakrira plemena na visoravnima.

Moja pretpostavka je da ako u 2018.
Škoti izglasaju nezavisnost,

vlada iz Londona
neće slati armiju na sever

da spali Edinburg.

Veoma je malo ljudi danas
voljno da ubija i bude ubijeno

za škotsku ili britansku nezavisnost.

Pa, povodom svih rasprava
o usponu nacionalizma

i vraćanju u 1930-te,

u XIX vek, bar na Zapadu,

danas je moć nacionalnog osećanja
daleko, daleko manja

nego što je bila pre jednog veka.

KA: Iako čujemo
da se neki ljudi trenutno brinu

zbog toga da bi se to moglo promeniti,

da bi zapravo moglo da dođe
do izbijanja nasilja u SAD-u,

u zavisnosti od toga kako sve ispadne.

Da li treba da brinemo oko toga

ili zaista smatraš
da su se stvari promenile?

JNH: Ne, treba brinuti.

Treba da smo svesni dve stvari.

Pre svega, ne budite histerični.

Još uvek se nismo vratili
u Prvi svetski rat.

Međutim, s druge strane,
ne budite samozadovoljni.

Stigli smo od 1917. do 2017.

ne nekim božanskim čudom,

već prosto ljudskim odlukama,

a ako sad počnemo
da donosimo pogrešne odluke,

mogli bismo da se vratimo
u situaciju analognu onoj iz 1917,

za nekoliko godina.

Kao istoričar, znam jedno

a to je da nikad ne bi trebalo
potcenjivati ljudsku glupost.

(Smeh)

To je jedna od najmoćnijih
sila u istoriji,

ljudska glupost i ljudsko nasilje.

Ljudi rade tako sulude stvari
bez vidljivog razloga,

ali opet, istovremeno,

još jedna snažna sila
u ljudskoj istoriji je ljudska mudrost.

Posedujemo obe.

KA: Sa nama je ovde
psiholog morala, Džonatan Hajt,

mislim da ima pitanje.

Džonatan Hajt: Hvala Juval.

Dakle, čini se da si pristalica
globalne vladavine,

ali ako pogledaš kartu sveta
Transparensi internešnala,

koja ocenjuje nivo korupcije
u političkim institucijama,

to je ogromno more crvene
sa komadićima žute tu i tamo

kod onih sa dobrim institucijama.

Pa, ukoliko bismo imali
neki vid globalne vladavine,

zbog čega smatraš
da će ona na kraju više ličiti na Dansku

nego na Rusiju ili Honduras,

i zar nemamo alternative,

kao što smo imali
kod hlorofluorougljenika?

Ima načina da se reše globalni problemi
sa nacionalnim vladama.

Kako bi svetska vlada zapravo izgledala

i zašto smatraš da bi funkcionisala?

JNH: Pa, ne znam kako bi izgledala.

Niko i dalje nema obrazac za to.

Glavni razlog zašto nam je potrebna

je jer su mnoga ova pitanja
situacije bez pobednika.

Kada imate situaciju gde svi pobeđuju,
poput trgovine,

obe strane mogu da imaju korist
od trgovinskog sporazuma,

onda je to nešto oko čega možete
da se dogovorite.

Bez nekog vida globalne vlade,

nacionalne vlade pojedinačno
imaju interes da se time bave.

Ali kad imate situaciju bez pobednika,
kao u slučaju klimatskih promena,

daleko je teže

bez nekog sveobuhvatnog autoriteta,
stvarnog autoriteta.

Sad, kako da to postignete
i kako bi to izgledalo,

ne znam.

I zasigurno da ne postoji vidljiv razlog

da bi ličilo na Dansku

ili da bi se radilo o demokratiji.

Verovatno ne bi.

Nemamo funkcionalne demokratske obrasce

za globalnu vladu.

Dakle, možda bi više ličila na drevnu Kinu

nego na savremenu Dansku.

Ali, ipak, s obzirom na opasnosti
s kojima se suočavamo,

mislim da je imperativ
posedovanja nekog vida stvarne sposobnosti

da se poguraju teške odluke
na globalnom nivou

daleko važniji gotovo od bilo čega drugog.

KA: Ovde imamo pitanje sa Fejsbuka,

a onda ćemo dati mikrofon Endruu.

Dakle, Ket Hebron sa Fejsbuka,

javlja se iz Vejla:

"Kako bi se razvijene nacije snašle
sa milionima klimatskih migranata?"

JNH: Ne znam.

KA: To vam je odgovor, Ket. (Smeh)

JNH: I mislim da ni one ne znaju.

Prosto će da poriču problem, možda.

KA: Ali imigracija je generalno
još jedan primer problema

koji je veoma teško rešiti
na nacionalnoj osnovi.

Jedan narod može da zatvori vrata,

ali možda to gomila
probleme u budućnosti.

JNH: Da, mislim -
to je još jedan dobar primer,

naročito jer je danas daleko lakše

migrirati

nego što je bilo u Srednjem veku
ili u drevna vremena.

KA: Juval, postoji verovanje
među mnogim tehničarima, zasigurno,

da je politička zabrinutost
nekako preuveličana,

da političke vođe zapravo
nemaju toliki uticaj

u svetu,

da je nauka ta koja u ovom trenutku
odlučuje o čovečanstvu,

izumima, firmama,

mnogim stvarima mimo političkih vođa

i zapravo je veoma teško
za vođe da mnogo urade,

pa se zapravo brinemo bez razloga.

JNH: Pa, prvo treba naglasiti

da je istina da je ograničena mogućnost
političkih vođa da urade nešto dobro,

ali je njihova mogućnost
da nanesu zlo neograničena.

Tu počiva osnovna neravnoteža.

Još uvek možete da pritisnete dugme
i da sve raznesete.

Imate mogućnost za to.

Ali ako želite, na primer,
da umanjite nejednakost,

to je veoma, veoma teško.

Ali da započnete rat,

i dalje to možete veoma lako.

Dakle, imamo ugrađenu neravnotežu
u današnjem političkom sistemu

koja je veoma frustrirajuća,

gde ne možete mnogo dobrog da uradite,
ali i dalje možete da nanesete mnogo zla.

A zbog toga je politički sistem
i dalje veoma velika briga.

KA: Dakle, kad pogledaš
šta se trenutno dešava

i staviš šešir istoričara,

da li se osvrneš u istoriju,
na momente kada je sve išlo sasvim dobro,

a pojedinačni vođa je zaista
vratio svet ili svoju državu unazad?

JNH: Ima mnogo primera,

ali ću da naglasim,
nikad se ne radi o pojedinačnom vođi.

Mislim, neko ga je smestio tu,

i neko mu je dozvolio
da nastavi da bude tu.

Stoga nikad zaista nije krivica
samo na pojedincu.

Postoji mnogo ljudi
iza svakog sličnog pojedinca.

KA: Možemo li da dodamo mikrofon ovde,
molim vas, do Endrua?

Endru Solomon: Mnogo si govorio
o globalnom protiv nacionalnog,

ali čini mi se da je sve više

situacija u svetu u rukama
identitetskih grupa.

Gledamo ljude u Sjedinjenim Državama

koje je ISIS regrutovala.

Vidimo formiranje drugih grupa

koje prevazilaze nacionalne granice,

ali i dalje predstavljaju
značajne autoritete.

Kako da ih integrišemo u sistem

i kako da učinimo koherentnim
različit skup identiteta

pod bilo nacionalnim
ili globalnim vođstvom?

JNH: Pa, problem sa sličnim
različitim identitetima

je takođe problem nastao iz nacionalizma.

Nacionalizam veruje
u jedan, monolitan identitet,

a isključujuća ili bar ekstremnija
verzija nacionalizma

veruje u isključivu lojalnost
jednom identitetu.

I stoga je nacionalizam
imao mnogo problema

sa ljudima koji su želeli
da podele svoje identitete

između različitih grupa.

Dakle, to nije samo problem, recimo,
za globalnu viziju.

I, opet, mislim, istorija pokazuje

da ne bi nužno trebalo razmišljati
u sličnom isključivom smislu.

Ako smatrate da postoji
samo jedan identitet za osobu:

"Ja sam samo X, to je to, ne mogu da budem
više stvari, mogu da budem samo to",

to je početak problema.

Imate religije, imate nacije

koje ponekad zahtevaju
isključivu lojalnost,

ali to nije jedina opcija.

Ima mnogo religija i mnogo nacija

koje vam istovremeno omogućuju
da imate raznolike identitete.

KA: Ali to je jedno od objašnjenja
za to što se desilo prošle godine

da je grupi ljudi dozlogrdila, ako hoćeš,

liberalna elita,
u nedostatku boljeg termina,

koja je opsednuta mnogim, mnogim
različitim identitetima i oni se osećaju:

"Ali šta je s mojim identitetom?
Potpuno me ignorišete.

I, usput, mislio sam da sam ja većina?"

I da je to zapravo pokrenulo mnogo besa.

JNH: Da. Identitet je uvek problematičan

jer je identitet uvek zasnovan
na fiktivnim pričama

koje se kad-tad sudare sa stvarnošću.

Skoro svi identiteti,

mislim, mimo nivoa osnovne zajednice

od nekoliko desetina ljudi,

su zasnovani na fiktivnim pričama.

Nisu istiniti.

Nisu stvarni.

To je prosto priča koju ljudi izmišljaju
i pričaju jedni drugima

i počinju u nju da veruju.

I stoga su svi identiteti
izuzetno nestabilni.

Nisu biološka stvarnost.

Ponekad nacionalisti, na primer,

misle da je nacija biološki entitet.

Kombinacija zemlje i krvi

stvara naciju.

Ali to je samo fiktivna priča.

KA: Zemlja i krv
čine nekakvu gnjecavu masu.

(Smeh)

JNH: Tako je, a takođe vam remeti um

kada suviše razmišljate
da ste spoj zemlje i krvi.

Ako pogledate iz biološke perspektive,

očigledno da nijedna nacija
koja danas postoji

nije postojala pre 5000 godina.

Homo sapijens je društvena životinja,
to je izvesno.

Međutim, milionima godina,

Homo sapijens i naši preci hominidi
su živeli u malim zajednicama

od nekoliko desetina pojedinaca.

Svako je znao sve ostale.

Dok su savremene nacije
zamišljene zajednice,

u smislu da ja
čak ni ne znam sve te ljude.

Potičem iz relativno male nacije, Izraela,

a od osam miliona Izraelaca,

većinu nikad nisam upoznao.

Nikada neću upoznati većinu njih.

Oni u suštini postoje ovde.

KA: Ali u smislu tog identiteta,

ova grupa koja se oseća izostavljeno
i možda su im oduzeli poslove,

mislim, u "Homo deusu",

ti zapravo govoriš o ovoj grupi
kako se na neki način širi,

da će mnogim ljudima
tehnologija možda oduzeti poslove

i da bismo na neki način
mogli da završimo

sa zaista velikom - mislim da to nazivaš
"beskorisnom klasom" -

klasom koja tradicionalno,

gledano iz ugla ekonomije,
ovi ljudi nemaju svrhu.

JNH: Da.

KA: Koliko je verovatna ta mogućnost?

Da li je to nešto
što bi trebalo da nas plaši?

I možemo li time nekako da se bavimo?

JNH: Trebalo bi veoma pažljivo
o tome da razmislimo.

Mislim, niko zaista ne zna
kako će tržište rada da izgleda

u 2040, 2050.

Postoji mogućnost
da će se pojaviti mnogi poslovi,

ali to nije izvesno.

A čak i da se novi poslovi pojave,

neće nužno da bude lako

za 50-ogodišnjeg nezaposlenog kamiondžiju,

koji je ostao bez posla
zbog samoupravljajućih vozila,

neće da bude lako
nezaposlenom kamiondžiji

da se prekvalifikuje
u tvorca virtuelnih svetova.

Ranije, ako pogledate putanju
industrijske revolucije,

kad bi mašine zamenile ljude
u jednoj oblasti rada,

rešenje je obično došlo
u vidu nekvalifikovanog rada

u novoj liniji poslovanja.

Dakle, nije vam potrebno
više zemljoradnika,

pa su ljudi prešli da se bave
nekvalifikovanim industrijskim poslovima,

a kad su mašine
sve više preuzimale ove poslove,

ljudi su prešli na nekvalifikovane
uslužne poslove.

Sad, kad ljudi kažu da će se u budućnosti
pojaviti novi poslovi,

da su ljudi bolji
od veštačke inteligencije,

da ljudi bolje rade od robota,

obično misle
na visokokvalifikovane poslove,

poput softverskih inženjera
koji dizajniraju virtuelne svetove.

Sad, ne vidim kako će se nezaposlena
kasirka iz Vol-Marta

prekvalifikovati u 50. godini
u tvorca virtuelnih svetova,

a zasigurno ne vidim

kako će milioni nezaposlenih
tekstilnih radnika iz Bangladeša

biti u stanju da to urade.

Mislim, ako će to da urade,

moramo već danas početi
da podučavamo Bangladešane

kako da budu softverski dizajneri,

a mi to ne radimo.

Pa, šta će oni da rade za 20 godina?

KA: Utisak je da ti zaista
naglašavaš pitanje

koje me uistinu sve više kopka
proteklih nekoliko meseci.

Skoro da je teško pitanje
da bi se postavilo u javnosti,

ali ako neki um ima malo mudrosti
da je ponudi, možda je to tvoj,

pa ću da te pitam:

čemu služe ljudi?

JNH: Koliko nam je poznato ničemu.

(Smeh)

Mislim, ne postoji velika kosmička drama,
neki veliki kosmički plan

u kom imamo da odigramo ulogu.

A mi prosto treba da otkrijemo
koja je naša uloga

i da je odigramo najbolje što možemo.

Ovo je bila priča svih religija
i ideologija i tako dalje,

ali kao naučnik, sve što mogu
da kažem je da nije tačna.

Ne postoji univerzalna drama
u kojoj Homo sapijens ima ulogu.

Dakle -

KA: Malo ću da ti protivrečim,
samo na minut,

samo na osnovu tvoje knjige

jer u "Homo deusu",

daješ jedan od najkoherentnijih
i najrazumljivijih objašnjenja

svesti, svesnosti

i tih nekih jedinstveno ljudskih veština.

Ističeš da se to razlikuje
od inteligencije,

inteligencije koju ugrađujemo u mašine

i da zapravo postoji
mnogo tajnovitosti oko toga.

Kako možeš da budeš siguran
da nemamo svrhu

kad čak ni ne razumemo šta je to svesnost?

Mislim, prema tvom razumevanju,
zar ne postoji mogućnost

da je svrha ljudi da budu
univerzumska svesna bića,

da budu središta užitka
i ljubavi i sreće i nade?

I možda možemo da sagradimo mašine
koje zapravo to mogu da pojačaju,

čak iako one same neće postati svesne?

Da li je to sumanuto?

Nekako sam se ponadao tome,
čitajući tvoju knjigu,

JNH: Pa, svakako smatram da je trenutno
najzanimljivije pitanje u nauci

pitanje o svesnosti i umu.

Sve smo bolji u razumevanju mozga

i inteligencije,

ali nismo mnogo bolji

u razumevanju uma i svesnosti.

Ljudi često mešaju
inteligenciju i svesnost,

naročito na mestima
poput Silicijumske doline,

što je razumljivo jer kod ljudi
one idu zajedno.

Mislim, inteligencija je u suštini
sposobnost rešavanja problema.

Svesnost je sposobnost osećanja,

osećati užitak i tugu i dosadu i bol itd.

Kod Homo sapijensa i svih ostalih sisara -
nije to jedinstveno za ljude -

kod svih sisara i ptica
i nekih drugih životinja,

inteligencija i svesnost idu zajedno.

Mi često rešavamo probleme osećajući.

Pa ih ponekad mešamo.

Ali to su različite stvari.

Danas se na mestima,
poput Silicijumske doline, dešava to

da stvaramo veštačku inteligenciju,

ali ne i veštačku svesnost.

Došlo je do neverovatnog napretka
u kompjuterskoj inteligenciji

u proteklih 50 godina

i tačno nula napretka
u kompjuterskoj svesnosti,

i nema nagoveštaja
da će kompjuteri postati svesni

u skorije vreme.

Zato, pre svega, ako postoji
nekakva kosmička uloga za svesnost,

nije jedinstvena za Homo sapijensa.

Krave su svesne, svinje su svesne,

šimpanze su svesne, kokoške su svesne,

pa ako krenemo tim putem, pre svega,
moramo da proširimo vidike

i da se jasno prisetimo da nismo
jedina svesna bića na Zemlji,

a kad se radi o svesti -

kad se radi o inteligenciji,
postoji dobar razlog da smatramo

kako smo najinteligentniji od svih.

Međutim, kad se radi o svesti,

reći da su ljudi svesniji od kitova

ili svesniji od babuna
ili svesniji od mačaka,

ne vidim dokaze za to.

Dakle, prvi korak je ići
u tom smeru, proširiti to.

A potom je drugo pitanje
šta je svrha toga,

ja bih ga preokrenuo

i rekao bih kako smatram
da svesnost nema svrhu.

Mislim da ne moramo
da otkrijemo našu ulogu u univerzumu.

Istinski važna stvar
je da se oslobodimo patnje.

Ono što karakteriše svesna bića

nasuprot robotima, kamenju,

bilo čemu

je da svesna bića pate, mogu da pate,

a trebalo bi da se usredsrede,

ne na traženje svog mesta
u nekakvoj tajanstvenoj kosmičkoj drami.

Trebalo bi da se usredsrede
na razumevanje patnje,

šta je uzrokuje i kako da je se oslobode.

KA: Znam da je ovo za tebe veliko pitanje
i bio si veoma rečit.

Imaćemo navalu pitanja
od prisutne publike,

a možda i sa Fejsbuka,

a možda i neke komentare.

Pa požurimo.

Imamo jedno baš ovde.

Vi iza, držite ruke podignute,
ako želite mikrofon

i mi ćemo vam ga dodati.

Pitanje: U svom radu,
mnogo govorite o fiktivnim pričama

koje prihvatamo kao istinu,

a po njima živimo naše živote.

Kao pojedinac, znajući to,

kako to utiče na vaše priče
prema kojima živite svoj život,

i da li ih mešate sa istinom,
poput svih nas?

JNH: Trudim se da ne mešam.

Mislim, za mene je najvažnije pitanje,

kao za naučnika i osobu,

jeste kako razlikovati
fikciju od stvarnosti

jer stvarnost postoji.

Ne govorim da je sve fikcija.

Samo je veoma teško
za ljudska bića da vide razliku

između fikcije i stvarnosti,

i bivalo je sve teže i teže
kako je istorija napredovala

jer su fikcije koje smo stvorili -

nacije, bogovi, novac i korporacije -

one sada upravljaju svetom.

Pa je sama pomisao:

"Eh, to su samo fiktivni entiteti
koje smo stvorili",

je veoma komplikovana.

Međutim, stvarnost postoji.

Za mene najbolji...

Postoji nekoliko testova

za razlikovanje fikcije od stvarnosti.

Najjednostavniji, najbolji
koji mogu ukratko da sročim

je test patnje.

Ako može da pati, stvarno je.

Ako ne može da pati, nije stvarno.

Nacija ne može da pati.

To je veoma, veoma jasno.

Čak iako nacija izgubi rat,

kažemo: "Nemačka je pretrpela poraz
u Prvom svetskom ratu",

to je metafora.

Nemačka ne može da pati.
Nemačka nema razum.

Nemačka nema svesnost.

Nemci mogu da pate, da,
ali Nemačka ne može.

Slično, kada banka bankrotira,

banka ne može da pati.

Kada dolar izgubi vrednost, dolar ne pati.

Ljudi mogu da pate.
Životinje mogu da pate.

To je stvarno.

Pa bih počeo, ako zaista želite
da vidite stvarnost,

prošao bih kroz vrata patnje.

Ako zaista možete da razumete
šta je patnja,

to će vam takođe dati ključ

za razumevanje stvarnosti.

KA: Imamo pitanje sa Fejsbuka
koje je s tim u vezi

od nekoga iz sveta
na jeziku koji ne mogu da čitam.

JNH: Oh, na hebrejskom je.
KA: Hebrejski. Ti pročitaj.

(Smeh)

Možeš li da pročitaš ime?

JNH: Or Lauterbah Goren.

KA: Pa, hvala što ste pisali.

Pitanje glasi: "Da li je postčinjenična
era zaista sasvim nova era

ili samo još jedan klimaks
ili trenutak u beskrajnom trendu?

JNH: Iskreno, ne mogu da se saživim
sa tom idejom postčinjeničnosti.

Moja osnovna reakcija
kao istoričara glasi:

ako je ovo postčinjenična era,
kad je, dovraga, bila era istine?

KA: Baš tako.

(Smeh)

JNH: Da li je to bilo 1980-ih,
1950-ih, u srednjem veku?

Mislim, uvek smo živeli u eri,
koja je na neki način postčinjenična.

KA: Tome bih protivrečio

jer mislim da ljudi govore

kako smo imali svet u kom smo imali
manje novinskih listova,

u kom smo imali tradiciju,
gde su činjenice proveravane.

U povelji tih organizacija
je bilo ugrađeno

to da je istina važna.

Zato, ako verujete u stvarnost,

onda pišete informacije.

Imali smo verovanje da informacije treba
da su pravilno povezane sa stvarnošću,

a ako biste napisali naslov,
to je bio ozbiljan, iskren pokušaj

da se predstavi nešto
što se stvarno desilo.

A ljudi nisu uvek uspevali u tome.

No mislim da je trenutno problem
to što imamo

tehnološki sistem
koji je neverovatno moćan

da, bar neko vreme,
uveliko naglašava bilo šta

bez obraćanja pažnje
da li ima veze sa stvarnošću,

samo je važno da ima veze
sa klikovima i pažnjom,

a pretpostavlja se da je to zarazno.

To je briga s razlogom, zar ne?

JNH: Da, jeste. Mislim,
tehnologija se menja

i danas je lakše širiti
i istinu i fikciju i neistine.

Ide u oba smera.

Takođe je mnogo lakše, pak,
širiti istinu nego što je bilo ikad pre.

Ali mislim da se ništa
suštinski novo nije desilo

kod širenja fikcija i zabluda.

Nema tu ništa što - ne znam -
Jozef Gebels nije znao

o svim tim zamislima
lažnih vesti i post-činjenica.

Čuvena je njegova misao
da ako ponovljate laž dovoljno često,

ljudi će da misle da je istinita,

a što je veća laž, to je bolje

jer ljudi neće čak ni da pomisle
da nešto toliko veliko može da bude laž.

Mislim da su lažne vesti
sa nama već hilljadama godina.

Samo se setite Biblije.

(Smeh)

KA: Ali postoji zabrinutost

da su lažne vesti povezane
sa tiranskim režimima

i kada primetite uspon lažnih vesti

da je to kanarinac u rudniku
koji nagoveštava dolazak mračnih vremena.

JNH: Da. Mislim, namerno korišćenje
lažnih vesti je uznemirujući znak.

Međutim, ne govorim da to nije loše,
samo govorim da nije novo.

KA: Vlada veliko interesovanje
na Fejsbuku za ovo pitanje

o globalnoj vladavini
nasuprot nacionalizmu.

Pitanje od Fila Denisa:

"Kako da navedemo ljude, vlade
da se odreknu moći?

Da li je to - da li je to -
zapravo, tekst je predugačak,

ne mogu da pročitam celo pitanje.

Ali da li je to nužnost?

Da li je potreban rat da se stigne dotle?

Izvini, File - iskasapio sam ti pitanje,
ali krivim tekst koji je ovde.

JNH: Jedna mogućnost,
koju neki ljudi pominju

je da samo katastrofa
može da uzdrma ljudski rod

i da prokrči stazu
istinskom sistemu globalne vladavine

i kažu da ne možemo to da uradimo
pre katastrofe,

ali moramo da počnemo da izlivamo temelje

kako bi kad se desi nedaća

mogli brzo da reagujemo.

Međutim, ljudi prosto neće imati
motivaciju da urade nešto tako

pre nego što se desi katastrofa.

Naglasio bih još jednu stvar,

a to da bilo ko, ko je zaista
zainteresovan za globalnu vladavinu,

bi trebalo da uvek bude veoma, veoma jasan

da ona ne menja, niti ukida
lokalne identitete i zajednice,

da bi trebalo da dolazi i kao -

trebalo bi da dolazi u jednom paketu.

KA: Želim da čujem više o tome

jer same reči "globalna vladavina"

su trenutno skoro ovaploćenje zla
u mentalnom sklopu mnogih ljudi

sa alternativne desnice.

Prosto se čine strašnim, udaljenim,
dalekim i izneverilo ih je,

stoga globalisti, globalna vladavina -
ne, neka nestanu!

A mnogi vide izbore
kao krajnji šamar u lice

svima koji veruju u to.

Pa, kako da promenimo narativ

kako ne bi izgledao
tako zastrašujući i dalek?

Da nadogradimo ovu zamisao
o njegovoj kompatibilnosti

sa lokalnim identitetima,
lokalnim zajendicama.

JNH: Pa, mislim da bi ponovo
trebalo da počnemo

zaista sa biološkom stvarnošću

Homo sapijensa.

A biologija nam govori dve stvari
o Homo sapijensu

koje su veoma bitne za ovo pitanje:

pre svega, da smo potpuno zavisni

od ekološkog sistema oko nas

i da danas govorimo o globalnom sistemu.

Ne možete to da izbegnete.

A istovremeno, biologija nam govori
o Homo sapijensu

da smo društvene životinje,

ali da smo društveni
na veoma, veoma lokalnom nivou.

To je prosta činjenica o čovečanstvu

da ne možemo da imamo prisnost

sa više od oko 150 pojedinaca.

Veličina prirodne grupe,

prirodne zajednice Homo sapijensa

nije veća od 150 pojedinaca,

a sve mimo toga je zaista zasnovano
na raznim vrstama izmišljenih priča

i institucija velikih razmera

i mislim da možemo da pronađemo način,

opet, na osnovu biološkog
razumevanja naše vrste,

da upletemo to dvoje zajedno

i da razumemo da nam je danas u XXI veku

potreban i globalni nivo
i lokalna zajednica.

A išao bih i dalje od toga

i rekao bih da počinje sa samim telom.

Osećanja otuđenosti i usamljenosti,
koja današnji ljudi imaju

i nemogućnost pronalaženja mesta u svetu,

mišljenja sam da glavni problem
nije globalni kapitalizam.

Glavni problem je da su tokom
poslednjih stotinu godina

ljudi se sve više odvajali od tela,

udaljavali su se od svog tela.

Kao lovac i sakupljač ili čak kao seljak,

kako biste preživeli,
morali ste stalno da budete u dodiru

sa svojim telom i svojim čulima,

svakog trena.

Ako pođete u šumu da tražite pečurke

i ne obratite pažnju na ono što čujete,

ono što namirišete, ono što okusite,

mrtvi ste.

Pa ste morali da budete veoma povezani.

U poslednjih stotinu godina,
ljudi gube svoju sposobnost

da budu u dodiru sa svojim telom
i svojim čulima,

sa sluhom, mirisom, osećanjima.

Sve više pažnje se usmerava na ekrane,

na ono što se dešava drugde,

u nekom drugom vremenu.

Ovo je, mislim, suštinski razlog

za osećanja otuđenosti,
usamljenosti i tako dalje,

i stoga deo rešenja

nije u vraćanju
nekakvog masovnog nacionalizma,

već u povezivanju sa našim telima,

a ako ste ponovo u dodiru sa svojim telom,

takođe ćete se osećati
daleko prijatnije u svetu.

KA: Pa, u zavisnosti kako sve bude išlo,
možda se uskoro svi vratimo u šume.

Imaćmo još jedno pitanje iz prostorije

i još jedno sa Fejsbuka.

Ama Adi-Dako: Zdravo. Ja sam iz Gane,
Zapadna Afrika, i moje pitanje je:

pitam se kako da predstavite
i opravdate ideju globalne vladavine

zemljama koje su istorijski
bile obespravljene

zbog efekata globalizacije

kao i, ako govorimo o globalnoj vladavini,

meni zvuči kao da će definitivno
da potiče iz krajnje zapadne ideje

toga kako bi "globalno"
trebalo da izgleda.

Pa, kako predstaviti i opravdati
ideju globalnog

nasuprot krajnjem nacionalizmu

ljudima u zemljama,
poput Gane, Nigerije i Togoa

i drugim sličnim zemljama?

JNH: Započeću rečima
da je istorija izuzetno nepravedna

i da bi trebalo to da shvatimo.

Mnoge od zemalja koje su najviše ispaštale

u poslednjih 200 godina globalizacije,

imperijalizma i industrijalizacije

su upravo one zemlje
koje će najverovatnije najviše ispaštati

u sledećem talasu.

I trebalo bi to da nam bude
veoma, veoma jasno.

Ako nemamo globalnu vladavinu,

a ispaštamo zbog klimatskih promena,

tehnološkog raskola,

neće SAD najviše da ispašta.

Najviše će da ispašta Gana, Sudan, Sirija,

Bangladeš i takva mesta.

Zato smatram da te države
imaju čak i veći podsticaj

da urade nešto povodom
sledećeg talasa raskola,

bilo da se radi o ekološkom
ili tehnološkom.

Opet, ako razmišljate
o tehnološkom raskolu,

dakle, ako će VI i 3D štampači i roboti
da oduzmu poslove

milijardama ljudi,

daleko sam manje zabrinut za Šveđane

nego za ljude u Gani ili u Bangladešu.

I, stoga, zato što je istorija nepravedna

i posledice bede

neće podjednako snositi svi,

kao i obično,
bogati će uspeti da se izvuku

od najgorih posledica klimatskih promena

na način na koji siromašni neće moći.

KA: Evo sjajnog pitanja
sa Fejsbuka od Kamerona Tejlora:

"Na kraju knjige 'Sapijens',

rekli ste da bi trebalo da se zapitamo:

'Šta želimo da želimo?'

Pa, šta vi smatrate
da bi trebalo da želimo da želimo?"

JNH: Mislim da bi trebalo da želimo
da želimo da znamo istinu,

da razumemo stvarnost.

Mi uglavnom želimo da promenimo stvarnost,

kako bi se uklopila u naše žudnje,
u naše sopstvene želje,

a ja mislim da bi prvo
trebalo da želimo da je razumemo.

Ako pogledate dugoročnu putanju istorije,

vidite da smo hiljadama godina

mi ljudi sticali kontrolu
nad svetom oko nas

i pokušavali smo da ga oblikujemo
kako bi se uklopio s našim žudnjama.

I stekli smo kontrolu
nad drugim životinjama,

rekama, šumama

i potpuno ih preoblikovali,

uzrokujući ekološku katastrofu,

a da pritom nismo sebe zadovoljili.

Pa bi sledeći korak bio
da okrenemo pogled ka unutra

i kažemo, u redu, ovladavanje
svetom izvan nas

nas zaista nije zadovoljilo.

Hajde da sad pokušamo
da ovladamo svetom unutar nas.

Ovo je uistinu veliki projekat

nauke i tehnologije
i industrije u XXI veku -

pokušaj ovladavanja svetom unutar nas,

spoznaja kako da izgradimo i proizvedemo
tela i mozgove i umove.

To će najverovatnije da budu
glavni proizvodi ekonomije XXI veka.

Kad ljudi razmišljaju o budućnosti
prečesto razmišljaju u smislu:

"Oh, želim da ovladam telom i mozgom."

A ja smatram da je to veoma opasno.

Ako smo nešto naučili iz istorije

to je da, da, stekli smo kontrolu
zarad manipulisanja,

međutim kako zaista
nismo razumeli složenost

ekološkog sistema,

trenutno se suočavamo
sa ekološkom tragedijom.

A ako sada pokušamo
da nanovo izgradimo svet unutar nas

a da ga u potpunosti ne razumemo,

naročito bez razumevanja
složenosti našeg mentalnog sistema,

mogli bismo da uzrokujemo
nekakvu unutrašnju ekološku katastrofu

i suočićemo se sa nekakvim
mentalnim slomom unutar nas.

KA: Da sklopimo sve delove ovde -

trenutna politika, nadolazeća tehnologija,

brige poput ove koju si upravo istakao -

mislim, izgleda da si ti sam
na prilično mračnom mestu

kad razmišljaš o budućnosti.

Veoma si zabrinut zbog nje.

Je li tako?

A ako bi postojao jedan razlog za nadu,
kako bi ga formulisao?

JNH: Usredsređujem se
na najopasnije mogućnosti,

delimično jer mi je to
u opisu posla ili odgovornosti

kao istoričara i društvenog kritičara.

Mislim, industrija se uglavnom
usredsređuje na pozitivne strane,

te je posao istoričara
i filozofa i sociologa

da istaknu opasniji potencijal
sve te nove tehnologije.

Ne smatram da je bilo šta
od ovoga neizbežno.

Tehnologija nikad nije deterministična.

Možete da koristite istu tehnologiju

da stvorite veoma različite
tipove društva.

Ako pogledate XX vek,

dakle, tehnologiju
Industrijske revolucije,

vozove i struju i sve to

je moglo da se iskoristi
da se stvori komunistička diktatura

ili fašistički režim
ili liberalna demokratija.

Vozovi vam ne govore
šta da radite s njima.

Slično, sada, veštačka inteligencija
i bioinženjering i sve to -

oni unapred ne određuju samo jedan ishod.

Čovečanstvo može da doraste izazovu,

a najbolji primer

kada je čovečanstvo doraslo izazovu
nove tehnologije

je nuklearno oružje.

Kasnih 1940-ih, '50-ih,

mnogi ljudi su bili ubeđeni

da će se pre ili kasnije Hladni rat
završiti nukleranom katastrofom,

koja će da uništi ljudsku civilizaciju.

A to se nije desilo.

Zapravo, nuklearno oružje je navelo
ljude širom sveta

da promene to kako vode
međunarodnu politiku

kako bi umanjili nasilje.

I mnoge države su u suštini uklonile rat

iz svog političkog alata.

Više nisu pokušavali
da ostvaruju svoje interese putem rata.

Nisu sve države tako uradile,
ali mnoge jesu.

A to je možda najvažniji razlog

zašto je međunarodno nasilje
drastično opalo od 1945.

i, danas, kao što sam rekao,
više ljudi izvrši samoubistvo

nego što pogine u ratu.

Pa nam ovo, mislim, daje dobar primer

da čak i kod najstrašnije tehnologije

ljudi mogu da dorastu izazovu

i da zapravo nešto dobro
može da proizađe iz toga.

Problem je što imamo
veoma malo prostora za grešku.

Ako ne postupimo kako treba,

možda nećemo imati
drugu priliku da pokušamo ponovo.

KA: To je veoma snažna poruka

kojom ćemo ovo da privedemo kraju.

Pre nego što sve sumiram,
samo želim jedno da kažem ljudima ovde

i globalnoj TED zajednici, gledaocima
na internetu, bilo kome ko nas gleda:

pomozite nam s ovim dijalozima.

Ako verujete, poput nas,

da moramo da pronađemo
drugačiji vid razgovora,

sad više nego bilo kad pre,
pomozite nam u tome.

Posegnite ka drugim ljudima,

pokušajte da razgovarate s ljudima
s kojima se ne slažete,

da ih razumete,

da sklopite kocke

i pomognete nama da shvatimo
kako da iskoraknemo s ovim razgovorima

kako bi napravili istinski doprinos

onome što se dešava trenutno u svetu.

Mislim da se svako oseća življe,

zabrinutije, angažovanije

kada je trenutna politika u pitanju.

Ulog se čini prilično visokim,

zato nam pomozite da odgovorimo
na mudar, mudar način.

Juval Harari, hvala ti.

(Aplauz)