Ratovi koji su inspirisali Igru prestola - Aleks Džendler (Alex Gendler)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-wars-that-inspired-game-of-thrones-alex-gendler

Sve je počelo oko 1377. godine, kada je srednjevekovna Engleska bila uzdrmana borbama za moć između dve plemićke porodice, koja se protegla kroz generacije i uključila ogromnu plejadu likova, složenih motiva i nestalne odanike. Zvuči poznato? Aleks Džendler ilustruje kako je istorijski konflikt poznat kao Rat ruža poslužio kao osnova za veliki deo dešavanja u Igri prestola.

Lekcija: Aleks Džendler; animacija: Bret Anderhil.

Koliko znamo,

srednjovekovnu Englesku nikad nisu napali
ledeni zombiji,

niti su je terorisali zmajevi,

već je bila uzdrmana borbom za moć
između dve aristokratske porodice

koja se protegla kroz generacije

i u kojoj je učestvovala
široka plejada likova

sa složenim motivima
i nestalnom lojalnošću.

Ovo vam možda zvuči poznato

zato što je istorijski konflikt
poznat pod imenom Rat ruža

poslužio kao osnova za većinu
dešavanja u Igri prestola.

Uzrok pravog rata bila je smrt
kralj Edvarda III, 1377. godine.

Edvardov najstariji sin
umro je pre svog oca,

ali je njegov desetogodišnji sin,
Ričard II,

nasledio presto
pre Edvardova tri živa brata.

Zbog preskakanja cele jedne generacije

njihovi razni potomci su dugo
prisvajali pravo na presto,

naročito Lankasteri,
koji potiču od Edvardovog trećeg sina,

i Jorkovi, koji potiču
od njegovog četvrtog sina.

Ime sledećih ratova

vodi poreklo od simbola
koji se vezuju za ove dve porodice,

bele ruže Jorkovih,
i crvene ruže Lankastera.

Lankasteri su prvi došli na presto

kada je Ričard II svrgnut sa vlasti
od strane svog rođaka Henrija IV 1399.

Uprkos mestimičnim neredima,

njihova vlast je bila čvrsta
sve do 1422. godine,

kada je posle smrti Henrija V
u vojnoj kampanji

maloletni Henri VI postao kralj.

Kako je bio neodlučan
i pod uticajem savetnika,

Henri je bio primoran da oženi Margaret
Anžujsku da bi dobio podršku Francuza.

Margaret je bila lepa, ambiciozna,

i nemilosrdna kada je trebalo ukloniti
bilo koju pretnju njenoj moći,

i pre svega,
nije verovala Ričardu od Jorka.

Jork je bio kraljev bliski savetnik
i odani general,

ali ga je kraljica sve više
terala u stranu,

unapređujući svoje omiljene pristalice,
kao što su Vojvode od Safolka i Samerseta.

Jorkove kritike njihovog neprikladnog
vođenja rata protiv Francuske

koštale su ga izbacivanja sa dvora
i prebacivanja u Irsku.

U međuvremenu,
gomilali su se vojni neuspesi,

a podmitljiva vlast Margaret
i njenih saveznika

izazvala je široko nezadovoljstvo.

U sred tog haosa

Ričard od Jorka se vratio sa vojskom da
uhapsi Samerseta i uvede reforme na dvoru.

U početku neuspešan,
ubrzo je dobio svoju šansu

kada je proglašen
Zaštitnikom kraljevstva

nakon što je Henri pretrpeo nervni slom.

Međutim, nakon manje od godinu dana,

Henri se naglo oporavio

pa ga je kraljica nagovorila
da ukine Jorkove reforme.

Jork je pobegao i ponovo digao vojsku.

Iako nije mogao
da preuzme vlast direktno,

uspeo je da bude ponovo postavljen
na mesto zaštitnika

a sebe i svoje naslednike imenovao je
za Henrijeve naslednike.

Ali, umesto krune,

Jorkova glava je dobila kolac

nakon što je ubijen u bici
sa kraljičinim podanicima.

Njegov mladi sin preuzeo je pravo na vlast
i krunisan je kao Edvard IV.

Edvard je izvojevao veliki uspeh
protiv Lankastera.

Henrija su uhvatili,

dok je Margaret pobegla u izgnanstvo

sa svojim navodno svirepim sinom,
Edvardom od Vestminstera.

Ali novokrunisani kralj
je napravio tragičnu političku grešku

pošto se povukao iz svog prvog
ugovorenog braka sa francuskom princezom

kako bi se u tajnosti venčao udovicom
sitnog plemića.

To je otuđilo njegovog najmoćnijeg
saveznika, Vojvodu od Vorvika.

Vorvik je stupio u savez sa Lankasterima,

okrenuo Edvardovog ljubomornog mlađeg
brata, Džordža, protiv njega,

pa je čak uspeo na kratko da vrati
Henrija na mesto kralja.

Ali, to nije trajalo dugo.

Edvard je preoteo presto,

Lankasterski princ je ubijen u bici,

a sam Henri je umro u zatočeništvu
ubrzo nakon toga.

Ostatak vladavine Edvarda IV
je protekao mirno,

ali nakon njegove smrti 1483. godine,
krvoproliće se nastavilo.

Iako je trebalo da ga nasledi
njegov dvanaestogodišnji sin,

Edvardov mlađi brat Ričard III
proglasio je svog nećaka nezakonitim

zbog tajnog braka njihovog oca.

Sam je sebe postavio na presto,
a dečake strpao u zatvor.

Iako niko ne zna
šta se na kraju zbilo sa njima,

nakon nekog vremena prinčevi su nestali

a Ričardova moć je delovala stabilno.

Ali njen kraj je došao
nakon samo dve godine

preko uskog mora
Engleskog kanala.

Henri Tjudor je bio direktni naslednik
prvog Vojvode od Lankastera,

odrastao u izgnanstvu nakon smrti
svog oca u prethodnoj pobuni.

Kako je Ričardovo preotimanje vlasti
dovelo do razdora među Jorkovima,

Henri je dobio podršku
za svoje pravo na vlast.

Digao je vojsku u Francuskoj,
prešao Lamanš 1485. godine,

i ubrzo porazio Ričardove snage.

A stupajući u brak sa Elizabetom od Jorka,
starijom sestrom nestalih prinčeva,

novokrunisani Henri VII
ujedinio je dve ruže

i stavio tačku na skoro stogodišnji rat.

Često mislimo da su istorijski ratovi
presudni konflikti

sa jasno određenim
pobednicima i gubitnicima,

ali nam Rat ruža,
kao i štivo koje su inspirisali,

pokazuju da pobede mogu biti neizvesne,

savezništva nestabilna,

pa čak i moć kraljeva
prolazna kao godišnja doba.