Praktičan način da se pomogne beskućnicima da nađu posao i bezbednost

Kada je Ričard Dž. Beri, gradonačelnik Albukerkija, video čoveka na ćošku ulice kako drži kartonski natpis na kojem je pisalo „Želim posao“, odlučio je da uzme njega i ostale u istoj situaciji za reč. Ričard i njegovo osoblje su započeli inicijativu širom grada da pomognu beskućnicima dajući im jednodnevne poslove i mesto za spavanje - i rezultati su bili neverovatni. Saznajte kako vaš grad može da ponovi primer Albukerkija u ovom iskrenom i optimističnom govoru.

Podignite ruku ako ste videli
nekog u vašem gradu

kako stoji na ćošku i drži ovakav natpis.

[Želim posao]

Mislim da smo svi.

Budite iskreni,

makar jednom, da li ste se zapitali
da li to stvarno misle?

Da im ponudimo posao,
da li bi ga zaista prihvatili?

I šta bi im taj posao značio
u njihovom životu?

Ovo je priča o onome
što se desilo u mom gradu

kada smo odlučili da saznamo,

kada smo odlučili da drugačije
razmišljamo o prosjačenju

i da uzdignemo ljude
pomoću dostojanstva kroz rad.

Zovemo to „Postoji bolji način“.

Zovemo to „Postoji bolji način“

zato što verujem da postoji bolji način
da se zaradi potreban novac

nego da prosite na ćošku.

Verujem da postoji bolji način
da se pomogne siromašnoj braći i sestrama

nego da im damo nekoliko dolara
kroz prozor auta.

Znamo da postoji dostojanstvo u radu.

Takođe znamo da su šanse
da ljudi ulože u sebe mnogo veće

ako veruju da je njihova zajednica
spremna da prva uloži u njih.

I zato što smo svi predodređeni
da budemo dobri i sažaljivi,

uvek se osećamo dobro kada damo
par dolara nekome ko je siromašan.

Ali, ako pričate sa prosjacima,
mnogi će vam reći

da nekoliko vaših dolara
ne ide obavezno na to da se hrani telo,

već odlaze na to da se hrani zavisnost.

Postoji bolji način.

Zovem se Ričard Beri

i imam jedan od najboljih
poslova na svetu.

Gradonačelnik sam sjajnog američkog grada,

Albukerkija u Novom Meksiku.

Bio sam na pauzi za ručak 17. jula 2015.
u svom sjajnom američkom gradu

i na putu nazad ka gradskoj kući,

video sam ovog gospodina
kako stoji na ćošku.

Kao što vidite, on drži natpis

i njegov natpis kaže da on želi posao.

Ako bolje pogledate fotografiju,

videćete da on stoji
ispod plavog znaka na kojem piše:

„Ako vam je potrebna pomoć,
ako vam je potrebna hrana ili sklonište,

ili ako želite da date prilog,
molim vas, pozovite 311

ili broj naše socijalne službe.“

Zašto ovaj momak stoji
ispod mog znaka sa svojim natpisom?

Pitali smo se da li bi iko
pozvao 311 sa znaka

i, kao što se ispostavilo, jesu -
ljudi su pozvali 11 000 puta.

Postavio sam te znake
na oko 30 raskrsnica.

I jesmo ih povezali sa hranom,
skloništem i službama.

Ali ipak, on i dalje stoji ispod mog znaka

sa natpisom koji kaže da on želi posao.

Jednostavno je - on želi posao.

Zato sam odlučio da uradim
nešto neobično za vladu.

Odlučio sam da rešenje učinim
jednostavnijim, a ne komplikovanijim.

Vratio sam se u kancelariju,
okupio svoje osoblje i rekao:

„Uzećemo ovog čoveka
i ostale nalik njemu za reč.

Čovek kaže da želi posao,
mi ćemo mu dati posao

i učinićemo naš grad
još boljim za to vreme.“

Vidite, Albukerki je lepo mesto -

na 1,6 kilometara nadmorske visine,
planine Sandija na istoku,

Rio Grande protiče kroz centar grada,

domaćini smo Međunarodnog
festivala balona u Albukerkiju.

Po danu kakav je danas,
bukvalno se možete skijati ujutru

i igrati golf posle podne.

Ali, uvek ima nešto da se radi -

uvek ima korova za čupanje,
otpadaka za skupljanje.

Ako ćete pokrenuti
ovakvu inicijativu u svom gradu,

morate sebi postaviti dva pitanja.

Prvo je - da li ima nešto
što treba da se uradi u vašem gradu?

Ako je odgovor „ne“,
da li biste mi, molim vas,

dali broj telefona vašeg gradonačelnika
jer su mi potrebni neki saveti?

(Smeh)

Ali drugo pitanje
koje treba da postavilte je ovo -

da li su vaša rešenja
za prosjačenje uspešna?

Ako ste kao Albukerki

i imate kazneni pristup
kao što smo mi imali,

davanje kazni prosjacima
i onima koji im daju novac,

predložiću da vaša rešenja nisu uspešna,

i znam da ne dosežete
do korena vašeg problema u vašem gradu.

Ako imate nešto da se uradi

i ako su vam potrebni ljudi
kojima treba nešto da rade,

postoji bolji način.

Dobra vest je da to
nije tako komplikovano.

Ovo je Dodž kombi iz 2006. godine.

Bio je u mom voznom parku
i ni za šta nije bio korišćen.

Stavili smo nove gume na njega,
umotali ga u logo.

Ovaj kombi sada odlazi na ćoškove ulica
gde su naši prosjaci -

mi idemo kod njih.

Zaustavimo kombi, izađemo,

pitamo ih da li bi hteli da rade tog dana

umesto da prose.

I ako ste se pitali
da li to zaista misle -

treba nam oko sat vremena
da ujutru napunimo kombi

jer skoro svako koga pitamo
prihvati da radi tog dana.

Ali, potrebno vam je
više nego samo kombi.

Treba vam superfantastično
ljudsko biće da vozi taj kombi.

Ime mog superfantastičnog
ljudskog bića je Vil.

Ovo je on u žutom prsluku.

Vil radi za našeg neprofitnog partnera.

On radi sa beskućnicima svaki dan.

Prosjaci mu veruju,

on veruje u njih,

podstiče ih.

Volim da kažem:
„Ako postoji Vil, postoji način.“

Ako ćete organizovati
kampanju „Bolji način“ u svom gradu,

morate sebi naći jednog Vila

jer je on zaista jedan od ključeva uspeha

ove kampanje u gradu Albukerkiju.

Takođe vam treba
i sjajni neprofitni partner.

Naš je ugostiteljski centar „Sent Martin“.

U našoj zajednici su preko 30 godina.

Pružaju savetovanje, hranu, sklonište,

a ako ga oni ne pružaju,
znaju nekoga u našem gradu ko to radi.

Ali, oni rade nešto mnogo više
za mene kao gradonačelnika.

Oni pružaju agilnost.

Vidite, potrebno mi je dve nedelje,

ponekad možda dva meseca,

da zaposlim radnika
da radi za grad Albukerki.

Možete zamisliti -

moj stari Dodž kombi,

moje superfantastično ljudsko biće, Vil,

sjajan lokalni neprofitni partner -

odvezu se do ćoška, tamo je prosjak,

oni kažu: „Da li želiš da radiš danas?“

Prosjak kaže: „Da“,

a Vil kaže: „Sjajno! Vratiću se
za šest nedelja da te pokupim.“

(Smeh)

Ne bi valjalo.

Veoma je važno da imamo
tu agilnost u našem programu.

Oni rade papirologiju.

Oni rade osiguranje.

Oni rade sve ostale formulare
koje ja ne mogu brzo da uradim.

Plaćamo naše prosjake devet dolara na sat.

Hranimo ih jednom na radnom mestu.

Na kraju dana, naš stari Dodž kombi
ih vodi pravo u „Sent Martin“

i povezujemo ih sa savetodavnim službama.

Do sada,

sa probnim programom par dana nedeljno,

fantastičnim ljudskim bićem
i Dodž kombijem

očistili smo 400 gradskih blokova
u gradu Albukerkiju.

Pokupili smo preko 53 000 kilograma
đubreta, korova i otpadaka.

Ne znam da li ste ikad izmerili
osušen korov, ali on nije veoma težak,

pa možete zamisliti količinu
materijala koju smo pokupili.

Moj grad ima 6 000 radnika,

podjednako dobrih
kao moje odeljenje za čvrsti otpad.

Šaljemo naše kamione na kraju dana;

oni pomažu prosjacima da stave u kamion

materijal koji su pokupili u toku dana
i nosimo ga na deponiju.

Srećom, imam radnike grada

koji su spremni da rade rame uz rame
sa našim prosjacima.

Oni uzdižu naš grad
dok uzdižu njihove živote.

I kao bilo šta drugo -
vidite, potrebna su sredstva,

ali dobra vest je da ne treba puno.

Počeli smo sa starim kombijem,

superfantastičnim ljudskim bićem,

sjajnom lokalnom neprofitnom organizacijom
i pedeset hiljada dolara,

ali smo takođe imali poverenje zajednice.

Na sreću, to smo izgradili u godinama
koje su prethodile „Boljem životu“.

Imamo program koji se zove
„Albukerki na putu kući“,

projekat „Prvo skućavanje“ gde smeštamo
naše hronične beskućnike,

i kada sam rekao svojoj zajednici
da želimo to da radimo drugačije,

rekao sam da postoji pametan način
da se uradi prava stvar.

Do sada smo smestili 650 hroničnih
beskućnika, medicinski ranjivih -

iskreno, veoma izvesno bi umrli
na ulicama u našem gradu.

Angažovali smo naš univerzitet -
proučili su to.

Mogli smo reći poreskim obveznicima:
„Možemo vam uštedeti 31,6 posto

u odnosu na troškove ostavljanja nekog
da se bori za opstanak na ulicama.“

Do sada smo uštedeli
preko pet miliona dolara

smeštajući 650 ljudi.

Tako da smo imali to poverenje zajednice,

ali smo takođe morali da imamo
i malo iskreniji razgovor kao zajednica

jer smo morali da nateramo
ljude da razumeju

da, kada daju tih pet dolara kroz prozor,

možda smanjuju svoju mogućnost
da pomognu siromašnoj osobi,

i evo zašto:

tih pet dolara mogu danas otići
na kupovinu brze hrane;

mnogo puta odlaze
na kupovinu droge i alkohola.

Tih istih pet dolara,

ako ih date jednom od naših skloništa,

mogu danas nahraniti sedmoro ljudi.

A ako ih date jednoj od lokalnih
banaka hrane ili skladišta hrane,

mi, u stvari, možemo nahraniti
20 ljudi sa tim novcem.

Ljudi pitaju: „Albukerki ima
600 000 ljudi, milion sa okolnim mestima.

Ovo ne bi uspelo u našem gradu;
suviše je veliki ili mali.“

Ne slažem se.

Ako imate jednog prosjaka
u jednom gradskom bloku,

možete ovo uraditi.

Ako živite u gradu
sa osam i po miliona ljudi,

možete ovo uraditi.

Nema veze šta radite.

Nije u pitanju posao koji radite,
već dostojanstvo rada.

Možete da radite bilo šta.

Mislim da bilo koji grad može ovo da radi.

I ljudi mi kažu:

„Gradonačelniče, to je
nekako suviše jednostavno.

Ne može uspeti na taj način.“

Ali, reći ću vam ovo, prijatelji -

kada odete na ćošak

i razgovarate sa prosjakom
dostojanstveno i sa poštovanjem,

možda po prvi put u mnogo godina,
možda u njihovom životu,

i kažete im da verujete u njih

i da je ovo njihov grad
podjednako kao i vaš,

i da vam je, u stvari, potrebna
njihova pomoć da poboljšate naše mesto,

i da razumete da ovo nije odgovor
na sve njihove probleme,

ali da je makar početak,

neverovatna stvar se dogodi.

Kada odu na radno mesto
i počnu zajedno da rade,

počinjete da vidite neverovatne stvari.

Vide timski rad i činjenicu
da mogu da naprave razliku.

I na kraju dana, kada odu u „Sent Martin“
u tom starom Dodž kombiju,

izvesnije je da će se prijaviti
za bilo koju pomoć koja im je potrebna -

zloupotreba supstanci, savetovanje
za duševno zdravlje ili bilo šta drugo.

Do sada, našim probnim programom

smo ponudili oko 1 700 dana
jednodnevnog posla.

Povezali smo 216 ljudi
sa prilikama za stalno zaposlenje.

Dvadeset ljudi su, u stvari, ispunili
uslove za naš projekat „Prvo skućavanje“,

„Ka kući“ i smešteni su.

Preko 150 ljudi su bili povezani

sa savetovalištima za duševno zdravlje
i zloupotrebu supstanci

kroz „Postoji bolji način“.

Ovo sam ja pre samo dve nedelje,

u „Sent Martinu“,

kako sprovodim prebrojavanje
koje radimo svake dve godine.

Kao što inače radimo, razgovaram
sa gospodinom koji je beskućnik,

prikupljam njegove podatke,
ustanovljavam odakle je,

kako je stigao tamo

i kako možemo da mu pomognemo.

Primećujete da drži isti natpis
koji je onaj momak držao 2015. godine,

isti natpis sa kojim sam ja
danas ovde ušetao.

Morate se zapitati:
„Da li zaista pravi razliku?“

Apsolutno pravi razliku.

Albukerki je sada jedan
od državnih predvodnika

u borbi protiv nekih
od najupornijih i najistrajnijih

društvenih problema koje imamo.

Zajedno sa projektom „Ka kući“
i programom „Bolji način“,

Albukerki je smanjio broj beskućnika
bez skloništa u našem gradu

za 80% prošle godine.

Otkako sam postao gradonačelnik,

mogli smo da smanjimo broj
hroničnih beskućnika

u našem gradu za 40%.

A po definiciji ministarstva,

stigli smo do funkcionalne nule,

što znači da bukvalno nemamo
beskućnike među veteranima

u gradu Albukerkiju,
time što smo to planski radili.

(Aplauz)

Srećan sam da mogu da kažem
da drugi gradovi saznaju za ovo,

drugi gradonačelnici nas zovu -
Čikago, Sijetl, Denver, Dalas -

i sada počinju da primenjuju programe

gde dostojanstvo rada
uključuju u računicu.

Jedva čekam da naučim od njih.

Jedva čekam da vidim njihove eksperimente

i probne projekte,

pa da možemo da pričamo
o zajedničkom državnom pristupu

kroz dostojanstvo rada.

Želim da ih pohvalim -

gradonačelnike, zajednice,
neprofitne organizacije -

zbog njihovog rada.

Ko je sledeći?

Da li ste vi i vaš grad spremni
da učinite nešto više?

Da li ste spremni da drugačije razmišljate
o ovim upornim društvenim problemima?

Da li ste spremni da uzdignete
ljude u vašoj zajednici

kroz dostojanstvo rada

i učinite svoj grad istinski boljim
na mnogo načina?

Prijatelji moji, ako ste spremni,
obećavam vam da postoji bolji način.

Hvala.

(Aplauz)