Kako se možemo pronaći u podacima

Đorđija Lupi koristi podatke kako bi ispričala ljudske priče, dodajući nijanse brojevima. U ovom šarmantnom govoru, objašnjava kako možemo podacima dati ličnost, vizuelizovanjem čak i svakodnevnih detalja naših života i transformisanjem apstraktnog i nebrojivog u nešto vidljivo, opipljivo i direktno vezano za naše živote.

Ovako je izgledala moja prethodna nedelja.

Šta sam radila,

sa kime sam bila,

glavne osećaje
koje sam imala svakog sata...

Da li se osećanje pojavilo
dok sam razmišljala o tati

koji je skoro preminuo,

ili sam definitivno mogla
da izbegnem brige i nervozu.

Ako mislite da sam pomalo opsesivna,

verovatno ste u pravu.

Ali jasno je da iz ove vizuelizacije

možete saznati mnogo više o meni
nego iz ove druge,

gde se nalaze slike
koje su vam verovatno poznatije

i koje možda čak imate
na telefonu ovog trenutka.

Dijagrami za korake koje ste napravili,

kružni grafikoni za kvalitet vašeg sna -

putanja kojom trčite ujutru.

U svakodnevnom poslu bavim se podacima.

Vodim kompaniju koja se bavi
vizuelizacijom podataka

gde dizajniramo i razvijamo načine
da informacije postanu dostupne

putem vizuelnih reprezentacija.

Posao me je za sve ove godine naučio da,

kako bismo zaista razumeli podatke
i njihov pravi potencijal,

ponekad zapravo treba
da zaboravimo na njih

i umesto toga gledamo kroz njih,

jer podaci su uvek samo oruđe
kojim predstavljamo stvarnost.

Uvek se koriste kao oznaka za nešto,

ali sami nikad nisu to nešto.

Ali dozvolite mi da se vratim za časak,

na trenutak kada sam lično
došla do ovog saznanja.

Godine 1994. imala sam 13 godina.

Bila sam tinejdžerka u Italiji.

Bila sam premlada
da bi me zanimala politika,

ali sam znala da se jedan biznismen,
Silvio Berluskoni,

kandiduje za predsednika
u ime umerene desnice.

Živeli smo u jako liberalnom gradu,

i moj otac je bio političar
u Demokratskoj partiji.

Sećam se da niko nije mislio
da bi Berluskoni mogao biti izabran -

to uopšte nije bila opcija.

Ali se desilo.

Sećam se tog osećanja veoma jasno.

Bilo je to potpuno iznenađenje,

pošto se moj tata zakleo da u našem gradu
ne zna nikoga ko je glasao za njega.

Bio je to prvi put

da su mi podaci koje sam imala
stvorili iskrivljenu sliku stvarnosti.

Moj uzorak bio je zapravo
poprilično ograničen i iskrivljen,

pa sam verovatno zbog toga,
kako sam mislila, živela u mehuru

i nisam imala dovoljno prilike
da pogledam izvan njega.

Vratimo se sada na osmi novembar 2016,

u Sjedinjenim Državama.

Ankete na internetu,

statistički modeli,

svi stručnjaci složni u vezi sa mogućim
rezultatom predsedničkih izbora.

Izgledalo je kao da sada imamo
dovoljno informacija,

i mnogo više mogućnosti da provirimo
izvan zatvorenog kruga u kom živimo -

ali očigledno nismo.

Osećanje mi je bilo veoma poznato.

Već sam to iskusila.

Mislim da je fer reći
da su nas ovog puta podaci izneverili -

i to spektakularno.

Verovali smo u podatke,

ali šta se desilo,

čak i u najpoštovanijim novinama,

je to da nas je opsesija
da sve svedemo na dva prosta postotka,

da napravimo moćan naslov,

naterala da se fokusiramo
na te dve brojke,

i samo na njih.

U pokušaju da se poruka pojednostavi

i da se iscrta lepa,
neizbežna crveno-plava mapa,

poenta se potpuno izgubila.

Nekako smo zaboravili da postoje priče -

priče o ljudskim bićima
iza svih tih brojeva.

U drugom kontekstu,

ali sa vrlo sličnom porukom,

ova žena postavila je mom timu
veoma čudan izazov.

Došla nam je sa gomilom podataka,

ali je na kraju želela da ispriča
jednu od najhumanijih priča.

Ona je Samanta Kristoforeti.

Bila je prva italijanska žena astronaut,

i kontaktirala nas je pre lansiranja

na šestomesečnu ekspediciju
na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Rekla nam je: „Idem u svemir

i želim da uradim nešto značajno
sa podacima sa misije

kako bih se obratila ljudima.“

Misiju u Međunarodnoj svemirskoj stanici

prate terabajti podataka

o svemu što bi mogli zamisliti -

orbite oko Zemlje,

brzinu i poziciju MSS

i hiljade drugih informacija
koje stalno dobijamo iz njenih senzora.

Imali smo sve sirove podatke
koje smo mogli zamisliti -

kao i stručnjaci pred izbore -

ali šta je poenta svih tih brojeva?

Ljude ne zanimaju podaci radi podataka,

jer suština nikada nije u brojevima.

Oni su uvek sredstvo do cilja.

Priča koju je potrebno ispričati

je da postoji ljudsko biće
u malenoj kutiji

koje leti svemirom iznad vaše glave,

i da je zapravo možete videti
golim okom u vedroj noći.

Tako smo rešili da iskoristimo
podatke da bi napravili vezu

između Samante i svih ljudi
koji je gledaju odozdo.

Dizajnirali smo i razvili
ono što nazivamo „Prijatelji u svemiru“,

internet aplikaciju koja vam prosto
dozvoljava da Samanti kažete „zdravo“

sa mesta na kom ste,

i „zdravo“ svim ljudima
koji su onlajn u tom trenutku

širom sveta.

Svi ovi pozdravi ostavili su
vidljive tragove na mapi

dok je Samanta preletala iznad nas

i dok nam je zapravo
otpozdravljala svakog dana

koristeći Tviter sa MSS.

Zbog ovoga su ljudi videli podatke misije
iz veoma drugačije perspektive.

Odjednom se mnogo više radilo
o ljudskoj prirodi i radoznalosti

nego o tehnologiji.

Dakle, podaci su pokrenuli iskustvo,

ali pogon su bile priče ljudskih bića.

Od jako pozitivne reakcije
hiljada korisnika

naučila sam vrlo bitnu lekciju -

rad sa podacima podrazumeva
osmišljavanje načina

da se apstraktno i nebrojivo preobrazi

u nešto vidljivo, opipljivo
i direktno povezano

sa našim životima i ponašanjima,

nešto što je teško postići

ako opsesiji prema brojevima
i tehnologiji oko njih dozvolimo

da nas vode u tom procesu.

Ali možemo uraditi još više da povežemo
podatke sa pričama koje predstavljaju.

Možemo potpuno ukloniti tehnologiju.

Pre par godina upoznala sam ženu,

Stefani Pozavek -

dizajnerku iz Londona koja sa mnom
deli strast i opsesiju prema podacima.

Nismo se poznavale,

ali odlučile smo da izvedemo
veoma radikalan eksperiment,

započeti komunikaciju
služeći se samo podacima,

bez ijednog drugog jezika,

i odabrale smo da ne koristimo nikakvu
tehnologiju da bismo razmenjivale podatke.

Zapravo, jedini način komunikacije

bio bi putem staromodne pošte.

Za projekat „Dragi podaci“,
svake nedelje u toku jedne godine

služile smo se ličnim podacima
da upoznamo jedna drugu -

ličnim podacima o nedeljno predlaganim
svakodnevnim temama,

počev od naših osećanja

do interakcija sa našim partnerima,

od komplimenata koje smo dobijale
do zvukova u našim okruženjima.

Lične informacije
bismo potom ručno iscrtavale

na papiru veličine razglednice

koje bismo svake nedelje
slale iz Londona u Njujork,

gde ja živim,

i iz Njujorka u London, gde ona živi.

Prednja strana razglednice
je crtež podataka,

a zadnja strana

sadrži adresu druge osobe, naravno,

i legendu za tumačenje crteža.

Prve nedelje projekta,

odabrale smo poprilično hladnu
i bezličnu temu.

Koliko puta nedeljno proveravamo vreme?

Ovo je prednja strana moje razglednice,

i možete videti da svaki mali simbol

predstavlja svaki put
kada sam proverila vreme,

raspoređen hronološki po danima i satima -

ništa previše komplikovano.

Ali onda vidite u legendi

da sam dodala duhovite detalje
o ovim trenucima.

U stvari, različiti simboli označavaju
zašto sam proveravala vreme -

šta sam radila?

Da li mi je bilo dosadno?
Da li sam bila gladna?

Da li sam kasnila?

Da li sam ga namerno proverila
ili samo bacila pogled na sat?

Ovo je ključni deo -

prikazivanje detalja
mojih dana i moje ličnosti

kroz kolekciju podataka,

koristeći podatke kao sočivo ili filter
kako bih otkrila, na primer,

moju neprestanu nervozu povodom kašnjenja

iako uvek stignem na vreme.

Stefani i ja smo godinu dana
ručno sakupljale podatke

da bismo morale
da se fokusiramo na nijanse

koje kompjuter ne može da prikupi -

ili barem ne još -

koristeći podatke da istražimo
svoje umove i reči koje koristimo,

a ne samo svoje aktivnosti.

Kao u trećoj nedelji,

kada smo pratile reč „hvala“
koju smo izgovarale i primale

i kada sam shvatila da se uglavnom
zahvaljujem ljudima koje ne poznajem.

Izgleda da se kompulsivno zahvaljujem
konobaricama i konobarima,

ali se sigurno ne zahvaljujem dovoljno
ljudima koji su mi bliski.

Tokom godinu dana,

proces aktivnog primećivanja
i brojanja ovih vrsta radnji

postao je ritual.

Zapravo nas je promenilo.

Postale smo mnogo usaglašenije sa sobom,

mnogo svesnije svojih ponašanja i okolina.

Za godinu dana, Stefani i ja
smo se povezale na jako dubokom nivou

deljenjem naših dnevnika podataka,

ali to smo uspele samo
jer smo uložile sebe u te brojeve,

dodajući im kontekste
naših veoma ličnih priča.

Bio je to jedini način da ih pretvorimo
u nešto zaista značajno

što bi predstavljalo nas.

Ne tražim od vas da počnete
da crtate svoje lične podatke,

ili da nađete prekookeanskog
prijatelja za dopisivanje.

Ali tražim od vas
da uzmete podatke u obzir -

sve vrste podataka -

kao početak razgovora,

a ne kraj.

Sami podaci nam nikada
neće pružiti rešenje.

Zato su nas podaci tako teško izneverili -

zato što nismo dodali
dovoljnu količinu konteksta

da bi predstavili realnost -

nijansiranu, komplikovanu
i zapetljanu realnost.

Uporno smo gledali u ta dva broja,

opsednuti njima,

praveći se da naš svet možemo svesti

na par cifara i konjsku trku,

dok su prave priče,

one koje su zaista bile važne,

bile negde drugde.

Ono što nam je promaklo dok smo gledali
te priče kroz modele i algoritme

je ono što nazivam „humanizam podataka“.

U renesansnom humanizmu,

evropski intelektualci

smestili su ljudsku prirodu umesto boga
u središte svog pogleda na svet.

Verujem da nešto slično treba da se desi

sa svetom podataka.

Podatke očigledno tretiramo kao boga -

čuvara nepogrešne istine
naše sadašnjosti i budućnosti.

Iskustva koja sam danas sa vama podelila

naučila su me da, da bi podaci
verno predstavljali ljudsku prirodu

i da bismo se osigurali
da nas neće ponovo obmanuti,

moramo pronaći načine
da uključimo empatiju, nesavršenstvo,

i ljudske kvalitete

u način na koji sakupljamo, obrađujemo,
analiziramo i predstavljamo podatke.

Vidim mesto gde ćemo na kraju

umesto da koristimo podatke
samo radi bolje efikasnosti,

svi koristiti podatke
kako bi postali humaniji.

Hvala vam.

(Aplauz)