Sve što ste mislili da znate o zavisnosti je pogrešno

Šta u stvari dovodi do zavisnosti od bilo čega, od kokaina do pametnih telefona? I kako to možemo prevazići? Johan Hari je iz prve ruke video da naše trenutne metode nisu uspešne, dok je gledao svoje voljene kako se bore sa svojim zavisnostima. Zapitao se zašto tretiramo zavisnike na način na koji ih tretiramo i da li možda postoji bolji način. Kao što i deli sa nama u ovom ličnom govoru, njegova pitanja su ga odvela širom sveta i otkrila neke iznenađujuće i obećavajuće načine razmišljanja o ovom problemu starom jedan vek.

Jedno od mojih najranijih sećanja je

kad sam pokušao da probudim
jednog svog rođaka i nisam mogao.

Bio sam dete i nisam razumeo zašto,

ali kad sam odrastao,

shvatio sam da smo imali
zavisnost od droge u porodici,

uključujući i kasniju
zavisnost od kokaina.

Mislio sam puno o tome u zadnje vreme,
delom zato što je sada tačno sto godina

od kad su droge prvi put
zabranjene u SAD i V. Britaniji

i kasnije to prošireno na ostatak sveta.

Prošao je jedan vek od kad
smo doneli sudbonosnu odluku

da kažnjavamo zavisnike,

jer smo verovali da će ih to odvratiti,
dati im podsticaj da prestanu.

Pre par godina, posmatrao sam
neke zavisnike koje volim

i pokušavao da smislim
neki način da im pomognem.

I shvatio sam da postoji gomila
neverovatno bazičnih pitanja

na koja nisam znao odgovor,

kao na primer: šta je uzrok zavisnosti?

Zašto nastavljamo sa ovim pristupom
koji, izgleda, ne funkcioniše

i da li postoji bolji način?

Pa sam onda pročitao svašta o tome

i nisam baš mogao da nađem
odgovore koje sam tražio,

pa sam pomislio, okej,
sešću sa raznim ljudima širom sveta

koji su prošli kroz to i proučavali to

i razgovaraću s njima i videti
da li mogu nešto da naučim.

Nisam mislio da ću preći 50.000 km,

ali jesam, i sreo sam
gomile različitih ljudi

od transrodnog dilera kreka
u Braunsvilu, u Bruklinu,

do naučnika koji
daje halucinogene mungosima

da vidi da li im se sviđaju -

i rezultat je da im se sviđaju,
ali samo u posebnim okolnostima -

do jedine zemlje koja je
dekriminalizovala sve droge,

od kanabisa do kreka - Portugala.

Ono što me je zaista zapanjilo je

da je skoro sve što smo mislili
da znamo o zavisnosti pogrešno

i ako počnemo da usvajamo
nova svedočenja o zavisnosti,

mislim da ćemo morati da promenimo
i više od same politike prema drogama.

Ali da počnemo sa onim
što smo mislili da znamo.

Uzmimo srednji red, na primer.

Zamislite da svi vi uzimate heroin
20 dana, 3 puta dnevno.

Izgleda da su se neki obradovali
više ovoj mogućnosti od drugih.

(Smeh)

Ne brinite,
to je samo misaoni eksperiment.

Zamislite da ste to uradili.

Šta bi se desilo?

Ceo vek su nam pričali istu priču
o tome šta bi se desilo.

Mislimo da, zato što heroin
sadrži hemijske navlake,

ako ga uzimate neko vreme,

vaše telo bi postalo
zavisno od tih navlaka,

počeli biste da osećate fizičku potrebu

i posle tih 20 dana, svi biste bili
zavisnici od heroina. Jel tako?

To je ono što sam ja mislio.

Prva stvar koja me je upozorila
da nešto nije u redu sa tom pričom

je kad su mi objasnili.

Kad bih izašao sa TED-a danas
i udari me auto i polomim kuk,

odveli bi me u bolnicu i dali bi mi
velike količine diamorfina.

Diamorfin je heroin.

To je u stvari mnogo bolji heroin
od onog koji ćete kupiti na ulici,

jer je onaj koji kupujete od dilera
kontaminiran.

Vrlo malo od toga je heroin,

dok je onaj koji dobijate od lekara
medicinski čist.

I to bi vam davali tokom
dugog vremenskog perioda.

Mnogi od vas u ovoj prostoriji

nisu svesni da su već
uzeli prilično heroina.

I svako ko gleda ovo širom sveta,
to se dešava.

Ako je ono što mislimo
o zavisnosti tačno -

ovi ljudi su izloženi svim tim
hemijskim navlakama -

Šta bi trebalo da se desi?
Trebalo bi da postanu zavisni.

Ovo su proučavali vrlo pažljivo.

To se ne dešava. Primetićete
da vaša baka kojoj su zamenili kuk

nije postala narkoman.
(Smeh)

Kad sam ovo saznao, bilo mi je čudno,

toliko u suprotnosti sa svim što su
mi pričali i što sam mislio da znam,

da sam pomislio da ne može biti tačno,
sve dok nisam sreo Brusa Aleksandera.

On je profesor psihologije u Vankuveru

koji je izveo neverovatan eksperiment

koji će nam, ja mislim, pomoći
da razumemo ovaj problem.

Profesor Aleksander mi je objasnio

da ideja koju svi imamo o zavisnosti

potiče delom od niza eksperimenata

koji su rađeni u 20. veku.

To su vrlo jednostavni eksperimenti.

Možete ih izvesti večeras kod kuće
ako ste sadistički raspoloženi.

Stavite pacova u kavez
i date mu dve flaše s vodom.

U jednoj je samo voda, a u drugoj je voda
sa dodatim heroinom ili kokainom.

Pacovu će se skoro uvek više svideti
voda sa drogom

i skoro uvek će sebe ubiti vrlo brzo.

I to je to, jel' tako?
Mislimo da tako funkcioniše.

70-tih godina, profesor Aleksander
je posmatrao eksperiment

i primetio nešto.

Rekao je: ah, pa mi stavljamo
pacova u prazan kavez.

On nema šta drugo da radi
osim da koristi ove droge.

Hajde da probamo nešto drugačije.

I napravio je kavez koji je nazvao
"Park za pacove",

koji predstavlja raj za pacove.

Tu su imali sir, loptice u boji,

razne tunele.

I najvažnije, imali su puno prijatelja.
Mogli su imati seks.

I dobili su obe flaše s vodom,
običnu vodu i vodu s drogom.

I evo fascinantne stvari:

u Parku za pacove, ne vole vodu sa drogom.

Skoro nikad je ne koriste.

Nijedan je ne koristi kompulsivno.

Nikad se nijedan ne predozira.

Od 100 posto predoziranosti
kad su u izolaciji

do nula posto predoziranosti kad imaju
srećne živote i veze s drugima.

Kad je prvi put ovo video,
profesor Aleksander je pomislio:

možda je ovo samo kod pacova,
oni su prilično različiti od nas.

Možda ne tako različiti
kao što bismo voleli, ali ipak -

Srećom, postojao je eksperiment s ljudima

po istom principu i u potpuno isto vreme.

Zvao se Vijetnamski rat.

U Vijetnamu, 20 posto američkih vojnika
koristilo je mnogo heroina

i ako pogledate novinske izveštaje
iz tog vremena,

bili su veoma zabrinuti, jer su mislili:
bože, imaćemo

stotine hiljada narkomana na ulicama SAD-a

kad se rat završi;
to je bilo potpuno logično.

Ove vojnike koji su koristili heroin
pratili su po povratku kući.

Psihijatrijski časopis
uradio je detaljno istraživanje

o tome šta je s njima bilo posle.

Oni nisu išli na rehabilitaciju
ni na odvikavanje.

95 posto njih je samo prestalo.

Ako verujete u priču
o hemijskim navlakama,

to nema uopšte smisla,
ali profesor Aleksander je pomislio

da možda postoji
drugačija priča o zavisnosti.

Rekao je: šta ako zavisnost nema veze
sa hemijskim navlakama?

Šta ako zavisnost ima veze
sa vašim kavezom?

Šta ako je zavisnost prilagođavanje
vašem okruženju?

Kad govorimo o tome,

bio je još jedan profesor,
Piter Koen u Holandiji,

koji je rekao da to možda
ne bi trebalo nazivati zavisnošću.

Možda bi to trebalo nazvati: vezivanje.

Ljudska bića imaju
prirodnu potrebu za vezivanjem

i kada smo srećni i zdravi
stvaraćemo veze jedni s drugima,

ali ako to ne možete da uradite

jer ste izolovani ili ste pretrpeli traumu
ili vas je život ophrvao,

vezaćete se za nešto što vam
daje neki osećaj olakšanja.

To može biti kocka, pornografija,

kokain, kanabis,

ali ćete se vezati za nešto
jer je to naša priroda.

To je ono što želimo kao ljudska bića.

U početku, ovo mi je bilo
teško da shvatim,

ali pomoglo mi je da razmišljam
na sledeći način.

Imam flašicu s vodom kod svog mesta.

I mnogi od od vas imaju
flašicu s vodom kod sebe.

Zaboravite drogu.

Potpuno legalno, u svim ovim flašicama
može biti votka.

Svi bismo mogli da se opijamo -
ja posle ovoga - (Smeh)

ali to ne radimo.

Pošto ste mogli da platite zilion funti,

koliko košta ulaz na TED, pretpostavljam
da možete da priuštite sebi

da pijete votku narednih šest meseci.

Ne biste završili kao beskućnici.

Ali nećete to uraditi, a razlog

nije to što vas niko ne sprečava

već zato što imate veze i odnose

zbog kojih želite da budete prisutni.

Imate posao koji volite,
ljude koje volite.

Imate zdrave odnose.

A centralna stvar zavisnosti,

mislim, i verujem da primeri pokazuju,

je nemogućnost da podnesete
da budete prisutni u svom životu.

To ima veoma značajne implikacije.

Najočiglednije su one u Ratu protiv droge.

U Arizoni sam izašao sa grupom žena

koje su naterali da nose majice na kojima
piše "Ja sam bila zavisnik od droge"

i izađu u grupi, vezane, i kopaju grobove
dok im se javnost ruga

i kada ove žene izađu iz zatvora,
imaće krivične dosijee,

što znači da više nikad neće raditi
u legalnoj ekonomiji.

Ovo je ekstreman primer, naravno,
u slučaju zatvorenika u lancima,

ali skoro svuda u svetu

tretiramo zavisnike na sličan način.

Kažnjavamo ih. Ponižavamo ih.
Otvaramo im krivične dosijee.

Sprečavamo njihovo ponovno povezivanje.

Jedan doktor u Kanadi, dr Gabor Mate,
neverovatan čovek,

rekao mi je: ako želite da stvorite
sistem koji će pogoršati zavisnost,

stvorićete taj sistem.

Ali, postoji jedno mesto gde su rešili
da urade potpuno suprotno

i otišao sam tamo
da vidim kako to funkcioniše.

Godine 2000, Portugal je imao jedan od
najvećih problema s drogom u Evropi.

Jedan procenat populacije je bio zavistan
od heroina, što je neverovatno

i svake godine su sve više i više
koristili američki način.

Kažnjavali su ljude, žigosali ih
i ponižavali sve više

i problem se pogoršavao svake godine.

I jednog dana, premijer
i vođa opozicije su se sastali

i rekli: ovako dalje ne možemo

sa zemljom u kojoj imamo
sve više zavisnika od heroina.

Hajde da formiramo komisiju
od naučnika i doktora

da bismo smislili kako da rešimo problem.

I formirali su komisiju
koju je vodio dr Žoao Gulao

da prouče sve ove nove dokaze

i kad su završili, rekli su:

"Dekriminalizujte sve droge
od kanabisa do kreka, ali" -

i ovo je ključni sledeći korak -

"uzmite sav novac koji smo koristili
da izolujemo zavisnike,

da ih isključimo,

i potrošite ga na njihovo ponovno
povezivanje sa društvom."

To nije baš ono kako vidimo
lečenje od droge

u SAD i Velikoj Britaniji.

Oni rade rehabilitaciju sa smeštajem,

rade i psihološku terapiju
koja ima neku vrednost.

Ali najveća stvar koju su uradili
je potpuno suprotna od onog što mi radimo:

obiman program kreiranja
poslova za zavisnike

i mikro krediti zavisnicima
za pokretanje malih poslova.

Recimo, bili ste automehaničar.

Kad ste spremni, oni odu
u radionicu i kažu:

ako zaposlite ovog momka na godinu dana,
mi ćemo plaćati polovinu njegove plate.

Cilj je bio da svaki zavisnik u Portugalu

ima nešto zbog čega bi ustao
ujutru iz kreveta.

Kad sam otišao i upoznao
zavisnike u Portugalu,

rekli su mi da
dok su ponovo otkrivali svrhu,

otkrivali su ponovo i veze
i odnose s društvom.

Ove godine će biti 15 godina
od početka eksperimenta

i rezultati su:

upotreba droge ubrizgavanjem
je opala u Portugalu,

prema britanskom kriminološkom časopisu,

za 50 posto.

Predoziranje je u velikoj meri opalo,
kao i pojava HIV-a među zavisnicima.

Po svim istraživanjima,
zavisnost je značajno opala.

Vidite da je bilo uspešno i po tome
što skoro niko u Portugalu

ne želi da se vrati na stari sistem.

To su političke implikacije.

Mislim da postoji sloj implikacija

svih tih istraživanja ispod toga.

Živimo u kulturi gde se ljudi
osećaju sve podložnije

svim vrstama zavisnosti,
bilo od mobilnih telefona,

od kupovine ili od jela.

Pre nego što su govori počeli -
znate to -

rekli su nam da pametni telefoni
ne smeju da nam budu uključeni

i mnogi od vas su izgledali

kao zavisnici kojima su rekli
da njihov diler neće biti tu

narednih nekoliko sati.
(Smeh)

Mnogi od nas se osećaju tako,
i možda će zvučati čudno,

govorio sam o tome kako je nepovezanost
veliki poketač zavisnosti

i čudno je reći da je u porastu,

jer mislimo da smo najpovezanije društvo
koje je ikada postojalo.

Ali sve više mislim da su veze koje imamo,

ili mislimo da imamo, nešto kao
parodija na ljudsku povezanost.

Ako imate krizu u životu,
primetićete nešto.

Oni koji vas prate na Tviteru
neće sesti sa vama.

Neće vam pomoći
vaši prijatelji sa Fejsbuka.

To će biti vaši prijatelji od krvi i mesa
sa kojima imate dublje

i iznijansirane odnose, licem u lice.

Postoji istraživanje za koje sam saznao od
Bila MekKibena, stručnjaka za ekologiju,

koje nam govori mnogo o ovome.

Posmatran je broj bliskih prijatelja
koje prosečan Amerikanac misli

da može da pozove kad je u krizi.

Taj broj je u stalnom padu
od pedesetih godina.

Površina prostora u stanu pojedinca

je u stalnom porastu

i mislim da je to metafora

za izbor koji smo napravili kao kultura.

Zamenili smo prijatelje površinom stana,
zamenili smo veze stvarima

i rezultat je da smo jedno
od najusamljenijih društava ikada.

Brus Aleksander, koji je izveo
eksperiment sa pacovima, kaže:

kod zavisnosti stalno govorimo
o individualnom oporavku,

i u redu je pričati o tome,

ali treba da govorimo mnogo više
o društvenom oporavku.

Nešto se poremetilo kod nas, ne samo
kao pojedinaca već kao grupe.

Stvorili smo društvo gde, za mnoge od nas,

život izgleda mnogo više
kao izolovani kavez,

a mnogo manje kao "Park za pacove".

Da budem iskren,
ja nisam zbog toga ušao u ovo.

Nisam ušao u to da bih otkrio
političke i društvene stvari.

Želeo sam da saznam kako
da pomognem ljudima koje volim.

I kad sam se vratio s ovog
dugog putovanja i naučio sve ovo,

pogledao sam zavisnike u svom životu.

Ako ćemo iskreno,
teško je voleti zavisnika

i ima mnogo ljudi
koji to znaju u ovoj sali.

Mnogo vremena ste ljuti,

i jedan od razloga zašto
je ova debata tako emotivna

je to što prolazi kroz srca svih nas.

Svako jednim delom sebe
posmatra zavisnika i misli:

voleo bih kad bi te neko zaustavio.

Uputstva koja nam govore kako da
tretiramo zavisnike u svom životu

su tipizirana, ja mislim,

rijaliti emisijom "Intervencija",
ako ste gledali.

Mislim da je sve u našim životima
definisano rijaliti programom,

ali to je neki drugi TED govor.

Ako ste ikada gledali "Intervenciju",

ideja je prilično jednostavna.

Uzmu zavisnika i sve ljude
u njihovom životu, stave ih zajedno,

suoče ih s onim što čine
i kažu: ako se ne popraviš,

isključićemo te.

Uzmu vezu zavisnika

i ugroze je, učine je zavisnom

od ponašanja zavisnika.

Počinjem da uviđam
zašto taj pristup ne funkcioniše

i mislim da je to skoro kao
uvođenje Rata protiv droge

u naše privatne živote.

Pa sam razmišljao: kako bih
mogao da budem Portugalac?

Ono što sam pokušao da uradim sada
i što radim stalno,

i mogu vam reći da je lako,

je da kažem zavisnicima oko sebe

da želim da produbim vezu s njima,

da im kažem: volim te
bilo da uzimaš drogu ili ne.

Volim te bez obzira u kom si stanju

i ako sam ti potreban,
doći ću i sešću s tobom

jer te volim i ne želim da budeš sam

ili da se osećaš sam.

Mislim da srž ove poruke -

nisi sam, volimo te -

mora biti na svakom nivou
naše reakcije na zavisnike,

društveno, politički i pojedinačno.

Sto godina unazad, pevali smo
ratne pesme o zavisnicima.

Mislim da je trebalo da im
pevamo ljubavne pesme,

jer suprotnost zavisnosti nije treznost.

Suprotnost zavisnosti je povezanost.

Hvala vam.

(Aplauz)