Sara Kej: Kad bih imala ćerku...

"Ako budem imala ćerku, umesto mama, zvaće me Tačka B..." počela je svoj govor pesnikinja usmenog izražavanja, Sara Kej, govor koji je izazvao dve ovacije na TED2011. Ona predstavlja priču svoje metarmofoze - od tinejdžerke širom otvorenih očiju uronjene u rimu njujorškog "Bowery Poetry" kluba do učiteljice koja povezuje decu sa snagom sopstvenog izražavanja kroz projekat V.O.I.C.E. - i dva srceparajuća izvođenja pesama "B" i "Hirošima."

Ako budem imala ćerku,

umesto mama,

zvaće me Tačka B,

jer će tako znati da šta god da se desi,

bar će uvek moći da nađe svoj put do mene.

I oslikaću solarni sistem
na poleđini njenih dlanova,

pa će morati da nauči čitav svemir

pre nego što bude rekla:
"Oh, znam to kao dlanove svojih ruku."

I naučiće

da će je ovaj život snažno lupiti u lice,

sačekati da se podigne,
kako bi je mogao udariti u stomak.

Ali izbijanje vazduha iz pluća

je jedini način da ih podsetiš

koliko vole ukus vazduha.

Tu postoji povreda

koja se ne može zalečiti flasterom ili poezijom.

I kada prvi put shvati

da Čudesna žena ne doalzi,

pobrinuću se da zna

da ne mora sama da nosi to breme.

Jer bez obzira koliko možeš da raširiš svoje prste,

tvoje ruke će uvek biti suviše male

da uhvate sav bol koji želiš da izlečiš.

Veruj mi, probala sam.

"I dušo", reći ću joj,

nemoj da držiš nos tako visoko.

Znam taj trik; koristila sam ga milion puta.

Tražiš dim

čiji ćeš trag pratiti nazad do kuće koja gori,

kako bi našla dečaka koji je u vatri izgubio sve,

da vidiš da li možeš da ga spasiš.

Ili bi ipak tražila dečaka koji je izazvao požar,

da vidiš da li možeš da ga promeniš."

Ali znam da će ipak hteti,

pa ću umesto toga uvek imati dodatne zalihe

čokolade i čizama za kišu u blizini,

jer ne postoji slomljeno srce
koje čokolada ne može da izleči.

Okej, postoji par slučajeva
koje čokolada ne može da popravi.

Ali zato su tu čizme za kišu.

Jer kiša će sve isprati, ako joj to dopustite.

Želim da na svet gleda

sa donje strane čamca sa staklenim dnom,

da gleda kroz mikroskop

galaksije koje postoje

na krajičku ljudskog uma,

jer je tako mene učila moja mama.

Da će uvek biti ovakvih dana.

♫ Biće dana kao ovaj, moja mama kaže. ♫

Kada otvoriš svoje ruke da uhvatiš,

a završiš samo sa modricama i plikovima;

kad izađeš iz telefonske govornice
i pokušaš da poletiš

i jedini ljudi koje želiš da spasiš

su oni koji stoje na tvom plaštu;

kada ti se čizme napune kišom,

i budeš do guše u razočarenju.

I upravo su to dani kada imaš
sve razloge da kažeš hvala.

Jer ne postoji ništa lepše

od načina na koji okean
odbija da prestane da ljubi obalu,

bez obzira koliko puta je odnosio.

Nešto ćete dobiti, nešto izgubiti.

Imaćete novih

početaka, iznova i iznova.

I nema veze koliko nagaznih mina eksplodira u minuti,

pobrini se da tvoj um sleti

na svu lepotu ovog smešnog mesta zvanog život.

I da, na skali od jedan do prepuno-poverenja,

ja sam prokleto naivna.

Ali želim da ona zna da je ovaj svet
napravljen od šećera.

Raspadne se tako lako,

ali ne plaši se da isplaziš svoj jezik
i da ga okusiš.

"Dušo", reći ću joj,
"Zapamti, tvoja mama je borac

i tvoj tata je borac,

a ti si devojčica sa malim rukama i velikim očima

koja nikad ne prestaje da traži još."

Zapamti da dobre stvari dolaze utroje

kao i loše.

I uvek se izvini kada uradiš nešto pogrešno.

Ali nikada se ne izvinjavaj

zbog načina na koji tvoje oči
odbijaju da prestanu da sjaje.

Tvoj glas je mali, ali nikad nemoj prestati da pevaš.

I kad ti konačno pruže tvoje slomljeno srce

kada uguraju rat i mržnju ispod tvojih vrata

i ponude ti propagandni materijal
na mestu gde se

ukrštaju cinizam i poraz,

reci im da stvarno moraju
da upoznaju tvoju majku.

Hvala vam. Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Dobro, želim da za trenutak

mislite na tri stvari za koje

znate da su istinite.

To može biti bilo šta -

tehnologija, zabava, dizajn,

vaša porodica, vaš doručak.

Jedino pravilo je da ne razmišljate previše.

Okej, spremni? Idemo.

Okej.

Evo tri stvari za koje ja znam da su istinite.

Znam da je Žan-Luk Godar bio u pravu

kada je rekao da "dobra priča

ima početak, sredinu i kraj,

iako ne nužno tim redom."

Znam da sam neverovatno nervozna
i uzbuđena što sam ovde gore,

što umnogome smanjuje
moju sposobnost da budem kul.

(Smeh)

I znam

da sam cele nedelje čekala
da isprčam ovaj vic.

(Smeh)

Zašto je strašilo pozvano na TED?

Zato što se izdvajalo na svom polju.

(Smeh)

Izvinite.

Okej, dakle ovo su tri stvari
koje znam da su istinite.

Ali postoji mnogo stvari
koje mi je teško da razumem.

Pa pišem pesme kako bih skontala stvari.

Ponekad je pisanje pesama jedini način
na koji mogu da izađem

na kraj sa stvarima.

A ponekad stignem do kraja pesme

i pogledam unazadi kažem:
"Aha, o tome se radi."

A ponekad dođem do kraja pesme,

a da ništa nisam rešila,

ali bar sam izvukla iz toga novu pesmu.

Usmena poezija je srce poezije kao nastupa.

Kažem ljudima da podrazumeva stvaranje poezije

koja ne želi samo da sedi na papiru,

već da nešto u vezi sa njom zahteva
da se ona čuje naglas

ili da joj se posvedoči.

Kao brucoš u srednjoj školi,

bila sam živi splet nervoznih hormona.

Bila sam nerazvijena,

a previše razdražljiva.

I uprkos mom strahu

da budem u centru pažnje suviše dugo,

fascinirala me je ideja usmene poezije.

Osećala sam da su se moje
dve tajne ljubavi, poezija i teatar,

udružile, napravile bebu,

bebu koju sam morala da upoznam.

I rešila sam da pokušam.

Moja prva pesma, napakovana

svom mudrošću jedne četrnaestogodišnjakinje,

govorila je o nepravdi toga

da budeš viđen kao neženstven.

Pesma je bila vrlo ogorčena,

i uglavnom preterana,

ali jedina usmena poezija
koju sam do tog trenutka videla,

je mahom bila negodujuća

i mislila sam da se to očekuje od mene.

Kada sam je prvi put izvodila

publika tinejdžera je hučala
i uzvikivala svoje simpatije,

a kada sam sišla sa bine, tresla sam se.

Osetila sam tapšanje na svom ramenu

i okrenula sam se i videla

ogromnu devojku u duksu
sa kapuljačom kako izlazi iz gomile.

Imala je oko dva metra

i izgledala je kao da me jednom rukom može prebiti,

ali umesto toga mi je samo klimnula glavom

i rekla: "Hej, zaista sam osetila to. Hvala."

I munja je udarila.

Navukla sam se.

Otkrila sam taj bar na donjoj istočnoj strani Menhetna

koji je imao veče otvorenog mikrofona

i moji zbunjeni, ali podržavajući roditelji
su me odveli

da upijem svaku moguću izgovorenu reč.

Bila sam najmlađa, bar za jednu deceniju,

ali nekako pesnicima u "Boweri Poetry" klubu

nije smetalo to što neko
od 14 godina luta naokolo -

u stvari, bila sam dobrodošla.

I tu sam, slušajući te pesnike
kako dele svoje priče,

tu sam naučila da usmena poezija
ne mora da bude neugodna,

može da bude zabavna ili bolna,

ozbiljna ili smešna.

"Boweri Poetry" klub je postao
moja učionica i moj dom.

I pesnici koji su nastupali

su me podsticali da i ja podelim svoju priču.

Iako sam imala 14 godina -

rekli su mi: "Piši o svojim godinama."

I jesam i stajala sam zapanjena svake nedelje

kada su se ti sjajni, odrasli pesnici

smejali sa mnom i jecali svoje simpatije

i tapšali i rekli:
"Hej, i ja sam to stvarno osetio."

Mogu da podelim svoje putovanje
usmene poezije

na tri etape.

Prva je bila kada sam rekla:

"Mogu. Mogu to da uradim."

I to je bilo zahvaljujući devojci u duksu.

Druga je bio momenat kada sam rekla:

"Hoću. Nastaviću.

Volim usmenu poeziju. Nastaviću da dolazim
nedelju za nedeljom."

A treća je počela kada sam

shvatila da ne moram
da pišem pesme koje su neugodne,

ako to nije ono što sam ja.

Postojale su stvari karakteristične za mene

i što sam se više fokusirala na njih,

čudnija je moja poezija bivala,

ali sam sve više osećala da jeste moja.

"Piši ono što znaš", nije samo izreka,

radi se o okupljanju svog znanja i iskustva

koje ste sakupili do sada

da vam pomogne da uronite u stvari
koje su vam nepoznate.

Koristim poeziju da mi pomogne
da razumem stvari koje

ne razumem i pred svakom pesmom

se pojavim sa rancem punim

stvari sa svih mesta na kojima sam bila.

Na fakultetu sam upoznala kolegu pesnika

koji je delio moje shvatanje
magije usmene poezije.

Zapravo, Fil Kej i ja

slučajno delimo isto prezime.

Dok sam bila u srednjoj školi,
napravila sam V.O.I.C.E. projekat,

način da ohrabrim svoje prijatelje
da sa mnom rade usmenu poeziju.

Fil i ja sm odlučili da oživimo ovaj projekat -

ovog puta sa promenjenom misijom

da usmenu poeziju koristimo
kao način da zabavimo,

obrazujemo i inspirišemo.

Sve vreme smo bili redovni studenti,
ali smo mnogo putovali,

nastupali i učili devetogodišnjake

i kandidate za studije umetnosti,

od Kalifornije do Indijane do Indije

do državne škole nadomak kampusa.

I iznova i iznova smo viđali

kako usmena poezija

otvara ljude.

Ali ponekada, poezija

može biti stvarno strašna.

Ispada da ponekada

morate da prevarite tinejdžere da pišu poeziju.

Pa sam se setila lista.
Svako može praviti liste.

I prva lista koju sam zadala

je "10 stvari koje znam da su istinite."

I evo šta se događa i evo šta biste i vi otkrili

da podelimo svoje liste međusobno.

U određenom trenutku, shvatili biste

da neko ima potpuno istu stvar

ili jednu stvar vrlo sličnu

nekoj vašoj stvari sa liste.

I onda neko drugi

ima nešto potpuno suprotno vašoj listi.

Treće, neko ima nešto
što nikada pre niste čuli.

I četvrto, neko ima nešto
o čemu ste mislili da znate sve,

ali vam oni predstavlju
novi ugao gledanja.

I govorim ljudima da je ovo mesto
gde nastaju sjajne priče -

ove četiri raskrsnice

vaših strasti

i onoga do čega je drugima stalo.

I većina ljudi zaista lepo reaguje na ovu vežbu.

Ali jedan od mojih studenata,
brucoš, Šarlot,

nije bila ubeđena.

Bila je zaista dobra u pravljenju lista,
ali je odbijala da piše pesme.

"Gospođice", rekla bi,
"ja jednostavno nisam zanimljiva.

Nemam ništa zanimljivo da kažem."

Pa sam joj dodeljivala listu za listom

i jednog dana sam joj dala listu

"10 stvari koje je do sada trebalo da naučim."

Treća stvar na njenoj listi je bila:

"Trebalo je da naučim da se ne zacopam u

momke tri puta starije od mene."

Pitala sam je šta to znači,

i rekla je:
"Gospođice, to je duga priča."

A ja sam rekla:
"Šarlot, meni to deluje prilično zanimljivo."

I tako je napisala svoju prvu pesmu,

ljubavnu pesmu,
drugačiju od svih koje sam ranije čula.

Pesma je počinjala:

"Anderson Kuper je divan muškarac."

(Smeh)

"Da li ste ga gledali u "60 minuta",

kako se trka sa Majklom Felpsom u bazenu -

ništa drugo sem kupaćeg -

zaranja u vodu, rešen da pobedi
plivačkog šampiona?

Nakon trke, zabacio je svoju mokru,
snežno belu kosu

i rekao: "Ti si bog."

Ne, Anderson, ti si bog."

(Smeh)

(Aplauz)

Ako želiš da budeš kul,
znam da je pravilo broj jedan

da se ne zbuniš,

da nikada ne priznaš da te nešto plaši

ili zadivljuje ili uzbuđuje.

Neko mi je jednom rekao

da to znači ići kroz život ovako.

Štitite sebe od svih

neočekivanih jadikovanja
ili bola koji se možda pojave.

Ali ja se trudim da kroz život idem ovako.

I da, to znači da ćete uhvatiti
sav taj bol i jadikovanje,

ali isto tako znači da kada lepe
i neverovatne stvari

samo padnu sa neba,

spremna sam da ih uhvatim.

Ja koristim usmenu poeziju
da pomognem mojim

učenicima da ponovo otkriju čudo,

da se bore protiv svog instinkta
da budu kul i smireni

i da umesto toga aktivno traže da se uključe
u stvari koje se dešavaju oko njih,

kako bi mogli da reinterpretiraju
i stvore nešto iz toga.

Ne mislim da je usmena poezija

idealna umetnička forma.

Uvek pokušavam da nađem najbolji način
da ispričam svaku priču.

Pišem mjuzikle, pravim kratke filmove
pored svojih pesama.

Ali predajem usmenu poeziju

jer je pristupačna.

Ne može svako da svira

ili da ima kameru,

ali svako može da komunicira na određeni način,

i svako ima priče

iz kojih ostali mogu da uče.

Plus, usmena poezija dozvoljava
trenutnu povezanost.

Ljudi često imaju utisak da su sami

ili da ih niko ne razume,

ali usmena poezija uči

da ako imate sposobnost da se izrazite

i hrabrost da predstavite te priče i stavove,

možete biti nagrađeni

sobom punom vaših vršnjaka,

ili vaše zajednice, koja će slušati.

I možda će se i ogromna devojka u duksu

povezati sa onim što ste podelili.

I shvatiti to je neverovatna stvar,

naročito kad imate 14 godina.

Plus, sada uz "YouTube",

ta povezanost nije ograničena
na sobu u kojoj se nalazimo.

Srećna sam što postoji arhiva izvođenja

koje mogu podeliti sa svojim studentima.

To im daje još više prilika

da nađu pesnika ili pesmu

sa kojom se mogu povezati.

Primamljivo je - jednom kada to shvatite -

mami vas da pišete iste pesme,

ili da pričate iste priču, iznova i iznova,

jednom kada shvatite da vam to donosi aplauz.

Nije dovoljno samo shvatiti
da možete da se izražavate,

morate rasti i istraživati

i rizikovati i stavljati izazove pred sebe.

I to je treći korak:

nadahnite posao koji radite

sa specifičnim stvarima koje vas čine posebnim,

čak iako se te stvari stalno menjaju.

Jer se treći korak nikada ne završava.

Ali sa njim ne možete početi

dok ne napravite prvi korak: Ja mogu.

Putujem mnogo dok predajem

i nemam priliku da često vidim kako moji studenti
dosegnu treći korak,

ali sam imala mnogo sreće sa Šarlot,

da vidim kako se njen put odvija
na način na koji se odvijao.

Videla sam kako shvata da,

ako stavi stvari za koje zna da su istinite u svoj rad,

može da stvori pesme
koje samo ona može da napiše -

o očnim jabučicama i liftovima
i Dori istraživaču.

I ja pokušavam da ispričam priče koje samo ja

mogu ispričati - poput ove.

Provela sam mnogo vremena razmišljajući
kako da najbolje ispričam ovu priču

i pitala sam se da li je najbolji način

da uradim "PowerPoint" ili kratak film -

i gde je tačno početak, sredina ili kraj?

I pitala sam se da li ću stići
do kraja ovog govora

i konačno shvatiti sve ili ne.

I uvek sam mislila da je moj početak bio
"Boweri Poetry" klub,

ali moguće je da je to bilo mnogo ranije.

Pripremajući se za TED,

otkrila sam stranicu u starom dnevniku.

Mislim da je 54. decembar zapravo trebao biti 24.

Jasno je da sam kao dete

sigurno kroz život išla ovako.

Mislim da smo svi.

Volela bih da pomognem ostalima
da otkriju to čudo -

da žele da se povežu sa njim,
da žele da uče,

da žele da dele to što su naučili,

šta su shvatili da je istina

i šta još uvek pokušavaju da shvate.

Volela bih da završim sa ovom pesmom.

Kada su bombardovali Hirošimu,

eksplozija je napravila mini supernovu,

i svaka životinja, čovek ili biljka

koji su bili u direktnom kontaktu

sa sunčevim zracima

odmah su pretvoreni u pepeo.

To se uskoro desilo i sa ostacima grada.

Dugotrajno oštećenje usled nuklearne radijacije

izazvalo je da se čitav grad i njegova populacija

pretvore u prah.

Kada sam se rodila, moja mama kaže
da sam pogledala po bolničkoj sobi

sa pogledom koji je govorio:
"Ovo? Radila sam ovo ranije."

Kaže da imam stare oči.

Kada je moj deda Gendži umro,
imala sam samo pet godina,

ali uzela sam moju mamu za ruku i rekla:

"Ne brini, vratiće se kao beba."

I opet, za nekoga koje navodno ovo već radio,

još uvek ništa nisam shvatila.

Moja kolena i dalje klecaju
svaki put kada sam na bini.

Moje samopouzdanje može da se meri

kašičicama umešanim u moju poeziju,

i još uvek ima čudan ukus u mojim ustima.

Ali u Hirošimi, neki ljudi su bili izbrisani
sa lica mesta,

ostavljajući samo ručni sat
ili stranicu dnevnika.

Pa iako imam pune džepove prepreka,

pokušavam i dalje,

nadajući se da ću jednog dana napisati pesmu

na koju ću biti ponosna da sedi u muzeju

kao jedini dokaz mog postojanja.

Moji roditelji su me nazvali Sara,

što je biblijsko ime.

U izvornoj priči, Bog je rekao Sari da može
da napravi nešto nemoguće

i ona se nasmejala,

jer prva Sara

nije znala šta da radi sa nemogućim.

A ja? Pa ne znam ni ja,

ali vidim nemoguće svakog dana.

Nemoguće je pokušaj da se povežemo
u ovom svetu,

pokušaj da se oslonimo na druge
kada se stvari oko nas

raspadaju, znajući da dok govorite,

oni ne čekaju samo svoj red da govore
- oni vas čuju.

Osećaju tačno ono što vi osećate

u isto vreme kada i vi.

To je ono čemu težim svaki put kad otvorim usta -

toj nemogućoj povezanosti.

Postoji deo zida u Hirošimi

koji je potpuno izgoreo od radijacije.

Ali ispred njega, sedela je osoba koja

je blokirala dolazak zraka do kamena.

Jedina stvar koje je sada ostala

jeste stalna senka boljeg svetla.

Posle A bombe,

stručnjaci su rekli da će biti potrebno 75 godina

da iz zemljišta koje je oštećeno radijacijom
u Hirošimi,

ponovo nešto izraste.

Ali tog proleća, novi pupoljci su izranjali iz zemlje.

Kada sam te upoznala, u tom momentu,

više nisam deo tvoje budućnosti.

Brzo počinjem bivati deo tvoje prošlosti.

Ali u tom trenu, delim tvoju sadašnjost.

A ti, ti deliš moju.

I to je najveći dar od svih.

Tako, ako mi kažete da mogu uraditi nemoguće,

verovatno ću se nasmejati.

I ne znam još uvek da li mogu promeniti svet,

jer ne znam puno o tome -

isto tako ne znam puno o reinkarnaciji,

ali ako me jako zasmejete,

ponekad zaboravim u kom veku se nalazim.

Nisam prvi put ovde.
Nisam poslednji put ovde.

Ovo nisu poslednje reči koje ću podeliti.

Ali za svaki slučaj, trudim se

da ovaj put to uradim kako treba.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam

(Aplauz)