Slomljeno telo nije i slomljena osoba

Skijaška trkačica, Dženin Šepard, se nadala Olimpijskoj medalji dok je nije udario kamion tokom njenog treninga na biciklu. Ona deli sa nama snažnu priču o ljudskoj sposobnosti oporavka. Njena poruka je: vi niste vaše telo i odustajanje od starih snova omogućava da novi polete u visine.

Život se sastoji od prilika,

stvaranja prilika i prihvatanja istih,

a za mene to je bio san o Olimpijadi.

To me je određivalo.
To je bila moja sreća.

Kao skijaška trkačica
i članica australijskog skijaškog tima,

uoči Zimskih olimpijskih igara,

trenirala sam na biciklu,
sa ostalim članovima tima.

Dok smo se uspinjali

ka čudesnim Modrim planinama,
zapadno od Sidneja,

bio je savršen jesenji dan:

sunce, miris eukaliptusa i san.

Život je bio dobar.

Bili smo već pet i po sati na biciklima,

kada smo stigli
do dela puta koji sam volela,

a to su bila brda, obožavala sam brda.

Ustala sam sa sedišta,

noge su mi bridele, i dok sam udisala
hladan planinski vazduh,

osećala sam kako mi gori u plućima
i pogledala sam gore

da mi sunce obasja lice.

I tada je sve pocrnelo.

Gde sam? Šta se događa?

Telo mi je bilo obuzeto bolom.

Udario me je kamion,

deset minuta pred kraj vožnje.

Prevezli su me sa lica mesta

spasilačkim helikopterom
do odeljenja za povrede kičme u Sidneju.

Imala sam teške povrede, opasne po život.

Slomila sam vrat i leđa na šest mesta.

Slomila sam pet rebara sa leve strane.

Slomila sam desnu ruku i ključnu kost.

Slomila sam i kosti u stopalima.

Čitava desna strana mi se rasporila
i napunila šljunkom.

Glava mi je bila rasečena spreda,
zabačena nazad, sa otkrivenom lobanjom.

Imala sam povrede glave
i unutrašnje povrede.

Imala sam veliki gubitak krvi,
oko pet litara,

to je celokupna količina
koju čovek moje veličine ima.

Kad je helikopter stigao
u bolnicu Princ Henri u Sidneju,

krvni pritisak mi je bio 40 sa nula.

Stvarno sam imala loš dan. (Smeh)

Više od deset dana sam lebdela
između dve dimenzije.

Bila sam svesna da sam u svom telu

ali i da sam van njega,
negde drugde, gledajući odozgo,

kao da se sve to dešava nekom drugom.

Zašto bih želela da se vratim
u to slomljeno telo?

Ali neki glas me je uporno dozivao:
„Hajde, ostani sa mnom.“

„Neću. Preteško je.“

„Hajde. Ovo je naša šansa.“

„Neću. Telo mi je slomljeno.
Ne može više da mi služi.“

„Hajde, ostani sa mnom.
Uspećemo. Zajedno ćemo uspeti.“

Bila sam na prekretnici.

Znala sam da,
ako se ne vratim u svoje telo,

moraću da napustim ovaj svet zauvek.

To je bila moja životna borba.

Posle 10 dana sam odlučila
da se vratim svom telu,

i unutrašnje krvarenje je prestalo.

Sledeća briga je bila
hoću li moći ponovo hodati,

jer sam bila oduzeta od struka nadole.

Roditeljima su rekli
da je prelom vrata stabilan,

ali leđa su bila zdrobljena.

Pršljen L1 je bio
kao kad vam ispadne kikiriki,

pa ga zgazite i smrvite u hiljade delića.

Morali su da me operišu.

Ušli su unutra. Stavili su me
na vreću za sedenje.

Bukvalno su me presekli na pola,
imam ožiljak koji mi obavija celo telo.

Povadili su što su više mogli
slomljenih kostiju

koje su se zarile u kičmenu moždinu.

Izvadili su mi dva polomljena rebra
i ponovo sastavili moja leđa,

izgradili su L1,
izvadili još jedno slomljeno rebro,

spojili su pršljene T12, L1 i L2.

Zatim su me ušili. Ušivali su me ceo sat.

Probudila sam se na intenzivnoj nezi.

Lekari su bili ushićeni
jer je operacija uspela,

jer sam u toj fazi mogla
malo da pokrenem nožni palac,

i pomislila sam:
„Odlično, ići ću na Olimpijadu!“

(Smeh)

Pojma nisam imala.

To je nešto što se događa
drugima, a ne meni.

Tada je naišla doktorka i rekla mi je:

„Dženin, operacija je uspela,

izvadili smo iz kičmene moždine
sve koščice koje smo mogli,

ali oštećenje je trajno.

Nema leka za centralni nervni sistem.

Vi ste delimično paraplegični,

imaćete sva oštećenja koja idu uz to.

Nemate osećaj od struka nadole,
i u najboljem slučaju,

možda ćete se povratiti od 10 do 20 posto.

Imate unutrašnje povrede za ceo život.

Morate koristiti kateter do kraja života.

Ako i prohodate,
biće to samo uz pomoć hodalice.“

Zatim je rekla: „Dženin, moraćete
dobro razmisliti o svom životu

jer više nikad nećete moći raditi
ono što ste radili pre.“

Trudila sam se da shvatim šta mi govori.

Bila sam sportista.
To je sve što znam da radim.

Šta bih mogla drugo, ako ne to?

Postavila sam sebi pitanje

ko sam ja, ako to više ne mogu da radim?

Prebacili su me sa intenzivne nege
na akutnu negu kičmenog stuba.

Ležala sam na tankom, tvrdom krevetu.

Nisam pokretala noge.

Nosila sam tesne čarape
da me štite od krvnih ugrušaka.

Jedna ruka mi je bila u gipsu
a druga vezana za tečnost.

Imala sam fiksiran vrat
i tegove sa obe strane glave,

a svet sam gledala pomoću ogledala

postavljenog iznad moje glave.

Bilo nas je šest na odeljenju,

i bilo je čudno jer smo svi ležali
paralizovani na odeljenju za kičmu

i nismo znali ko kako izgleda.

Koliko je to zapanjajuće!

Koliko često se u životu desi

da se sprijateljite bez procene,

samo na osnovu duha?

Nije bilo površnih razgovora

dok smo razmenjivali
najdublje misli, strahove,

nade u život po izlasku sa odeljenja.

Sećam se da je jedne noći
ušao jedan od bolničara, Džonatan,

sa gomilom plastičnih slamčica.

Spustio je hrpu na svakog od nas, i rekao:

„Spojite ih sve zajedno.“

Nije imalo bog zna šta da se radi
na odeljenju, pa smo to i učinili.

Kad smo završili, on nas je tiho obišao

i povezao sve slamčice,

koje su obuhvatile celo odeljenje,

i rekao je: „Uhvatite se svi
za svoje slamčice.“

Učinili smo to. A on je rekao:
„Tako je. Sad smo svi povezani.“

Nastavili smo tako, disali smo kao jedan,

i znali smo da nismo sami na ovom putu.

Bez obzira što smo ležali paralizovani
na odeljenju za povrede kičme,

bilo je neverovatno dubokih
i bogatih momenata,

autentičnosti i povezanosti,

što nisam nikada pre iskusila.

Svako od nas je znao,
kada napustimo odeljenje,

nikad više nećemo biti ono što smo bili.

Posle šest meseci
bilo je vreme da se ide kući.

Sećam se da mi je tata gurao kolica,

a ja sam bila uvijena u gips,

i osetila sam sunce na licu, prvi put.

Upijala sam ga i pomislila:

„Kako sam ovo uopšte mogla da potcenim?“

Bila sam neverovatno zahvalna
za svoj život.

Pre nego što sam napustila bolnicu,
glavna sestra je rekla:

„Dženin, budi spremna,

jer kad stigneš kući, nešto će se desiti.“

„Šta?“ - upitala sam.

„Postaćeš depresivna“- rekla je.

A ja sam rekla: „Ne. Neće Dženin Mašina",

to mi je bio nadimak.

Rekla je: „Hoćeš. To se dešava svima.

Na ovom odeljenju, to je normalno.

U kolicima si. To je normalno.

Ali stići ćeš kući i shvatićeš

koliko je život drugačiji.“

Stigla sam kući i nešto se desilo.

Shvatila sam da je sestra Sem
bila u pravu.

Zaista sam postala depresivna.

Bila sam u kolicima,
nisam imala osećaj od struka naniže,

imala sam kateter, nisam mogla da hodam.

Toliko sam oslabila u bolnici

da sam sad jedva imala
oko trideset pet kilograma.

Htela sam da odustanem.

Jedino što sam želela
je da obujem patike i istrčim na vrata.

Želela sam nazad svoj život, svoje telo.

Sećam se da je mama
sedela na krevetu i rekla:

„Pitam se da li će život
ikada više biti dobar.“

Pomislila sam: „Kako bi mogao biti?

Izgubila sam sve što sam cenila
i čemu sam težila.

Sve je otišlo.“

Pitala sam se: „Zašto meni?
Zašto se to meni desilo?“

A onda sam se setila svojih prijatelja

koji su još uvek ležali
na odeljenju za povrede kičme,

naročito Marije.

Doživela je saobraćajnu nesreću,

probudila se na svoj 16. rođendan
saznavši da je kvadriplegičar,

nepokretna od vrata naniže,

sa povređenim glasnim žicama,
nije mogla da govori.

Rekli su da će me premestiti pored nje,

jer bi to bilo dobro za nju.

Zabrinula sam se.

Nisam znala kako ću reagovati
na to da sam pored nje.

Znala sam da će to biti izazov,
a u stvari, bio je to blagoslov,

jer je Marija uvek bila nasmejana.

Uvek je bila srećna,
a kad je ponovo progovorila,

iako se teško razumelo,
nikad se nije žalila, nijednom.

Pitala sam se kako je mogla
sve to tako prihvatiti.

Tada sam shvatila
da to nije samo moj život.

To je sam život.

Shvatila sam da to nije bio samo moj bol.
Bio je to svačiji bol.

Tada sam shvatila,
kao i ranije, da imam izbor.

Mogu da nastavim da se borim sa ovim,

ili da pustim i prihvatim
ne samo svoje telo

nego i okolnosti mog života.

Tada sam prestala sa pitanjem „Zašto ja?“

Počela sam da se pitam „A zašto ne ja?“

Onda sam pomislila da je biti na dnu

savršeno mesto odakle se počinje.

Nikada pre nisam sebe smatrala
kreativnom osobom.

Bila sam sportista.
Moje telo je bilo mašina.

Sad sam bila nadomak upuštanja

u najkreativniji mogući projekat:

obnavljanja života.

Iako nisam imala pojma šta ću uraditi,

u toj neizvesnosti se naslućivala sloboda.

Nisam više bila vezana za predodređen put.

Bila sam slobodna da istražujem
beskrajne mogućnosti života.

To saznanje će mi uskoro promeniti život.

Dok sam sedela kod kuće
u kolicima, u gipsu,

proleteo je avion iznad mene,
pogledala sam gore, i pomislila:

„To je to! Ako već ne mogu da hodam,
mogla bih da letim.“

Rekla sam mami da ću naučiti da letim.

„Baš lepo, dušo.“ - rekla je.

Zamolila sam je da mi doda imenik.

Nazvala sam školu letenja,

rezervisala sam mesto za let.

Pitali su me kada bih došla.

„Imam prijatelja koji će me dovesti,
jer ja ne mogu da vozim.

U stvari, ne mogu ni da hodam.

Da li je to problem?“

Potvrdila sam mesto, a moj prijatelj Kris

i mama povezli su me na aerodrom,

mojih 35 kilograma uvijenih u gips,

u vrećastom kombinezonu. (Smeh)

Nisam izgledala kao idealni kandidat

koji će dobiti pilotsku dozvolu. (Smeh)

Držim se za pult jer ne mogu da stojim.

„Zdravo. Došla sam na čas letenja.“

Pogledali su se i izašli da vuku slamčice.

„Tvoja je.“ „Ne, ne, ti je preuzmi.“

Konačno izlazi neki momak.

„Ćao, ja sam Endru, vodiću te na letenje.“

„Divno.“ - rekla sam.

Povezli su me, izveli na stazu

do crveno-belo-plavog aviona.

Bio je divan. Podigli su me u kabinu.

Prvo su me spustili na krilo,
zatim u kabinu.

Postavili su me da sednem.
Svuda dugmad i brojčanici.

„Au, kako uopšte znate
čemu svi ovi dugmići služe?“

Endru, instruktor,
seo je napred i uzleteo.

Upitao je: „Hoćeš li
da probaš taksiranje?“

To je kada pomoću stopala
kontrolišete pedale kormila

da biste upravljali avionom na zemlji.

Rekla sam: „Ne, ne mogu da koristim noge.“

Uzdahnuo je.

„Ali koristim ruke.“
„U redu.“ - rekao je.

Prešao je na pistu i dao gas.

Dok smo uzletali sa piste,

točkovi su se podigli,
nalazili smo se u vazduhu,

a ja sam imala neverovatan osećaj slobode.

Dok smo bili iznad prostora za trening,
Endru mi se obratio:

„Vidiš onu planinu tamo?“

„Da.“ - rekla sam.

„Onda preuzmi kontrolu
i leti prema toj planini.“

Kad sam pogledala, shvatila sam

da je pokazao na Modre planine

gde je počelo putovanje.

Preuzela sam komandu i letela sam.

Bila sam daleko, daleko
od odeljenja za povrede kičme,

i upravo tad sam shvatila
da ću biti pilot.

Nisam imala pojma kako ću dobiti
lekarsko uverenje.

No, o tome ću razmišljati kasnije,
jer sad imam san.

Otišla sam kući, uzela dnevnik obuke
i imala sam plan.

Vežbala sam hodanje koliko god sam mogla.

U početku me je držalo dvoje,

zatim samo jedna osoba,

dok nisam mogla sama
da se krećem oko nameštaja

ako nije previše udaljen.

Tako sam dosta napredovala,

pa sam vremenom mogla da idem oko kuće,
držeći se za zidove, ovako,

a mama me je pratila u stopu

i brisala moje otiske prstiju. (Smeh)

Bar je uvek znala gde se nalazim.

Dok su lekari nastavili sa operacijama

da bi mi ponovo sastavili telo,

ja sam učila teoriju,

i konačno, neverovatno,
dobila sam lekarsko uverenje za pilota,

to mi je dalo zeleno svetlo za letenje.

Svaki trenutak sam provodila
u školi za letenje,

daleko od svoje zone komfora,

svi ti momci koji su hteli
da budu piloti Kvantasa,

i ja, malo skakutalo u gipsu,

pa u čeličnom stezniku,
u vrećastom kombinezonu,

sa torbicom lekova, kateterima, ćopava,

svi su me gledali i mislili:

„Ma koga ona to zeza? Nikad neće uspeti.“

Ponekad sam i ja pomislila isto.

Ipak, to nije bilo važno,
jer je nešto iznutra plamtelo,

i nadjačalo moje povrede.

Mali ciljevi su me održavali

i na kraju sam dobila
svoju pilotsku dozvolu.

Posle sam naučila navigaciju i letela sam
sa prijateljima iznad Australije.

Zatim sam naučila
da upravljam avionom sa dva motora,

i za to sam dobila dozvolu.

Posle sam naučila kako se leti
po lošem kao i po lepom vremenu,

dobila sam ocenu i za instrumente.

Zatim sam dobila dozvolu
za komercijalnog pilota.

Zatim dozvolu za instruktora.

Tako sam se našla u istoj školi

u kojoj sam prvi put poletela,

učeći druge da lete,

i to posle manje od 18 meseci
od napuštanja odeljenja za povrede kičme.

(Aplauz)

Onda sam pomislila:
„A zašto da stanem tu?

Zašto da ne naučim da letim naopačke?“

Naučila sam i to,

postala sam instruktor
akrobatskog letenja.

A mama i tata? Nikad nisu bili gore.

Uverila sam se da je,
uprkos ograničenju tela,

moj duh bio nezaustavljiv.

Filozof Lao Ce je jednom rekao:

„Kada pustite ono što jeste,

postaćete ono što biste mogli biti."

Sada znam da tek kada sam odbacila
ono što sam mislila da jesam,

mogla sam da stvorim potpuno nov život.

Tek kad sam se oslobodila života
koji sam mislila da treba da imam,

mogla sam da prigrlim život
koji me je čekao.

Sada znam da moja prava snaga

nikada nije dolazila iz tela,

i iako su se moje fizičke sposobnosti
drastično promenile,

moja ličnost je ostala ista.

Vatra pilota u meni je ipak vatra,

koja postoji u svima nama.

Ja znam da nisam svoje telo,

a znam i da vi niste vaše.

I onda više nije važno kako izgledate,

odakle ste, ili od čega živite.

Bitno je da nastavljamo
da raspirujemo plamen ljudskosti,

živeći život kao krajnji kreativni izraz

onoga što zaista jesmo,

jer smo svi povezani

milionima i milionima slamčica,

i vreme je da ih sastavimo

i da ih se držimo.

I ako ćemo se okrenuti
ka zajedničkoj sreći,

vreme je da se preusmerimo sa fizičkog,

i umesto toga prigrlimo vrline srca.

Podignite slamčice
ako ćete mi se pridružiti.

Hvala. (Aplauz)

Hvala.