Колин Камерер (Colin Camerer): Неурологија, теорија игара, мајмуни

Шта се заправо догађа када двоје људи покушавају да се погоде - било да се такмиче или да сарађују - унутар њихових мозгова? Бихевиорални економиста Колин Камерер показује истраживање које открива колико смо мало способни да предвидимо о чему други размишљају. Представља нам једну неочекивану студију која показује да шимпанзе у томе чак могу да буду боље од нас. (Снимљено на TEDxCalTech.)

Говорићу о стратегијaма мозга.

Користићемо необичну
комбинацију инструмената

из теорије игара и неурологије

да бисте разумели како људи комуницирају
када је у питању вредност.

Изворно, теорија игара је грана
примењене математике,

коришћена углавном у економији,
политичким наукама и мало у биологији,

даје нам математичку таксономију
друштвеног живота

и предвиђа шта је вероватно
да ће људи урадити

и шта верују да ће други урадити

у случајевима где поступци свакога
утичу на све остале.

Ту су многе ствари:
такмичење, сарадња, преговарање,

игре као што су жмурке и покер.

Ево једноставне игре за почетак.

Свако бира број од 0 до 100,

израчунаћемо просек тих бројева

и ко буде најближи двотрећинском просеку
освојиће фиксну награду.

Дакле, желите да будете
мало испод просечног броја,

али не превише,
као што и сви други желе да буду

мало испод просечног броја.

Размислите шта бисте могли одабрати.

Док размишљате,
ово је упрошћени модел, нешто налик

продаји на берзи за време
раста на тржишту. Је л' да?

Не желите да продате прерано
јер губите на профиту,

али не желите ни да превише чекате,

па да сви други продају
и да пропаднете.

Желите да будете мало испред
конкуренције, али не превише.

Добро, ево две теорије како би људи
о томе могли размишљати,

а онда ћемо видети неке податке.

Нешто од тога ће звучати познато
јер сте вероватно

размишљали на такав начин.
Користим своју теорију мозга за разумевање.

Многи људи кажу: "Стварно не знам
шта ће људи изабрати,

па мислим да ће просек бити 50."

Они се уопште
не користе стратегијом.

"И изабраћу две трећине од 50. То је 33."
То је почетак.

Остали људи који су мало
софистициранији,

и користе више радне меморије,

кажу: "Мислим да ће људи изабрати 33
јер ће бирати одговор на 50,

па ћу ја изабрати 22,
што је две трећине од 33."

Они праве један додатни корак
размишљања, два корака.

То је боље. И наравно, у принципу,

можете да направите три,
четири или више,

али почиње да бива веома тешко.

Баш као у језику и у другим областима,
знамо да је људима тешко да рашчлане

веома сложене реченице
неком врстом рекурзивне структуре.

Узгред, то се назива
когнитивна хијерархијска теорија.

На њој сам радио
са још неколико других људи.

Теорија указује на неку врсту хијерархије

са претпоставкама о броју људи
који застају на различитим местима

и како на њих утичу

многе занимљиве варијабле и врсте људи,
као што ћемо видети за минут.

Веома различита теорија,
много популарнија и старија,

углавном захваљујући Џону Нешу
из славног "Блиставог ума",

зове се анализа еквилибријума.

Ако сте икада похађали
курс теорије игара на било ком нивоу,

научили бисте нешто мало о томе.

Еквилибријум је математичко стање
у коме су сви

тачно схватили шта ће свако урадити.

Веома користан концепт,
али бихевиорално

не може тачно да разјасни
шта људи раде

када први пут играју
ове економске игре

или у ситуацијама
у спољашњем свету.

У овом случају, теорија еквилибријума
веома смело предвиђа

да свако жели да буде
испод свих осталих,

па ће тако одиграти игру
са нултом сумом.

Погледајмо шта се дешава.
Овај експеримент је изведен много пута.

Неке од најранијих експеримената
у '90-им извели смо

ја и Розмари Нејгел и други.

Ово су дивни подаци о 9 000 људи
који су се јавили

на три конкурса у новинама и часописима.

У конкурсу је речено да пошаљу
своје бројеве

и да ће онај који буде близу двотрећинском
просеку освојити велику награду.

И као што видите, овде има много података,
али пикови се добро виде.

Постоји пик на 33.
То су људи који учине један корак.

Постоји још један пик видљив на 22.

Узгред, обратите пажњу да већина људи
изабере бројеве баш ту негде.

Не бирају обавезно баш тачно 33 и 22.

Овде около је нешто мало живље.

Али, можете да видите
оне пикове тамо.

Постоји још једна група људи
која се изгледа

чврсто држи еквилибријум анализе

јер су изабрали нулу или један.

Али они губе, зар не?

Зато што је бирање тако ниског броја
заиста лош избор

уколико и сви други људи не направе
еквилибријум анализу.

Дакле, они су паметни, али сиромашни.

(Смех)

Где се ове ствари дешавају у мозгу?

Једно истраживање Кориселија и Нејгел
даје веома јасан, занимљив одговор.

Ту су људи играли ову игру

док су их скенирали у фМРИ,

уз два услова: у неким испитивањима,

рекли су им: "Играте са другом особом

која баш сада игра
и на крају ћемо упоредити

ваша понашања и платићемо вам
ако победите."

У другим испитивањима,
рекли су им: "Играте са рачунаром."

Избор су правили насумично.

Оно што се овде види је одузимање

подручја у којима постоји
више мождане активности

када играте са људима у поређењу
на играње са рачунаром.

Видите активност у неким подручјима
које смо видели данас,

у медијалном префронталном кортексу,
дорзомедијалном, овде горе је

вентромедијални префронтални кортекс,

предња цингуларна вијуга,
подручје које укључује

разне врсте решавања конфликата,
као када се игра "Симон каже"

и такође десно и лево
темпоропаријетални спој.

То су све области
за које се прилично поуздано зна

да су део онога што се назива
кружни ток "теорије ума"

или "ментално коло".

Ради се о току који се користи за размишљање
о могућим поступцима других људи.

Ово су неке од првих студија
које су опазиле

ту повезаност са теоријом игара.

Шта се дешава са овим
један и два-корака типовима?

Тако класификујемо људе по томе
шта су одабрали,

а онда погледамо разлику између

игре са људима наспрам
игре са рачунарима,

који су предели мозга различито активни.

На врху видите један-корак играче.

Скоро да нема разлике.

То је зато што они третирају друге људе
као компјутере, па то ради и мозак.

Код доњих играча видите све активности
у дорзомедијалном префронталном кортексу.

Дакле, знамо да играчи два-корака
раде нешто другачије.

Ако бисте се вратили корак назад
и рекли: "Шта ће нам те информације?"

Можда бисте могли да погледате
на мождане активности и кажете:

"Ова особа ће бити добар играч покера",

или "Овај човек је у друштву наиван",

и можда бисмо могли
и да проучавамо нешто

као што је развој мозга адолесцената

једном када сазнамо
где ово коло постоји.

Добро. Спремите се.

Уштедећу вам нешто мождане активности

јер не морате да користите своје
ћелије за детекцију длаке.

Требало би да користите те ћелије
да бисте пажљиво размислили о овој игри.

Ово је игра преговарања.

Два играча која ће бити скенирана
помоћу ЕЕГ електрода

погађаће се око своте
од једног до шест долара.

Ако им успе да се погоде за 10 секунди,
они ће у ствари зарадити тај новац.

Ако 10 секунди прође, а не договоре се,
неће добити ништа.

То је нека врста узајамне погрешке.

Трик је да је један играч,
са леве стране,

обавештен колика је свота
сваки пут у игри.

Играју много пута
и сваки пут су износи различити.

У овом случају знају
да су ту четири долара.

Необавештен играч не зна,

али обојица знају
да обавештен играч зна.

Тако је необавештен играч
изазван да каже:

"Да ли је овај момак заиста фер

или ми дају веома ниску понуду

како би ме навели да помислим
да има само долар или два за поделу?"

У том случају, могли би да одбаце
преговоре и да до договора не дође.

Овде постоји нека тензија између
покушаја добијања највише пара,

покушавањем наговора другог играча
да вам да више.

Погађају се тако што показују број реда

који се креће од нула до шест долара

и преговарају око тога
колико ће необавештени играч добити,

при чему ће обавештени играч
добити остатак.

Дакле, ово је као преговор
између менаџмента и радника

у коме радници не знају
колики профит

приватна фирма има, зар не?

Они желе да се по могућности
домогну што више пара,

али компанија можда жели
да створи утисак

да постоји веома мало за деобу:
"Дајем вам највише што могу."

Прво мало о понашању. Гомила парова
игра лицем у лице.

Ми имамо неке друге податке
где играју путем рачунара.

То је занимљива разлика,
као што можете да замислите.

Али гомила лицем-у-лице парова

сложи се да равномерно подели паре
баш сваки пут.

Досадно. То је једноставно
нервно незанимљиво.

За њих је добро
јер зараде много пара.

Али нас интересује да ли можемо
нешто рећи о томе

када се неслагања догађају,
а када не?

Ово је друга група испитаника
који се често не слажу.

Дакле, они имају шансу
- препуцавају се и не слажу

и заврше с мање пара.

Могу да буду прикладни за наступ
у ТВ шоуу "Праве домаћице".

Видите са леве стране,

када је износ за дељење један,
два или три долара,

не слажу се приближно половину пута,

а када је износ четири, пет, шест,
често се сложе.

Испоставља се да је то нешто
што је предвидиво

веома компликованим
типом теорије игара,

требало би да завршите студије на Калтеку
да бисте то научили.

Мало је превише компликовано
да се сада објасни,

али теорија говори да би требало
да се овај облик некако догоди.

То би вам такође могла рећи
ваша интуиција.

Сада ћу вам показати
резултате ЕЕГ снимања.

Врло компликовано.
На шеми је десни мозак

необавештена особа,
а леви је обавештена.

Запамтите да смо скенирали
оба мозга у исто време,

тако да можемо тражити временски
синхронизоване активности

у сличним или различитим
подручјима истовремено,

баш као кад бисте желели
да проучите разговор

и скенирате
разговор двоје људи

и очекивали бисте заједничку
активност у подручју за језик

док они заправо слушају
и комуницирају.

Стрелице повезују подручја
која су активна у исто време,

и смер стрелица тече

од подручја које се прво активира,

а врх стрелице до подручја
које се активира касније.

Тако се у овом случају,
ако пажљиво погледате,

већина стрелица креће
здесна налево.

Дакле, изгледа као да се
активности необавештеног мозга

прво дешавају

и тек онда су праћене активношћу
у обавештеном мозгу.

И успут, то су испитивања
где су погодбе направљене.

Ово су прве две секунде.

Нисмо завршили анализу
ових података,

па и даље виримо,
али надамо се

да можемо нешто рећи
у првих неколико секунди

о томе да ли ће до погодбе доћи или неће,

што може бити веома корисно
при размишљању о избегавању парнице,

ружних развода и сличног.

То су све случајеви у којима се губи
много вредности

кашњењем и протестом.

Ево случаја где се јављају несугласице.

Види се да је по изгледу
другачији од претходног.

Много је више стрелица.

То значи да се мозак
синхронизује приближније

у смислу симултане активности

и стрелице јасно прелазе слева надесно.

То значи као да се обавештен
мозак одлучује:

"Овде се вероватно нећемо договорити."

А онда касније је та активност
у необавештеном мозгу.

У наставку следи упознавање
са неким рођацима.

Длакави су, смрдљиви, брзи и јаки.

Помислићете можда на ваш
последњи Дан захвалности.

Можда, ако су са вама билe шимпанзe.

Чарлс Дарвин, ја и ви смо прекинули
то породично стабло

са шимпанзима пре око
пет милиона година.

Они су и даље наши
генетски најближи рођаци.

Делимо 98,8 одсто гена.

Делимо више гена са њима
него зебре са коњима.

И ми смо такође
њихови најближи рођаци.

Више су генетски повезани са нама
него са горилама.

Различито понашање људи и шимпанзи

могло би нам рећи много
о еволуцији мозга.

Ово је невероватан тест меморије

из Института за истраживање примата
из Нагоје у Јапану

где су направили многа истраживања.

Ово иде далеко назад.
Они су заинтересовани за радну меморију.

Шимпанза ће да види,
гледајте пажљиво,

они ће видети експозицију
од 200 милисекунди

- то је брзо, то је осам филмских кадрова -

бројеве један, два, три, четири, пет.

Затим они нестају и замењени
су квадратима,

а они морају да притисну на квадрате

који одговарају бројевима
од ниских до високих

да би добили награду у виду јабуке.

Погледајмо како то они раде.

Ово је млади шимпанза.

Млади су бољи од старих,
баш као и код људи.

И они имају велико искуство
јер су ово радили

хиљадама и хиљадама пута.

Очигледно вежба има велики учинак,
што можете замислити.

(Смех)

Види се да су веома равнодушни
и то раде без напора.

Не само да то раде јако добро,
већ и на неки лењи начин.

Је л' да? Ко мисли да може
да победи шимпанзе?

Погрешно.
(Смех)

Можемо да покушамо.
Можда ћемо покушати.

Добро, следећи део ове студије

кроз коју ћу прелетети

заснован је на идеји
Тетсуроа Матсузаве.

Он је имао смелу идеју коју је назвао
когнитивна хипотеза размене.

Знамо да су шимпанзе брже и јаче.

Такође су веома опседнуте статусом.

Његова идеја је била да су они можда
очували мождане активности

које кроз праксу развијају

јер је за њих заиста важно

да преговарају о статусу и да победе,

што је налик стратешком размишљању
током такмичења.

То ћемо проверити

тако што ће шимпанзe одиграти игру

додиривањем два
на додир осетљива екрана.

Шимпанзe заправо комуницирају
један са другим преко компјутера.

Притискаће лево или десно.

Један шимпанза се зове мечер.

Они побеђују ако притисну лево, лево,

као онај што тражи у игри жмурке,
или десно, десно.

Контрамечер жели да опонира.

Они желе да притисну
супротни екран од шимпанзе.

Награде су коцке јабуке.

Ево како теоретичари игара
гледају на ове податке.

Ово је графикон процената
колико је пута

мечер изабрао десно на x-оси

и проценат колико је пута
добро предвидео

контрамечер на y-оси.

Дакле, овде је поента
понашање пара играча,

један покушава да одигра,
други покушава да одговори.

"NE" квадрат у средини -
у ствари "NЕ, CH" и "QRE" -

то су три различите теорије
Нешовог еквилибријума и других,

које вам говоре
шта теорија предвиђа,

а то је да они
треба да одиграју 50-50

јер на пример, ако одиграте
превише пута лево,

то могу да искористим,
ако сам контрамечер, играјући десно.

И као што видите, шимпанзe,
сваки од њих је један троугао,

су заокружене, крећу се око те прогнозе.

Сада ћемо прећи на наплату.

Ми ћемо заправо за лево-лево
мечеру исплату мало повисити.

Сада су добили три коцке јабуке.

Теоретски, то би заправо требало да направи
заокрет у понашању контрамечера

јер оно што се дешава јесте
да ће он помислити:

"Oх, овај момак претендује
на велику награду,

па ћу зато ићи десно
да будем сигуран да је не добије."

И као што видите,
њихово понашање се помера

у правцу ове промене
у Нешовом еквилибријуму.

На крају смо још једном
променили исплате.

Сада су то четири коцке јабуке

и њихово понашање се поново
креће ка Нешовом еквилибријуму.

То је распршено около,
али ако гледате просек,

они су заиста веома близу, унутар 0,01.

Они су заправо ближи од било које врсте
коју смо посматрали.

Како је са људима?
Мислите да сте паметнији од шимпанзи?

Ево две групе људи
у зеленом и плавом.

Они су ближе 50-50.
Не реагују на исплате баш толико

и такође ако проучавате
њихово учење у игри,

нису толико осетљиви
на претходне награде.

Шимпанзе играју боље од људи,

боље у смислу придржавања
теорији игара.

Ради се о две различите групе људи

из Јапана и из Африке.
Они сасвим лепо понављају.

Нико од њих није
ни близу шимпанзама.

Дакле, ево неколико ствари
које смо данас научили.

Људи се изгледа ограничено користе
стратешким размишљањем

користећи теорију ума.

Имамо неке прелиминарне доказе
из преговарања

да би рани знаци упозорења у мозгу
могли користити за предвиђање

да ли ће доћи до несагласности
која је лоша и повлачи трошкове

и да су шимпанзе
бољи такмичари од људи,

оцењујући по теорији игара.

Хвала.

(Аплауз)