Naša priča o silovanju i pomirenju

Godine 1996, Tordis Elva je imala tinejdžersku romansu sa Tomom Strejndžerom, učesnikom programa razmene đaka iz Australije. Nakon školskog plesa, Tom je silovao Tordis i potom su se razišli različitim putevima na nekoliko godina. U ovom izvanrednom govoru, Elva i Strejndžer nas vode kroz dugogodišnju hronologiju stida i tišine, i pozivaju nas da diskutujemo o sveprisutnom globalnom problemu seksualnog nasilja na nov, iskren način. Za pitanja i odgovore govornika, posetite: go.ted.com/thordisandtom.

[Ovaj govor sadrži slikovit jezik
i opise seksualnog nasilja.

Savetuje se diskrecija gledalaca.]

Tom Strendžer: Godine 1996,
kad mi je bilo 18 godina,

imao sam zlatnu priliku da učestvujem
u međunarodnom programu razmene.

Ironija je da sam Australijanac
kome se sviđa pravo ledeno hladno vreme,

pa sam bio i uzbuđen i tužan
kad sam se ukrcao na avion za Island,

nakon što sam se upravo oprostio
s roditeljima i braćom.

Divna islandska porodica
me je primila u svoj dom,

vodili su me na planinarenje

i pomagali mi da shvatim
melodični islandski jezik.

Jedan period u početku
sam se malo mučio s melanholijom.

Posle škole sam išao na snoubord

i mnogo sam spavao.

Dvosatni čas hemije na jeziku
koji još uvek dobro ne razumete

može da bude prilično dobar sedativ.

(Smeh)

Nastavnik mi je predložio
da se okušam u školskoj predstavi,

prosto da bi me malo više
društveno angažovao.

Ispostavilo se da na kraju
nisam bio deo predstave,

ali sam tim povodom upoznao Tordis.

Imali smo ljupku tinejdžersku romansu,

i sastajali smo se na užini
samo da bismo se držali za ruke

i šetali starim centrom Rejkjavika.

Upoznao sam njenu gostoprimljivu porodicu,
a ona je upoznala moje prijatelje.

Bili smo u drugarskoj vezi
nešto više od meseca

kada je održan božićni bal u našoj školi.

Tordis Elva: Bilo mi je 16 godina
i prvi put sam bila zaljubljena.

Zajednički odlazak na božićni ples

je bila javna potvrda naše veze

i ja sam se osećala
kao najsrećnija devojka na svetu.

Nisam više bila dete, već mlada žena.

Opijena novootkrivenom zrelošću,

osećala sam da je jedino prirodno
da probam rum prvi put te noći, takođe.

To je bila loša ideja.

Veoma mi je pozlilo,

padala sam u nesvest i dolazila sebi

između grčevitih napada povraćanja.

Obezbeđenje je htelo
da pozove hitnu za mene,

ali je Tom nastupio
kao moj vitez u bleštavom oklopu

i rekao im je da će me on povesti kući.

Bilo je poput bajke,

njegove snažne ruke oko mene,

spuštao me je u bezbednost mog kreveta.

Ali je zahvalnost koju sam osećala
prema njemu uskoro prešla u užas

dok mi je skidao odeću
i spuštao se preko mene.

Glava mi se razbistrila,

ali mi je telo i dalje bilo
suviše slabo da se odupre,

a bol je bio zaslepljujući.

Mislila sam da ću se rascepiti na pola.

Kako bih ostala pri sebi,

tiho sam brojala sekunde na mom budilniku.

I od te noći,

znam da dva sata imaju 7.200 sekundi.

Uprkos tome što sam ćopala
i plakala nedeljama,

ovaj incident se nije uklapao s idejama
silovanja koje sam videla na TV-u.

Tom nije bio naoružani ludak;

bio mi je momak.

I to se nije desilo u prljavoj uličici,

desilo se u mom krevetu.

Do trenutka kad sam mogla da prepoznam
kao silovanje ono što mi se desilo,

njegov program razmene je okončan

i otišao je u Australiju.

Pa sam rekla sebi da je besmisleno
baviti se onim što se desilo.

A osim toga,

nekako je to moralo da bude moja krivica.

Vaspitana sam u svetu u kom devojke uče

da ih s razlogom siluju.

Njihove suknje su bile suviše kratke,

njihov osmeh je bio suviše širok,

dah im se osećao na alkohol.

A ja sam bila kriva za sve to,

te je krivica morala da bude moja.

Trebale su mi godine da shvatim

da je samo jedna stvar mogla sprečiti
da budem silovana te noći,

a to nije bila moja suknja,

nije bio moj osmeh,

nije bilo moje detinjasto poverenje.

Jedino što je moglo da spreči
da budem silovana te noći

je čovek koji me je silovao -

da je on zaustavio samog sebe.

TS: Sećanja o danu posle su mi bleda:

posledice pijanstva,

određena praznina
koju sam pokušao da ugušim.

Ništa više.

Međutim, nisam se pojavio
na Tordisinim vratima.

Važno je da naglasim

da svoje delo nisam shvatao
onim što jeste bilo.

Reč "silovanje" nije odjekivala
u mom umu kao što je trebalo,

i nisu me mučila sećanja na prethodnu noć.

Nije to bilo svesno odbijanje,

više se činilo kao da je svako priznanje
stvarnosti zabranjeno.

Moja definicija mojih postupaka
je odbijala bilo kakvo priznanje

ogromne traume koju sam uzrokovao Tordis.

Iskreno,

odbaciovao sam postupak u potpunosti
narednih dana

kao i u trenutku samog čina.

Poricao sam istinu, ubeđujući sebe
da je to bio seks, a ne silovanje.

A to je laž zbog koje
me je izjedala krivica.

Raskinuo sam sa Tordis
nekoliko dana kasnije

i potom sam je video nekoliko puta

tokom ostatka moje godine u Islandu,

svaki put osećajući
oštro probadanje utučenosti.

Duboko u sebi sam znao
da sam uradio nešto bezmerno pogrešno.

Ali ne planirajući tako,
duboko sam potisnuo sećanja,

vezujući kamen za njih.

Usledio je devetogodišnji period,

koji bih najbolje naslovio
kao: "Poricanje i bežanje".

Kad sam imao priliku da spoznam
istinsku agoniju koju sam uzrokovao,

nisam dovoljno dugo mirovao da to uradim.

Bilo da se radilo o odvlačenju pažnje,

konzumiranju droga,

traženju uzbuđenja

ili budnom nadgledanju
mog unutrašnjeg govora,

odbijao sam da budem nepokretan i tih.

A uz tu buku,

takođe sam iskorišćavao
druge aspekte svog života

kako bih izgradio sliku o sebi.

Bio sam surfer,

student društvenih nauka,

prijatelj dobrih ljudi,

voljeni brat i sin,

vodič za rekreacije u prirodi

i kasnije omladinski radnik.

Čvrsto sam se držao za prostu misao
da nisam loša osoba.

Nisam smatrao da mi je to u krvi.

Smatrao sam da sam drugačijeg kova.

Tokom mog brižnog odrastanja,

moja šira porodica puna ljubavi i uzori,

meni bliski ljudi su bili topli i ispravni

u iskazivanju poštovanja prema ženama.

Dugo mi je trebalo da se zagledam
u taj mračni ugao sebe

i da mu postavim pitanja.

TE: Devet godina nakon božićnog plesa,

bilo mi je 25 godina

i srljala sam pravo u nervni slom.

Moje samopoštovanje je sahranjeno
pod teretom tišine koja je mrvila dušu,

koja me je odvojila od svih
koji su mi značili,

i ophrvala su me osećanja
pogrešno usmerene mržnje i besa

koje sam iskalila na sebi.

Jednog dana sam u suzama
izjurila kroz vrata

nakon svađe sa voljenim

i dovukla sam se do kafića,

gde sam od konobarice zatražila olovku.

Uvek sam sa sobom nosila beležnicu,

tvrdeći da mi služi za zapisivanje ideja
u momentima inspiracije,

ali istina je da mi je bilo potrebno
da se uvek vrpoljim

jer bih se u trenucima mirovanja

zatekla kako ponovo brojim sekunde.

Tog dana, pak, gledala sam u čudu
kako se reči slivaju niz moju olovku,

oblikujući najkrucijalnije pismo
koje sam ikad napisala,

adresirano na Toma.

Uz izveštaj o nasilju kom me je podvrgao,

reči: "Želim da nađem oproštaj"

su zurile u mene,

iznenađujući mene samu najviše.

No, duboko u sebi sam shvatila
da je ovo moj izlaz iz patnje

jer bez obzira na to
da li je on zasluživao ili ne moj oprost,

ja sam zasluživala mir.

Moje doba stida je završeno.

Pre nego što sam poslala pismo,

pripremila sam se za sve vidove
negativnog odgovora

ili onoga što mi je bilo najizglednije:
odsustva bilo kakvog odgovora.

Jedini ishod na koji nisam bila spremna

je onaj koji sam dobila -

Tomovo pismeno priznanje,
ispunjeno razoružavajućim kajanjem.

Ispostavilo se da je i on sam
bio zraobljenik tišine.

A ovo je obeležilo početak
osmogodišnje prepiske

koja, sam gospod zna,
nikad nije bila laka,

ali je uvek bila iskrena.

Oslobodila sam se tereta
koji sam nepravedno sebi natovarila,

a on je za uzvrat,
svesrdno ovladao onim što je uradio.

Naša pismena razmena je postala platforma

za seciranje posledica te noći,

a one su sezale od srceparajućih

do neizrecivo isceliteljskih.

Pa ipak, nije mi donela razrešenje.

Možda stoga što format imejla
nije bio dovoljno ličan,

možda zato što je lako biti hrabar

kada se skrivate iza kompjuterskog ekrana
na drugoj strani planete.

Međutim, započeli smo dijalog

za koji sam smatrala da je nužno
da se dokraja istraži.

Pa, nakon osam godina prepiske,

i skoro 16 godina od te kobne noći,

sakupila sam hrabrost
da predložim ludu zamisao:

da se sretnemo uživo

i suočimo sa prošlošću jednom za svagda.

TS: Island i Australija
su geografski ovako udaljeni.

Tačno između njih je Južna Afrika.

Odlučili smo se za grad Kejptaun

i tu smo proveli nedelju dana.

Sam grad se ispostavio
kao zapanjujuće moćna sredina

za usredsređenje na pomirenje i oproštaj.

Nigde isceljenje i zbližavanje
nisu tako testirani

kao u Južnoj Africi.

Kao nacija, Južna Afrika je tražila
mesto između istine o svojoj prošlosti

i detaljnog saslušanja o svojoj istoriji.

Znajući ovo, dejstvo koje je Kejptaun
imao na nas je bilo još jače.

Tokom ove sedmice,

bukvalno smo jedno drugom
ispričali naše životne priče,

od početka do kraja.

A radilo se o analiziranju naših istorija.

Pratili smo strogi zakon iskrenosti,

a to je sa sobom donelo
izvesnu izloženost,

ranjivost otvorene rane.

Bilo je mučnih priznanja

i trenutaka kad prosto
uopšte nismo mogli da dokučimo

iskustvo druge osobe.

Potresna dejstva seksualnog nasilja
su glasno izgovarana i osećana,

licem u lice.

Drugih puta, pak,

otkrivali bismo okrepljujuću jasnoću,

čak i potpuno neočekivan,
ali oslobađajući smeh.

Kada se sve svede,

dali smo sve od sebe
da pažljivo saslušamo jedno drugo.

I naše individualne stvarnosti
su oslobođene nefilterisanom čistoćom

koja je ništa manje
nego razvedrila naše duše.

TE: Želja za osvetom
je veoma ljudsko osećanje -

instinktivno, čak.

I sve što sam godinama želela

je da povredim Toma
podjednako snažno koliko je on mene.

Ali da nisam otkrila izlaz
iz mržnje i besa,

nisam sigurna da bih danas stajala ovde.

To ne znači da nisam imala
sumnje sve vreme.

Kada je avion doskočio
na pistu u Kejptaunu,

sećam se da sam pomislila:

"Zašto prosto nisam nabavila
terapeuta i flašu votke,

kao svi normalni ljudi?"

(Smeh)

Povremeno se naše traganje
za razumevanjem u Kejptaunu

činilo poput nemogućeg pohoda,

i sve što sam želela je da odustanem

i da se vratim kući
svom dragom mužu Vidiru

i našem sinu.

No, uprkos našim poteškoćama,

ovo putovanje je rezultiralo
pobedonosnim osećanjem

da je svetlo trijumfovalo nad tamom,

da je nešto konstruktivno
moglo da se izgradi na ruševinama.

Negde sam pročitala

da bi trebalo pokušati biti osoba
koja vam je bila potrebna u mladosti.

A kad sam bila tinejdžerka,

bilo mi je potrebno saznanje
da sramota nije bila moja,

da ima nade nakon silovanja,

da čak možete naći i sreću,

poput one koju danas delim sa suprugom.

Zbog toga sam nakon povratka iz Kejptauna
počela grozničavo da pišem

ono što će da bude knjiga
u koautorstvu s Tomom,

za koju se nadamo da će da koristi
ljudima s oba kraja

skale žrtva-počinilac.

Ako ništa drugo,

to je priča koju je bilo potrebno
da čujemo kad smo bili mlađi.

Zbog prirode naše priče,

znam da su reči
koje neizbežno idu uz nju -

žrtva, silovatelj -

i etikete su način
organizovanja koncepata,

ali takođe mogu
svojim konotacijama da onečovečuju.

Čim nekoga odrede kao žrtvu,

utoliko je lakše otpisati ih
kao nekoga oštećenog,

obeščašćenog,

manje vrednog.

I slično, čim nekoga
označe kao silovatelja,

utoliko je lakše nazvati ga čudovištem -

nečovekom.

Ali kako ćemo da razumemo
šta to u ljudskim društvima

uzrokuje nasilje,

ako odbijamo da priznamo
ljudskost onima koji ga počine?

I kako -

(Aplauz)

I kako ćemo da osnažimo preživele,
ako ih teramo da se osećaju manje vrednim?

Kako ćemo da raspravljamo o rešenjima
za jednu od najvećih pretnji

po živote žena i dece širom sveta,

ako su same reči
koje koristimo deo problema?

TS: Sada znam

da je moje ponašanje u noći 1996,
bilo sebično uzimanje.

Osećao sam da zaslužujem Tordisino telo.

Imao sam pre svega pozitivne
društvene uticaje

i primere egalitarnog ponašanja oko mene.

Ali tom prilikom,

odlučio sam da se vodim negativnim.

Onim koji gledaju na žene
kao da imaju po prirodi manju vrednost,

a da muškarci imaju neko prećutno
i simbolično pravo na njihova tela.

Ovi uticaji o kojima govorim
su ipak za mene spoljni.

I jedino sam ja u toj prostoriji
donosio odluke,

niko drugi.

Kada ovladate nečim

i zaista izađete na čistac
sa svojom krivicom,

verujem da iznenađujuće stvari
mogu da se dese.

To nazivam paradoksom ovladavanja.

Mislio sam da ću da se pognem
pod teretom odgovornosti.

Mislio sam da će moja diploma
čovečnosti da sagori.

Umesto toga mi je ponuđeno
da zaista ovladam svojim delom

i otkrio sam da ono ne gospodari
mojom celokupnom ličnošću.

Prosto rečeno,

nešto što ste uradili ne mora
da bude zbir svega što jeste.

Buka u mojoj glavi se stišala.

Prepuštanje samosažaljenju
je lišeno kiseonika

i zamenio ga je svež vazduh prihvatanja -

prihvatanja da jesam povredio
ovo divno biće koje stoji pored mene;

prihvatanje da sam deo velikog i šokantno
svakodnevnog gomilanja muškaraca

koji su seksualno nasilni
prema svojim partnerima.

Ne potcenjujte snagu reči.

Rekavši Tordis da sam je silovao,
promenio se moj odnos prema sebi,

kao i prema njoj.

Ali što je najvažnije

krivica je prešla sa Tordis na mene.

Suviše često,

odgovornos se pripisuje ženama
koje su preživele seksualno nasilje,

a ne muškarcima koji su ga izvršili.

Suviše često

poricanje i bežanje ostavlja sve strane
na velikoj udaljenosti od istine.

Definitivno je u toku javna rasprava,

i kao i mnoge ljude,

ohrabruje nas da je sve manje povlačenja

od ove teške, ali važne rasprave.

Osećam istinsku odgovornost
da joj doprinesem našim glasovima.

TE: Naš postupak nije recept
koji prepisujemo drugima.

Niko nema prava da kaže nekom drugom
kako da se bori sa najvećim bolom

ili najvećom greškom.

Prekinuti ćutanje nikad nije lako,

a u zavisnosti od toga
gde se nalazite u svetu,

može čak i da bude smrtonosno
govoriti o silovanju.

Shvatam da je čak i najtraumatičniji
događaj u mom životu

i dalje svedočanstvo moje privilegovanosti

jer mogu da govorim o tome,
a da ne budem prognana

ili čak ubijena.

Međutim, s privilegijom posedovanja glasa,

dolazi odgovornost njegovog korišćenja.

To je najmanje što dugujem
mojim kolegama preživelim koji ne mogu.

Priča koju smo upravo podelili
je jedinstvena,

a ipak je toliko uobičajena,

budući da je seksualno nasilje
globalna pandemija.

Međutim, ne mora da bude tako.

Nešto što mi je bilo korisno
na sopstvenom putu isceljenja

je učenje o seksualnom nasilju.

A zbog toga sam čitala, pisala

i govorila o ovom pitanju,
sad već više od deceniju,

posećujući konferencije širom sveta.

A prema mom iskustvu,

učesnici sličnih događaja
su skoro isključivo žene.

Ali vreme je da prestanemo da tretiramo
seksualno nasilje kao žensko pitanje.

(Aplauz)

Seksualno nasilje
nad ženama i muškarcima

većinom počine muškarci.

Pa ipak, njihovi glasovi su krajnje
nezastupljeni u ovoj raspravi.

Međutim, neophodno je prisustvo svih.

Samo zamislite koliku patnju
bismo mogli da ublažimo,

ako bismo se usudili
da se zajedno suočimo s ovim problemom.

Hvala vam.

(Aplauz)