Tajna dužeg života bi mogla da bude vaš društveni život

Na italijanskom ostrvu Sardinija ima šest puta više stogodišnjaka nego u čitavoj Italiji, i deset puta više nego u Severnoj Americi. Zašto? Prema psihološkinji Suzan Pinker, vedra narav ili niskokalorična, bezglutenska ishrana nisu razlog zbog kog su ostrvljani zdravi - već to što na prvo mesto stavljaju bliske lične veze i interakcije licem u lice. Naučite više o izvanrednoj dugovečnosti, dok vam Pinker objašnjava šta je potrebno da živite stotinu i više godina.

Evo fascinantne činjenice.

U razvijenom svetu,

svuda, žene žive u proseku
šest do osam godina duže od muškaraca.

Šest do osam godina duže.

To je ogroman jaz.

Godine 2015, "Lanset" je objavio članak

koji je pokazao da muškarci
u bogatim državama

imaju duplo veće šanse od žena da umru

u bilo kom dobu.

Međutim, postoji jedno mesto na svetu

gde muškarci žive koliko i žene.

Radi se o udaljenoj, planinskoj oblasti,

plavoj zoni,

gde je izuzetna dugovečnost

uobičajena kod oba roda.

Ovo je plava zona u Sardiniji,

italijanskom ostrvu u Mediteranu,

između Korzike i Tunisa,

gde ima šest puta više stogodišnjaka

nego u ostatku Italije,

manje od 320 kilometra dalje.

Tamo ima deset puta više stogodišnjaka

nego u Severnoj Americi.

To je jedino mesto
gde muškarci žive koliko i žene.

Ali zašto?

Znatiželja me je golicala.

Odlučila sam da istražim znamenitosti
i navike tog mesta,

a započela sam sa genetskim profilom.

Ubrzo sam otkrila

da su geni svega 25 procenata
zaslužni za njihovu dugovečnost.

Ostalih 75 procenata je način života.

Dakle, šta je potrebno
da se živi 100 i više godina?

Šta oni rade kako treba?

Gledate Vilagrande iz ptičje perspektive.

Radi se o selu u epicentru plave zone

kuda sam išla da istražujem o ovome

i, kao što vidite, arhitektonska lepota
im nije glavna vrlina,

gustina jeste:

tesni razmaci između kuća,

isprepletene uličice i ulice.

To znači da se životi seljana
stalno ukrštaju.

I dok sam šetala kroz selo

mogla sam da osetim na stotine
pari očiju kako me posmatraju

iza ulaznih vrata i prozora,

iza roletni.

Jer kao i u drugim drevnim selima,

selo Vilagrande ne bi preživelo

bez ove strukture,
bez zidova, bez katedrale,

bez seoskog trga,

zato što su odbrana i društvena kohezija
definisale njegov dizajn.

Gradski prioriteti su se promenili dok smo
se približavali industrijskoj revoluciji

jer su zarazne bolesti
postale svakodnevni rizik.

Međutim, kako je danas?

Sada, društvena izolacija
je rizik za javno zdravlje našeg doba.

Sad, trećina populacije kaže

da imaju dve ili manje osoba
na koje mogu da se oslone.

Međutim, pođimo sada
nasuprot tome u Vilagrande

da upoznamo neke stogodišnjake.

Upoznajte Đuzepea Murinu.
Ima 102 godine, superstogodišnjak

i celoživotni stanovnik sela Vilagrande.

Bio je društven čovek.

Voleo je da prepričava priče,

poput one kako je živeo kao ptica

od onoga što je mogao
da nađe na šumskom tlu

tokom, ne jednog, već dva svetska rata,

kako su on i njegova supruga,
koja je takođe živela preko 100 godina,

podigli šestoro dece
u maloj, udobnoj kuhinji

gde sam ga intervjuisala.

Ovde je sa sinovima, Anđelom i Domenikom,

obojica su u 70-im i paze svog oca,

i koji su, iskreno, bili veoma sumnjičavi
prema meni i mojoj kćerki,

koja je pošla sa mnom
na ovo istraživačko putovanje,

jer je druga strana društvene kohezije

podozrivost prema strancima i izvanjcima.

Međutim, Đuzepe uopšte nije bio sumnjičav.

Bio je bezbrižan čovek,

veoma društven i sa pozitivnim stavom.

Zapitala sam se: dakle to je potrebno
da se živi 100 i više godina,

pozitivno razmišljanje?

Zapravo nije.

(Smeh)

Upoznajte Đovanija Korijasa.
Ima 101 godinu,

najćudljivija je osoba
koju sam ikad upoznala.

(Smeh)

Pokazao je da je lažna pretpostavka

da morate da budete pozitivni
da biste bili dugovečni.

A imamo dokaze za to.

Kada sam ga upitala
zašto je toliko dugo živ,

nekako me je pogledao,
spuštenih obrva i zamumlao:

"Niko ne mora da zna moje tajne."

(Smeh)

No, uprkos njegovoj zlovolji,

nećaka koja je živela s njim i pazila ga,

nazivala ga je "Il Tesoro", "moje blago".

I poštovala ga je i volela,

a rekla mi je, kada sam propitivala
o ovom očiglednom gubitku njene slobode:

"Prosto ne razumete, zar ne?

Paženje ovog čoveka je zadovoljstvo.

Meni je to izuzetna privilegija.

Ovo je moje nasleđe."

I, zaista, kuda god bih pošla
da intervjuišem ove stogodišnjake,

zatekla bih kuhinjsku zabavu.

Ovo je Đovani sa njegove dve nećake,

Marija iznad njega,

a pored njega je pranećaka Sara,

koja je navratila, dok sam bila tamo,
da donese sveže voće i povrće.

I ubrzo sam otkrila dok sam bila tamo

da u plavoj zoni, kako ljudi stare,

i zaista tokom njihovog životnog veka,

uvek su okruženi
širom porodicom, prijateljima,

komšijama, sveštenikom,
kafedžijom, piljarom.

Ljudi su uvek tu ili navraćaju.

Nikada nisu prepušteni da žive usamljeno.

Tako nije u ostatku razvijenog sveta,

gde, kako se Džordž Barns šalio:

"Sreća je imati veliku, punu ljubavi,
brižnu porodicu u drugom gradu."

(Smeh)

Sad, do sad smo samo upoznali muškarce,

dugovečne muškarce,
ali upoznala sam i žene,

a ovde vidite Ziju Terezu.

Ona, sa preko 100 godina, me je naučila
kako da spremam lokalni specijalitet,

koji nazivaju kulurđonima,

a to su ovi veliki džepovi od testenine,

poput raviola, otprilike ove veličine,

ove veličine,

a punjeni su punomasnom rikotom i mentom

i natopljeni su u sosu od paradajza.

Naučila me je kako da napravim
odgovarajući nabor,

kako se ne bi otvarale,

a ona ih sprema svake nedelje
sa njenim kćerkama

i poklanja na desetine
komšijama i prijateljima.

I tako sam otkrila
da niskomasna, bezglutenska ishrana

nije to što je potrebno
da se doživi 100 godina u plavoj zoni.

(Aplauz)

Sad, priče ovih stogodišnjaka,
zajedno sa naukom koja ih potkrepljuje,

podstakli su me
da se i sama zapitam neka pitanja,

poput: kada ću da umrem,
i kako mogu to da odložim?

I, kao što ćete da vidite,
odgovor nije onaj koji očekujemo.

Džulijen Holt-Lanstad je istraživačica
na Univerzitetu Birgam Jang

i ona se bavila baš ovim pitanjem

u nizu istraživanja

o desetinama hiljada sredovečnih ljudi,

nalik ovoj publici ovde.

I posmatrala je svaki aspekt
njihovog načina života:

njihovu ishranu, vežbanje,

bračni status,

koliko često odlaze kod doktora,

da li puše ili piju isl.

Sve ovo je zabeležila,

a onda su ona i njene kolege
mirno sedeli i čekali sedam godina

da vide ko će i dalje biti živ.

A kod onih koji su preživeli,

šta im je najviše umanjilo
šanse od umiranja?

To je bilo njeno pitanje.

Dakle, pogledajmo sada
sažeto njene podatke,

krećući od najslabijeg
predskazivača do najjačeg.

U redu?

Dakle, čist vazduh, što je sjajno,

ne predskazuje koliko dugo ćete da živite.

Ukoliko primate terapiju
za visok krvni pritisak,

to je dobro.

I dalje nije snažan predskazatelj.

Da li ste vitki ili gojazni,
možete prestati da osećate krivicu,

jer je tek na trećem mestu.

Sledi to koliko vežbate,

i dalje umeren predskazatelj.

Da li ste imali srčani problem
i na rehabilitaciji ste i vežbate,

penjemo se više.

Da li ste vakcinisani protiv gripa.

Da li neko ovde zna

da vas vakcina protiv gripa
više štiti od fizičkih vežbi?

Da li ste pili i prestali

ili ste umereni alkoholičar,

da li ne pušite ili, ako ste pušili,
da li ste prestali,

a približavajući se
najvećim predskazateljima

dolazimo do dve crte
vašeg društvenog života.

Prva su vaše bliske veze.

To su ljudi od kojih možete
da zatražite zajam,

ako vam je iznenada potreban novac,

koji će da pozovu doktora,
ako se ne osećate dobro

ili koji će vas povesti u bolnicu

ili koji će da sede uz vas,
ako imate egzistencijalnu krizu,

ako ste u očaju.

Ti ljudi, ta šačica ljudi

su snažan predskazatelj, ako ih imate,
toga koliko dugo ćete da živite.

A potom nešto što me je iznenadilo,

nešto što se naziva
društvenom integracijom.

To znači koliko interagujete s ljudima

u toku vašeg dana.

S koliko ljudi razgovarate?

A ovo podrazumeva
i vaše slabe i vaše čvrste veze,

dakle, ne samo ljude
koji su vam zaista bliski,

koji vam mnogo znače,

već i da li razgovarate sa čovekom
koji vam svakog dana sprema kafu?

Da li razgovarate sa poštarom?

Da li razgovarate sa ženom
koja svakog dana šeta psa pored vaše kuće?

Da li igrate bridž ili poker,
imate čitalački klub?

Ove interakcije su neki
od najsnažnijih predskazatelja

toga koliko ćete da živite.

Sad, ovo me dovodi do sledećeg pitanja:

ako trenutno provodimo više vremena na
internetu nego na bilo kojoj aktivnosti,

uključujući i spavanje,

trenutno stižemo do 11 sati dnevno,

sat duže nego prošle godine, usput,

da li je to značajno?

U čemu je razlika
između interakcije licem u lice

i interakcije putem društvenih mreža?

Da li je to isto kao da ste tu,

ako ste stalno u kontaktu
sa decom preko poruka, na primer?

Pa, kratak odgovor na pitanje je: ne,

nije isto.

Kontakt licem u lice pokreće
čitavu bujicu neurotransmitera

i, poput vakcine, štite vas
u ovom trenutku u sadašnjosti

i daleko u budućnosti.

Dakle, prost kontakt očima s nekim,

rukovanje, bacanje petaka

je dovoljno da se oslobodi oksitocin,

koji kod vas povećava nivo poverenja

i snižava vrednosti kortizola.

Dakle, snižava stres kod vas.

A proizvodi se dopamin,
koji nam pruža nešto elana

i uništava bol.

Poput prirodno proizvedenog morfijuma.

Sad, sve se ovo dešava
bez našeg svesnog znanja,

zbog čega mešamo aktivnost
na internetu sa stvarnom.

Ali trenutno imamo dokaze, sveže dokaze,

da postoji razlika.

Dakle, pogledajmo malo neuronauku.

Elizabet Redkej, neuronaučnica
sa Univerziteta Merilend,

pokušala je da odredi razliku

između toga šta se dešava u vašim
mozgovima kad interagujemo uživo,

nasuprot tome kad posmatramo
nešto što je statično.

A ona je upoređivala rad mozga

dve grupe ljudi,

onih koji su s njom interagovali uživo,

ili s jednim od njenih
asistenata istraživača,

u dinamičnom razgovoru,

i to je uporedila
sa moždanom aktivnošću ljudi

koji su je posmatrali
kako govori o istoj temi,

ali na video snimku,
nalik onim na Jutjubu.

I, usput, ako želite da znate

kako je smestila dvoje ljudi
istovremeno u MR skener,

pitajte me kasnije.

Dakle, u čemu je razlika?

Ovo je vaš mozak
tokom stvarne društevene interakcije.

Gledate razliku u moždanoj aktivnosti

između žive interakcije
i primanja statičnog sadržaja.

Narandžasto su obojene oblasti mozga
koje su u vezi sa pažnjom,

društvenom inteligencijom -

to znači predosećanje
o čemu neko drugi razmišlja,

saosećanje i planiranje -

i emotivna nagrada.

A ove oblasti postaju daleko angažovanije

kada interagujemo s partnerom uživo.

Sad, ovi bogatiji moždani potpisi

su možda razlog zašto su agenti
iz Forčun 500 firmi,

koji su ocenjivali kandidate,

smatrali da su kandidati pametniji

kada su im čuli glas,

nasutprot mišljenju formiranom
na osnovu pisanih preporuka, na primer,

ili imejla ili pisma.

Sad, naši glasovi i govor tela
prenose obilje signala.

Pokazuju da smo misleća, osećajuća,

svesna ljudska bića

koja su mnogo više od algoritma.

Sad, ovo istraživanje od Nikolasa Eplija

sa Poslovne škole Univerziteta Čikago

je prilično zadivljujuće
jer nam saopštava nešto prosto.

Ako vam neko čuje glas,

smatraće vas pametnijim.

Mislim, to je nešto prilično prosto.

Sad, vratimo se na početak:

zašto žene žive duže od muškaraca?

A jedan od bitnijih razloga
je da su žene sklonije

da daju prednost i neguju
svoje odnose licem u lice

tokom svog životnog veka.

Noviji dokazi ukazuju

da ova prijateljstva licem u lice

stvaraju biološko polje sile
protiv bolesti i propadanja.

A nije to jedino tačno za ljude,

već i za njihove rođake primate,
za naše rođake primate, takođe.

Rad Antropološkinje Džoan Silk
pokazuje da ženke babuna

koje imaju jezgro ženskih prijateljstava

pokazuju, preko nivoa kortizola,
niže nivoe stresa

žive duže i imaju više
preživelih potomaka.

Bar tri stabilne veze.

To je čarobni broj.

Razmislite o tome.

Nadam se da imate tri.

Moć takvog kontakta licem u lice

je istinski razlog
zašto su najniže stope demencije

među ljudima koji su društveno angažovani.

To je razlog zašto žene sa rakom dojke

imaju četiri puta veće šanse
da prežive od usamljenih žena.

Zašto muškarci koji su imali moždani udar,
a koji se redovno sastaju da igraju poker

ili piju kafu

ili igraju seniorski hokej -

ja sam ipak Kanađanka -

(Smeh)

su bolje zaštićeni
tim društvenim kontaktom

nego lekovima.

Zašto muškarci koji su imali moždani udar
a koji se redovno sastaju -

to je veoma moćna aktivnost.

Ovaj kontakt licem u lice
pruža zapanjujuće prednosti,

pa ipak, skoro četvrtina populacije
izjavljuje da nemaju s kim da pričaju.

Možemo da uradimo nešto povodom toga.

Poput sardinijskih seljana,

biološki je imperativ znati da pripadamo,

i to ne samo žene među nama.

Ugradnjom interakcije licem u lice
u naše gradove, u naše radne prostore,

u naš dnevni red

ćemo da ojačamo imunitet,

hormoni dobrog raspoloženja
će da prokuljaju kroz naš krvotok i mozak

i pomoći će nam da živimo duže.

Ovo nazivam izgradnjom ličnog sela,

a njegova izgradnja i održavanje
su pitanja života i smrti.

Hvala vam.

(Aplauz)

Helen Volters: Suzan, vrati se.
Imam pitanje za tebe.

Pitam se da li postoji srednji put.

Dakle, govoriš o neurotransimterima
koji se povezuju tokom suočavanja,

no šta je sa digitalnom tehnologijom?

Videli smo ogroman napredak
u digitalnoj tehnologiji,

poput Fejs tajma, i slično.

Da li to deluje takođe?

Mislim, gledam mog nećaka.

Igra Majnkraft i viče na prijatelje.

Čini se da je prilično dobro povezan.

Da li je to korisno? Da li to pomaže?

Suzan Pinker: Neki podaci
se tek pojavljuju.

Podaci su toliko sveži
jer se digitalna revolucija desila,

a zdravstveni podaci zaostaju.

Dakle, tek saznajemo,

ali bih rekla da postoje neka poboljšanja

koja možemo
da postignemo kod tehnologije.

Na primer, kamera na vašem laptopu
je na vrhu ekrana,

pa, na primer, kada gledate u ekran,

zapravo ne održavate kontakt očima.

Dakle, nešto prosto kao gledanje u kameru

može da umnoži te neurotransmitere

ili, pak, menjanje mesta kamere.

Dakle, nije identično, ali mislim
da smo sve bliži što se tiče tehnologije.

HV: Sjajno. Mnogo ti hvala.

SP: Hvala vam.

(Aplauz)