Nauka koja stoji iza mita: Homerova „Odiseja“ - Met Kaplan (Matt Kaplan)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-science-behind-the-myth-homer-s-odyssey-matt-kaplan

Homerova „Odiseja“ pripoveda o avanturama grčkog heroja Odiseja tokom njegovog putovanja kući iz Trojanskog rata. Mada je moguće da su neki delovi zasnovani na stvarnim događajima, susreti sa čudovištima, divovima i čarobnjacima smatraju se potpunom fikcijom. Ipak, da li u ovim mitovima možda postoji više od onog što se čini na prvi pogled? Met Kaplan objašnjava zašto možda postoji više stvarnosti iza „Odiseje“ nego što su mnogi toga svesni.

Lekciju pripremio: Met Kaplan, animacija: Majk Šel.

Homerova „Odiseja“,

jedno od najstarijih dela
u zapadnoj književnosti,

pripoveda o avanturama
grčkog heroja Odiseja

tokom njegovog desetogodišnjeg putovanja
ka kući iz Trojanskog rata.

Mada je moguće da su neki delovi
zasnovani na stvarnim događajima,

susreti sa neobičnim čudovištima,

zastrašujućim divovima
i moćnim čarobnjacima

smatraju se potpunom fikcijom.

Ipak, da li u ovim mitovima možda postoji
više od onog što se čini na prvi pogled?

Pogledajmo jednu čuvenu epizodu iz speva.

Usred svoje duge plovidbe,

Odisej i njegova posada se nađu
na misterioznom ostrvu Eja.

Izgladneli i iscrpljeni,
neki od ljudi naiđu na dvor,

gde ih zadivljujuća žena
prima na raskošnu gozbu.

Naravno, ispostavlja se da je sve to
previše dobro da bi bilo istinito.

Žena je zapravo opaka čarobnica Kirka,

i čim su vojnici pojeli
svoje sledovanje na stolu,

ona ih sve pretvori u životinje
potezom svog štapića.

Srećom, jedan od ljudi pobegne,

pronađe Odiseja
i ispriča mu o nevoljama posade.

Međutim, dok Odisej juri
da spasi svoje ljude,

sreće glasnika bogova, Hermesa,

koji ga savetuje da najpre pojede
čarobnu biljku.

Odisej posluša njegov savet,

a kada se konačno susretne sa Kirkom,
njene čini ne deluju na njega,

što mu omogućava da je porazi
i spasi svoju posadu.

Naravno, ova priča o veštičarenju
i pretvaranju u životinje

vekovima je pobijana
kao ništa drugo nego plod mašte.

Ipak, poslednjih godina,
česta pominjanja bilja i lekova u odeljku

podstakla su interesovanje naučnika,

navodeći neke od njih na razmatranje

da mit možda predstavlja
fiktivni izraz stvarnih iskustava.

Najstarije verzije Homerovog teksta

kažu da je Kirka pomešala
pogubnu drogu sa hranom

tako da bi posada sasvim zaboravila
svoju rodnu zemlju.

Kako se ispostavilo, jedna od biljaka
koja raste u mediteranskoj oblasti

je biljka poznata
pod bezazlenim imenom tatula,

čija dejstva obuhvataju izraženu amneziju.

Biljka je takođe prepuna jedinjenja
koja remete značajan neurotransmiter

pod nazivom acetilholin.

Takvo ometanje može izazvati
snažne halucinacije,

bizarno ponašanje

i opšte poteškoće
u razlikovanju fantazije i stvarnosti,

nešto što bi zapravo moglo učiniti

da ljudi poveruju
da su se pretvorili u životinje,

a što takođe ukazuje
da Kirka nije bila čarobnica,

već, u stvari, hemičarka koja je znala
kako da delotvorno upotrebi domaće biljke.

Tatula, pak, čini samo polovinu priče.

Za razliku od mnogih materijala u Odiseji,

tekst o biljci koju Hermes daje Odiseju
je neobično specifičan.

Bogovi su je zvali moli,

a opisuje se da se nalazi
u šumskoj dolini,

crnog korena i sa cvetom
belim poput mleka.

Kao i ostatak epizode sa Kirkom,

moli je vekovima otpisivana
kao proizvod mašte.

Međutim, 1951. godine,
ruski farmakolog Mihail Maškovski

otkrio je da su seljani na planini Ural

koristili biljku sa mlečno belim cvetom
i crnim korenom

da bi sprečili oduzetost
kod dece koja boluju od dečije paralize.

Ta biljka, zvana visibaba,

ispostavilo se da sadrži jedinjenje
pod nazivom galantamin,

koje sprečava ometanje rada
neurotransmitera acetilholina,

što ga čini delotvornim
ne samo u lečenju dečje paralize,

već i drugih bolesti,
kao što je Alchajmerova.

Na 12. Svetskom kongresu neurologije,

doktori Andrea Platakis i Rodžer Duvosin
prvi su izneli na razmatranje

da je visibaba, u stvari,
biljka koju je Hermes dao Odiseju.

Iako ne postoji mnogo direktnih dokaza
da su ljudi u Homerovo vreme

znali za njena antihalucinogena dejstva,

imamo jedan pasus
grčkog pisca Teofrasta iz 4. veka

u kome se navodi da se moli
koristi kao protivotrov.

Dakle, da li sve ovo znači

da su Odisej, Kirka
i ostali likovi u Odiseji bili stvarni?

Ne nužno.

Ipak, to ukazuje da antičke priče
mogu imati više istinitih elemenata u sebi

nego što smo pre mislili.

I dok saznajemo više o svetu oko nas,

možda ćemo otkriti neka ista znanja

skrivena u mitovima i legendama
prohujalih vekova.