Kako bi izgledao svet bez vozača

Šta bi bilo kada bi saobraćaj tekao ulicama podjednako glatko i efikasno kao što krv teče našim venama? Vanis Kabež, zaludjenik transportom, smatra da ćemo inspiraciju za stvaranje prevoznog sistema budućnosti pronaći upravo u genijalnosti biologije. U ovom govoru sa pogledom u budućnost, istražite zanimljive koncepte poput modularnih, odvojivih autobusa, letećih taksija i mreža visećih magnetih kapsula koji bi pomogli da san o dinamičnom samoupravljajućem svetu postane stvarnost.

Neki ljudi su opsednuti francuskim vinima.

Drugi vole da igraju golf

ili da prosto gutaju knjige.

Moram priznati da je jedno od mojih
najvećih zadovoljstava u životu

pomalo specifično.

Ne mogu vam opisati koliko uživam
posmatrajući gradove iz vazduha,

kroz prozor aviona.

Neki gradovi su mirni i industrijski.

kao što je Dizeldorf

ili Luivil.

Drugi zrače energijom
koju jedva mogu da kontrolišu

kao Njujork

ili Hong Kong.

A onda imate Pariz,

ili Istanbul,

i njihovu patinu punu istorije.

Ja vidim gradove kao živa bića.

I kada ih tako posmatram sa visine,

volim da pronalazim glavne ulice
i auto-puteve koji im daju strukturu.

Pogotovo noću,

kad putnici čine da ove arterije
izgledaju dramatično crveno i zlatno,

gradski krvotok
vrši svoju vitalnu funkciju

baš pred vašim očima.

Ali, kada sedim u svom autu,

posle sat i po vožnje svakog dana,

realnost izgleda potpuno drugačije.

(Smeh)

Bas ništa -

ni javni radio,

ni radijske emisije -

(Smeh)

Pa čak ni sabrana meditacija

ne čine ovo vreme vrednim življenja.

(Smeh)

Zar nije apsurdno

da smo stvorili automobile
koji dostižu brzinu od 200 km/h,

a da ih sada vozimo istom brzinom
kao i kočije iz 19. veka?

(Smeh)

Samo u SAD-u

smo proveli 29,6 milijardi sati
u prevozu u 2014. godini.

Sa tom količinom vremena,

drevni Egipćani bi mogli sagraditi
26 piramida u Gizi.

(Smeh)

Mi to uradimo u jednoj godini.

Neopisiv gubitak vremena,
energije i ljudskog potencijala.

Decenijama,

naš lek za zakrčenost je bio jednostavan:

izgraditi nove puteve
ili uvećati postojeće.

I uspevalo nam je.

U Parizu je uspeh bio zadivljujuć

kada je u gradu porušeno
na stotine istorijskih građevina

da bi se izgradilo 140 km

bulevara koji vozačima olakšavaju vožnju.

I to i dalje uspeva u novim,
brzo širećim gradovima.

Međutim, u utvrđenijim urbanim centrima

značajno proširenje saobraćajne mreže
je gotovo nemoguće:

nastanjenost je pregusta,

nekretnine preskupe,

a javni prihodi preosetljivi.

Krvotok našeg grada
se zapušava i razboljeva,

a na to moramo obratiti pažnju.

Naš trenutni način razmišljanja
ne funkcioniše.

Da bi naš saobraćaj tekao,

treba nam novi izvor inspiracije.

Posle 16 godina rada u saobraćaju,

moj „aha“ momenat se desio
u razgovaru sa mušterijom biotehnologom.

Ona mi je govorila kako je njena terapija

ojačavala određene osobine
našeg kardiovaskularnog sistema.

„Sjajno,“ pomislio sam, „naš krvotok -

sve vene i arterije u našem telu

sprovode logistička čuda svakog dana.“

To je bio momenat kada sam shvatio

da je biologija u poslu transporta

već milijardama godina.

Testirala je bezbrojna rešenja

za premeštanje hranljivih materija,
gasova i proteina.

Zaista jeste najprefinjenija
transportna laboratorija na svetu.

Šta ako se rešenje
za naše saobraćajne probleme

nalazi baš u nama samima?

Želeo sam da saznam

zbog čega krv teče
našim venama celog života,

a naši veliki gradovi
su svakodnevno zakrčeni.

Realno gledajući, mi posmatramo
dve sasvim različite mreže.

Ne znam da li ste svesni,

ali svako od nas ima
100 000 kilometara krvnih sudova u telu -

100 000 kilometara.

To su dve i po dužine Zemljinog obima,

unutar vas.

To znači da se krvni sudovi
nalaze svuda unutar nas,

ne samo ispod površine kože.

Ali, ako pogledate naše gradove,

istina je da imamo
nekolicinu podzemnih veza

i isto tako nekoliko tunela i mostova,

kao i po koji helikopter u vazduhu.

Ipak, velika većina našeg saobraćaja
je skoncentrisana na zemlji,

na površini.

Drugačije govoreći,

dok naš vaskularni sistem
unutar nas koristi tri dimenzije,

naš urbani saobraćaj
je pretežno dvodimenzionalan.

Dakle, ono što je potrebno
je da prihvatimo tu vertikalnost.

Ako je naša površinska mreža zasićena,

hade da izdignemo saobraćaj.

Ovaj kineski koncept autobusa
koji može da opkorači gužvu u saobraćaju

nam je otvorio oči kako može
da se razmišlja o prostoru i kretanju

u našim gradovima.

A možemo ići i više

i okačiti naš saobraćaj
kao što smo i električnu mrežu.

Tel Aviv i Abu Dabi
će pokušati da testiraju

ove futurističke mreže
obešenih magnetnih kapsula.

A možemo se i još penjati i poleteti.

Činjenica da kompanija
kao što je Erbas ozbiljno radi

na letećim gradskim taksijima

nam govori nešto.

Leteći automobili se konačno sele
iz deža vua naučne fantastike

u teritorije primamljivih
poslovnih ponuda.

To je jedan uzbudljiv momenat.

Dakle, izgradnja trodimenzionalne
saobraćajne mreže

je jedan od načina da ublažimo
i rešimo saobraćajne zastoje.

Ali to nije jedini način.

Moramo dovesti u pitanje

i druge fundamentalne odluke
koje smo doneli,

kao što su vozila koja koristimo.

Zamislite samo vrlo poznat prizor.

Vozite se već 42 minuta.

Dvoje dece iza vas postaju nemirni.

I kasnite.

Da li vidite taj spori auto ispred vas?

Uvek se pojavi kad kasnite, zar ne?

(Smeh)

Taj vozač je u potrazi za parkingom.

Nema slobodnog parking mesta u celoj zoni,

ali kako da on to zna?

Procenjeno je da je čak 30 posto
gradskog saobraćaja prouzrokovano

vozačima koji traže parking.

Vidite li stotinu automobila oko vas?

Osamdeset pet njih
imaju samo jednog putnika.

Tih 85 vozača bi svi stali
u jedan londonski crveni autobus.

Dakle, pitanje je

zašto traćimo prostor
ako je to nešto što nam je najpotrebnije?

Zašto ovo činimo sami sebi?

Biologija tako nešto nikad ne bi uradila.

Prostor unutar naših arterija
je u potpunosti iskorišćen.

Svakim otkucajem srca,

viši krvni pritisak bukvalno sabija
milione crvenih krvnih zrnaca

u ogromne pakete kiseonika

koji hitro teku našim telom.

Nije protraćen ni sićušni prostor
unutar crvenih krvnih zrnaca.

Ukoliko su zdrave,

više od 95 posto njihovog kapaciteta
da skladište kiseonik je iskorišćeno.

Zamislite samo da su vozila
koja koristimo u našim gradovima

95 posto popunjena,

sav taj prostor koji bismo imali
da pešačimo, vozimo bicikle

i uživamo u svojim gradovima?

Razlog zbog kog je krv
tako neverovatno efikasna

je taj što naša crvena krvna zrnca nisu
privržena određenim organima ili tkivima;

u suprotnom bismo verovatno imali
zastoje u svojim venama.

Ne, oni su podeljeni.

Podeljeni među svim ćelijama u našem telu.

I baš zbog toga što je naša mreža
toliko prostrana,

svaka od naših 37 biliona ćelija
dobije svoju porciju kiseonika

baš onda kada joj treba.

Krv je i kolektivni
i individualni vid transporta.

Međutim, u slučaju naših gradova,

malo smo zapeli.

Zapeli u neprekidnoj raspravi

između stvaranja „auto-centričnog“ društva
ili prostranih sistema za masovni prevoz.

Smatram da treba prevazići ovo.

Smatram da možemo napraviti vozila
koja spajaju pogodnost automobila

sa efikasnošću vozova i autobusa.

Zamislite samo.

Udobno sedite u brzom
i mirnom gradskom vozu

zajedno sa još 1 200 putnika.

Problem sa gradskim vozovima

je što ponekad treba da se zaustavite
pet, deset, petnaest puta

pre krajnje destinacije.

Šta ako u ovom vozu
ne biste morali da se zaustavljate?

U ovom vozu, vagoni se mogu
dinamički otkačiti dok se krećete

i postati brzi samoupravljački autobusi

koji se kreću sekundarnom mrežom puteva.

I tako bez ijedne stanice

ili otegnutih presedanja,

sedite u autobusu koji se kreće
prema vašem predgrađu.

A kada se približite,

odeljak u kom sedite se odvaja

i sam vas vozi pravo do kućnog praga.

Istovremeno je i kolektivno i individualno

i moglo bi biti jedno od modularnih,
samoupravljajućih vozila sutrašnjice.

Sada...

kao da šetnja gradom koji zuji od dronova,

letećih taksija, modularnih autobusa
i visećih magnetnih kapsula

nije bila dovoljno egzotična,

smatram da postoji još jedan način

koji bi gradski prevoz
učinio očaravajućim.

Ako malo bolje razmislite,

sadašnja generacija samoupravljajućih auta
samo pokušava da nađe svoje mesto

u saobraćajnoj mreži
napravljenoj od ljudi za ljude.

Oni pokušavaju da savladaju
saobraćajna pravila,

što je relativno jednostavno,

kao i da se nose
sa ljudskom nepredvidivošću,

što je malo zahtevnije.

A šta bi bilo kada bi čitavi gradovi
postali samoupravljajući?

Da li bi nam bili potrebni semafori?

Da li bi nam bile potrebne trake?

A ograničenja brzine?

Crvena krvna zrnca ne teku u trakama.

Nikad ne staju na crveno svetlo.

U prvim samoupravljajućim gradovima,

nećete naći ni crvena svetla ni trake.

A kada su svi automobili
samoupravljajući i umreženi,

sve je predvidivo,
a vreme reakcije minimalno.

Mogu voziti mnogo brže i mogu preduzeti

bilo kakvu racionalnu inicijativu
koja ih može ubrzati,

kao i vozila oko njih.

Umesto strogih saobraćajnih pravila,

tok će biti regulisan

mrežom dinamičnih algoritama
koji bi se konstantno poboljšavali.

Rezultat je čudan saobraćaj

koji spaja brzu, a uglađenu strogost
nemačkih auto-puteva

i kreativnu vitalnost
saobraćajnica u Mumbaju.

(Smeh)

Saobraćaj će biti bujan i funkcionalan.

Biće tečan poput naše krvi.

I kao neki čudnovati paradoks,

što robotizovaniji naš saobraćaj bude,

to će njegovo kretanje
biti življe i prirodnije.

Dakle, da,

danas biologija ima sve atribute
jednog saobraćajnog genija,

ali ovaj proces je trajao
milijardama godina

i prošao kroz razne iteracije i mutacije.

Ne možemo čekati milijardu godina
da naš saobraćajni sistem evoluira.

Mi sada imamo snove,

koncepte

i tehnologiju

da stvorimo trodimenzionalnu
saobraćajnu mrežu,

izumemo nova vozila

i izmenimo tok u našim gradovima.

Uradimo to.

Hvala.

(Aplauz)