Kako žene iznose konflikte bez nasilja

Da li ste se namerili da promenite svet? Evo podatka koji treba da znate: 100% je veća verovatnoća da će uspeti nenasilne kampanje nego one nasilne. Zašto ih onda ne koristi više grupa u konfliktu? Režiserka Džulija Baka deli priče efikasnog nenasilnog otpra, uključujući revolucionarna istraživanja o ključinim ulogama koje imaju žene.

Pre 12 godina, prvi put sam
u ruke uzela kameru

da bih snimala branje maslina
u palestinskom selu blizu Zapadne obale.

Mislila sam da sam bila tamo
da napravim jedan dokumentarac

i da bih onda prešla
na neki drugi kraj sveta.

Ali nešto me je vraćalo.

Obično kada međunarodna publika
čuje za taj deo sveta,

često samo žele da taj konflikt nestane.

Konflikt Izraela i Palestine je loš
i želeli bismo da prosto nestane.

Isto se osećamo što se tiče
i drugih konflikata u svetu.

Ali svaki put kada obratimo
pažnju na vesti,

čini se kao da još jedna država
gori u plamenu.

Pa sam se pitala

da li treba da počnemo da gledamo
na konflikt na drugačiji način -

umesto da prosto želimo
da se konflikt završi,

umesto toga da se fokusiramo
na to kako da vodimo konflikt.

To je za mene bilo veliko pitanje,

koje sam razrađivala sa mojim timom
u neprofitnoj organizaciji Just Vision.

Nakon što sam videla
razne vrste patnje na Bliskom istoku,

počela sam da primećujem neke šablone
kod uspešnijih vrsta.

Pitala sam se da li su ove varijable
jednake u raznim slučajevima, i ako jesu,

koje lekcije možemo izvući
za vođenje konstruktivnog konflikta

u Palestini, Izraelu i šire.

Ovde ima i nauke.

U proučavanju 323
velika politička konflikta

od 1900. do 2006,

Marija Stefan i Erika Čenovet
otkrile su da su nenasilne kampanje

bile skoro 100% sklonije uspehu
od nasilnih kampanja.

Takođe je manje verovatno
da nasilne kampanje dovedu

do fizičke povrede
za one koji su uključeni u nju,

kao i za protivnike.

Kritički gledano, obično vode
do mirnijih i demokratskijih društava.

Drugim rečima, nenasilan otpor
je efikasniji i konstruktivniji način

za vođenje konflikta.

Ali ako je to tako lak izbor,
zašto ga ne koristi više grupa?

Politikolog Viktor Asal i njegove kolege

pogledali su nekoliko faktora

koji oblikuju izbor taktika
neke političke grupe.

Ispostavlja se
da je najveći faktor predviđanja

odluke nekog pokreta
da bude nasilan ili nenasilan

ne to da li je grupa
više levičarska ili desničarska,

ne to da li na grupu manje ili više
utiču verska uverenja,

ne to da li je grupa
protiv demokratije ili diktature,

i ne čak ni nivo represije
sa kojom se grupa suočava.

Najveći faktor predviđanja odluke
nekog pokreta da usvoji nenasilje

je njegova ideologija koja se tiče
uloge žene u javnom životu.

(Aplauz)

Kada pokret u svoj diskurs uključi

jezik koji se tiče rodne ravnopravnosti,

on drastično povećava šanse
da će usvojiti nenasilje,

i stoga i verovatnoću da će uspeti.

Istraživanje se poklopilo
sa mojim zapisima

o politčkim organizacijama
u Izraelu i Palestini.

Primetila sam da pokreti koji prihvataju
žene na vodećim mestima,

poput onih koje sam dokumentovala
u selu zvanom Budrus,

imaju veću verovatnoću
da ostvare svoje ciljeve.

Selo je bilo pod stvarnom pretnjom
da bude izbrisano sa mape

kada je Izrael počeo da diže
barijeru za odvajanje.

Predložena ruta bi podrazumevala

uništavanje sadnica masline
u ovoj zajednici, njihovih grobalja

i na kraju bi zatvorila selo
sa svih strana.

Kroz nadahnuto lokalno vođstvo,

pokrenuli su nenasilnu kampanju otpora
da spreče da se sve ovo desi.

Nisu imali skoro nikakve šanse.

Ali imali su tajno oružje:

devojčicu od 15 godina

koja je hrabro skočila pred buldožer,

koji je trebalo da sruši drvo masline,
i tako ga je zaustavila.

U tom trenutku, zajednica Budrusa
shvatila je šta je moguće,

ukoliko prihvate i ohrabre žene
da učestvuju u javnom životu.

Tako su žene Budrusa odlazile
na front, dan za danom,

koristeći svoju kreativnost i sposobnost
da prevaziđu višestruke prepreke

u nenasilnoj borbi
koja je trajala 10 meseci.

Kao što već možete pretpostaviti,

na kraju su pobedile.

Barijera za odvajanje je potpuno izmenjena

do međunarodno priznate zelene linije,

i žene Budrusa postale su poznate
širom Zapadne obale

po svojoj nesavladivoj energiji.

(Aplauz)

Hvala vam.

Želim da stanem na sekund,
u čemu ste mi vi pomogli,

jer želim da se suočim sa dve
veoma pogrešne pretpostavke

koje sada mogu da nastanu.

Prva je ta da ne verujem

da su žene suštinski ili same po sebi
miroljubivije od muškaraca.

Ali verujem da u današnjem svetu

žene moć doživljavaju drugačije.

Pošto su morale da se nose sa tim
da su u slabijem položaju

u više aspekata svojih života,

žene su često veštije

u tome da se krišom izbore za promenu

protiv velikih, moćnih igrača.

Izraz "manipulativne" se često koristio
protiv žena u negativnom smislu

i on odražava stvarnost u kojoj su žene
često morale da smisle načine

da dođu do svojih ciljeva,
uz izbegavanje direktnog sukoba.

Pronalaženje alternativa direktnom sukobu

je u samoj srži nenasilnog otpora.

Sada idemo na drugo
potencijalno nerazumevanje.

Pričala sam mnogo o svojim iskustvima
na Bliskom istoku

i neki od vas sada možda misle

da je rešenje da obrazujemo
muslimanska i arapska društva

da budu inkluzivniji prema svojim ženama.

Kada bismo to uradili,
oni bi bili uspešniji.

Njima nije potrebna ovakva pomoć.

Žene su bile uključene
u najuticanije pokrete

koji potiču iz Bliskog istoka,

ali kao da su nevidvljive
za međunarodnu zajednicu.

Naše kamere su uglavnom
fokusirane na muškarce

koji često završe umešani
u neposrednijim situacijima,

koje su nam često neodoljive
za izveštavanje.

Tako završimo sa narativom
koji ne samo da briše žene

iz borbi u regionu

već i često pogrešno tumači same borbe.

Krajem 1980-tih,
u Gazi je pokrenut ustanak

i brzo se raširio na Zapadnu obalu
i Istočni Jerusalim.

Postao je poznat kao Prva intifada

i ljudi koji ga se sećaju

uglavnom imaju ovakve izjave:

palestinski muškarci bacali su
kamenje na izraelske tenkove.

Iz izveštavanja iz tog vremena

izgledalo je kao da su jedine aktivnosti
koje su se dešavale u Intifadi

bile kamenje, molotovljevi kokteli
i zapaljene gume.

Ipak, ovaj period su obeležili
i rašireni nenasilni skupovi

u vidu štrajkova, okupiranja mesta
i stvaranja paralelnih institucija.

Tokom Prve intifade,

cele grupe palestinskih grupa civila
bile su mobilisane,

bez obzira na generaciju,
frakciju i klasu.

Ovo su uradili kroz mreže
popularnih komiteta,

i njihovo korišćenje direktne akcije
i društvenih projekata za samopomoć

izazvalo je samu sposobnost Izraela

da nastavi da vlada
Zapadnom obalom i Gazom.

Kako navodi sama vojska Izraela,

97% aktivnosti tokom Prve intifade
bilo je bez oružja.

Evo još jedne stvari koja nije deo
našeg narativa što se tiče tog vremena.

Tokom 18 meseci Intifade,

žene su naređivale iza kulisa:

palestinske žene
iz svih društvenih slojeva

bile su zadužene za mobilisanje
stotine hiljada ljudi

u koncentrisanom naporu da odbiju
pristanak za okupaciju.

Naela Ajaš, koja je težila tome da napravi
samoodrživu palestinsku ekonomiju

tako što je podržavala žene Gaze
da gaje povrće u svojim baštama,

a to je bila ilegalna aktivnost
za tadašnje vlasti Izraela;

Rabeha Diab, koja je preuzela
donošenje odluka

za čitav ustanak,

kada su deportovani muškarci

koji su ga vodili,

Fatima Al Džafari, koja je gutala letke
sa uputstvima za ustanak

kako bi ih širila preko teritorija,

a da je ne uhvate;

i Zahira Kamala,

koja se postarala da ustanak traje,

tako što je vodila organizaciju

koja je porasla sa 25 na 3000 žena
tokom jedne godine.

Uprkos njihovim izvanrednim dostignućima,

nijedna od ovih žena nije dospela
u naš narativ o Prvoj intifadi.

Ovo radimo i u drugim delovima sveta.

Na primer, u našim udžbenicima istorije,
i u našoj kolektivnoj svesti,

muškarci su javna lica i zastupnici

borbe za rasnu ravnopravnost
1960-tih u Sjedinjenim Državama.

Ali i žene su bile ključni pokretač,

mobilišući, organizujući,
izlazeći na ulice.

Koliko nas pomisli na Septimu Klark

kada pomislimo na Sjedinjene države
u periodu borbe za ljudska prava?

Veoma malo nas.

Ali igrala je ključnu ulogu
u svakoj fazi borbe,

naročito tako što je naglašavala
pismenost i obrazovanja.

Izostavljena je i ignorisana

poput mnogih drugih žena
koje su igrale ključne uloge

u pokretu za ljudska prava
u Sjedinjenim Državama.

Ovo se ne tiče pripisivanja zasluga.

Dublje je od toga.

Priče koje pričamo veoma su bitne
za to kako vidimo sebe

i kako verujemo da se vode pokreti

i kako pokreti pobeđuju.

Priče koje pričamo o pokretima
poput Prve intifade

ili periodu borbe za ljudska prava u SAD

veoma su bitne i imaju ključni uticaj

na izbore Palestinaca,

Amerikanaca

i na one izbore
koje će ljudi širom sveta doneti

naredni put kada se suoče sa nepravdom

i skupe hrabrost da se sukobe s njom.

Ukoliko ne slavimo žene koje su igrale
ključne uloge u ovim borbama,

ne pružamo uzore za naredne generacije.

Bez uzora, postaje teže

da žene zauzmu svoje mesto

u javnom životu.

A kao što smo ranije videli,

jedna od najbitnih varijabli

u određivanju da li će pokret
biti uspešan ili ne

je ideologija pokreta
što se tiče uloge žena

u javnom životu.

Ovo je pitanje toga da li se krećemo

ka demokratskijim
i miroljubivijim društvima.

U svetu gde se dešava toliko promena

i gde je neminovno da se promene nastave
sve bržim tempom,

nije pitanje da li ćemo se
suočiti s konfliktom,

već je pitanje toga

koje priče će oblikovati

kako biramo da vodimo konflikte.

Hvala vam.

(Aplauz)