Šta je preostalo za istraživanje?

Bili smo na Mesecu, ucrtali smo kontinente na karte, čak smo bili i na najdubljoj tački u okeanu - dvaput. Šta je sledećoj generaciji preostalo za istraživanje? Biolog i istraživač Nejtan Volf predlaže ovaj odgovor: skoro sve. I možemo započeti, kaže, s malim nevidljivim svetom.

Nedavno sam posetio Beloit,
u Viskonsinu.

Bio sam tamo kako bih odao počast
velikom istraživaču 20. veka,

Roju Čapmanu Endrusu.

Za vreme njegovog rada
u Američkom prirodnjačkom muzeju,

Endrus je vodio niz ekspedicija
u neistražene regione,

kao ovde, u pustinji Gobi.

Bio je značajna ličnost.

Kasnije je, navodno, bio inspiracija
za lik Indijana Džonsa.

Kada sam bio u Beloitu u Viskonsinu,

održao sam javno predavanje
grupi srednjoškolaca.

I ovde sam da vam kažem

da ako postoji nešto strašnije
od držanja TED govora,

bio bi to pokušaj da se održi pažnja

hiljadi 12-godišnjaka
na 45-minutnom predavanju.

Ne pokušavajte to.

Na kraju predavanja
postavljali su pitanja,

ali jedno pitanje
me ne napušta od tada.

Ustala je mlada devojka

i pitala me:

"Gde treba da istražujemo?"

Mislim da postoji utisak
koji mnogi od nas imaju

da je to sjajno doba
istraživanja Zemlje prošlo,

da će sledeća generacija

morati da ide u svemir
ili u najdublji okean

da bi mogla da nađe
nešto značajno da istražuje.

Ali, da li je to zaista slučaj?

Da li zaista ne postoji neko
značajno mesto za istraživanje

koje je preostalo na Zemlji?

To me je na neki način
nateralo da razmišljam

o jednom od svojih omiljenih
istraživača u istoriji biologije.

To je istraživač nevidljivog sveta
Martinus Bajerink.

Bajerink je krenuo da otkrije uzrok

bolesti mozaika duvana.

Uzeo je zaraženi sok iz biljke duvana

i filtrirao ga kroz
sve manje i manje filtere.

I stigao je do tačke

kada je osetio da mora
da postoji nešto što je

manje od najmanje
poznate forme života -

bakterije, u to vreme.

Smislio je ime za svoj
tajanstveni uzročnik.

Nazvao ga je virus -

latinski naziv za "otrov".

I otkrivanjem virusa,

Bajerink je otvorio čitav
novi svet za nas.

Sada znamo da virusi čine većinu

genetskih informacija na našoj planeti,

više od genetskih informacija

svih drugih formi života zajedno.

I očigledno je da postoje
važne praktične primene

povezane sa ovim svetom -

stvari kao što su istrebljenje
malih boginja,

pojava vakcine protiv raka
grlića materice,

za koji znamo da ga uglavnom izazivaju
humani papiloma virusi.

Bajerinkovo otkriće

se nije desilo pre 500 godina.

Pre malo više od 100 godina

Bajerink je otkrio viruse.

Znači, u suštini,
imali smo automobile,

ali nismo bili svesni formi života

koje čine većinu genetske informacije
na našoj planeti.

Sada imamo ove fantastične alate

uz pomoć kojih možemo
da otkrivamo nevidljivi svet -

stvari poput dubokog sekvenciranja

koje nam dopušta da učinimo mnogo više
od pregledanja površine

i gledanja pojedinačnih genoma
određenih vrsta,

omogućava nam da gledamo
cele metagenome,

zajednicu mnogobrojnih mikroorganizama
u nama, na nama i oko nas

i da dokumentujemo
sve genetske informacije tih vrsta.

Ove tehnike možemo da primenimo

od zemljišta do kože i na sve između.

Sada u mojoj organizaciji
ovo radimo svakodnevno

da bismo identifikovali razloge
izbijanja bolesti

za koje je nejasno
šta ih tačno izaziva.

I samo da vam dočaram kako ovo radi,

zamislite da smo uzeli
bris iz nosa svakome od vas.

A to je nešto što obično radimo

da bismo pronašli respiratorne
viruse kao grip.

Prva stvar koju bismo videli

je ogromna količina
genetskih informacija.

Ako bismo počeli da istražujemo
te genetske informacije,

tamo bismo videli određeni broj
uobičajenih krivaca -

naravno, mnogo ljudskih
genetskih informacija,

ali i bakterijske i virusne informacije,

uglavnom iz potpuno bezopasnih stvari
unutar vašeg nosa.

Ali videli bismo i nešto
veoma iznenađujuće.

Kada bismo počeli
proučavati te informacije,

videli bismo da oko 20%
genetskih informacija u vašem nosu

ne odgovara ničemu
što smo ikad pre videli -

nijednoj biljci, životinji, gljivici,
virusu ili bakteriji.

U suštini, nemamo predstavu
šta bi to moglo biti.

Mala grupa nas koji zapravo proučavamo
tu vrstu podataka,

počela je da zove ovu informaciju -

biološka tamna materija.

Nije slična ničemu
što smo ranije videli;

ekvivalentna je kontinentu
koji nije ucrtan na karti,

koji se nalazi upravo među
našim genetskim informacijama.

A ima ih mnogo.

Ako vam se čini da je 20%
genetskih informacija u vašem nosu

mnogo tamne biološke materije,

ako pogledamo u vaša creva,

40 do 50% te genetske informacije
je tamna biološka materija.

Čak i u relativno sterilnoj krvi,

oko 1 do 2% je tamna
biološka materija -

ne može se klasifikovati niti uporediti
ni sa čim poznatim.

Prvo smo mislili da je ovo artefakt.

Ovi duboko sekvencirajući
uređaji su relativno novi.

Ali kako postaju sve tačniji i tačniji,

shvatamo da je ova materija vid života

ili je bar deo nje - neki vid života.

I dok su hipoteze za objašnjenje
postojanja biološke tamne materije

tek u začetku,

postoji veoma uzbudljiva mogućnost:

da je unutar ove genetske
informacije sadržan

potpis još neidentifikovanog života.

Ako istražimo ove lance
A, T, C i G aminokiselina,

možemo otkriti
potpuno novi vid života

koji će, kao i Bajerink,
iz korena promeniti

način na koji razmišljamo
o prirodi biologije.

To će nam verovatno omogućiti
da identifikujemo uzrok raka

ili da identifikujemo izvor izbijanja
bolesti s kojim nismo upoznati

ili možda da stvorimo novo sredstvo
u molekularnoj biologiji.

Drago mi je da mogu da najavim

da zajedno sa kolegama
sa Stanforda, Kalteka i UCSF-a,

upravo započinjemo inicijativu

za istraživanje biološke tamne materije
i da li u njoj ima novih oblika života.

Pre malo više od 100 godina

ljudi nisu bili svesni postojanja virusa,

oblika života koji čini najveći broj
genetskih informacija na našoj planeti.

Sto godina u budućnost,
ljudi se mogu čuditi tome

da smo bili potpuno nesvesni
postojanja novog vida života

koji nam je bukvalno bio pred nosem.

Istina je, možda smo ucrtali na karti
sve kontinente na planeti

i možda smo otkrili sve sisare
koji postoje,

ali to ne znači da nije ostalo ništa
da se istražuje na Zemlji.

Bajerink i njemu slični

su dali neverovatnu lekciju
budućim generacijama istraživača -

ljudima poput one mlade devojke
iz Beloita iz Viskonsina.

Mislim da ako tu lekciju
kažemo kao poruku, glasila bi:

ne smatrajte da je ovo
što sada znamo, cela priča.

Idite za nepoznatim stvarima u bilo kojoj
oblasti koju izaberete da istražujete.

Mnogo je nepoznatih stvari oko nas

koje samo čekaju da budu otkrivene.

Hvala.

(Aplauz)